Време интервенција

Пише Данијел Цвјетићанин, Универзитет Сингидунум

Снага власти (и државе) почива на лојалности грађана. Питам се какву врсту лојалности према „пословођама“ страних господара могу да осећају грађани Србије?

Да ли су се свима отвориле очи после забране референдума у Грчкој, када је европска власт љутито обзнанила да је судбоносно питање прихватања економских реформи сувише озбиљно да би о њему могао да одлучује непосредно – народ. Да ли су, после искуства Ирака и Либије, пале све маске? Да ли је свима постало очигледно у чему је чар ове данашње врсте „демократије“ и борбе против „диктатуре“? И у чему је економски смисао најкрволочнијих ратова за „људска права“ (Вау!)? Да ли су народи света, укључујући и српски народ, најзад, видели право лице евроатлантске Империје? – Нису!

ЧЕКАЈУЋИ ЧУДО    
Да јесу, не би тако кротко жудели да им се намакне економска, али и свака друга, омча на врат. Не би, са овом необичном врстом стрпљиве и мрачне радозналости, чекали да се догоди неко чудо („бољи живот“), док евроатлантске „пословође“ спроводе монструозне планове са државом и привредним ресурсима. Великом брзином Србија постаје раскомадана, осиромашена земља презадужених (или незапослених) очајника, од којих све већи број тражи утеху у лековима, опојним средствима, разузданим журкама или у играма на срећу (да ли сте отишли на састанак са својом срећом?), или у индустрији сексуалних услуга, која напредује дивовским корацима, уз параде и тулуме.
Евроатлантске „пословође“, амбициозни (домаћи) политички лидери, веома су интелигентни, образовани и на политичким курсевима у иностранству темељно  обучени за командосе „демократије“. Због тога, процес деструкције наше земље и привреде напредује веома брзо. На нашу несрећу, увежбани кадрови, ослобођени стида и моралних обзира према сопственом народу, успешно раде свој посао, апелујући често на јавно мњење да их пусти да га заврше. И, по свој прилици, пустићемо их! Као што су (несналажљиви) народи Панаме, Колумбије или Еквадора дозволили, својевремено, да од њих направе друштвене заједнице које ће вековима таворити у сиромаштву, беди и социјалним турбуленцијама. Да ли им је нека утеха што нису једини?

[restrictedarea]

ФОРМУЛА „ДЕМОКРАТИЈЕ“    
Поучена грчким, ирским или можда чак и италијанским примерима неодговорног понашања у потрошњи, Европска унија ће морати да мења правила и начин функционисања. Медени колачи субвенција и кредита неће више моћи да опстану. Разлика између „периферије“ и земаља „здравог језгра“, а баш су ове последње узеле лавовски део плена у надувавању „балона“ прекомерне потрошње – мораће да постану уочљивије. Наравно, на штету периферије, која ће своју приврженост заједништву морати  да докаже штедњом, одрицањем и предајом ресурса у руке инвеститора из метропола.
Добра вест за домаће евроатлантске активисте у Србији састоји се у томе што ће на простору периферије Европе знатно порасти привилегије и улога „пословођа“ (некада је та врста људи грубо називана издајницима), који ће имати веома одговоран задатак: да обезбеде оптималну комбинацију социјалног мира и – социјалних напетости. ЕА господарима потребан је одређени ниво мира и безбедности за несметану експлоатацију домаћих ресурса (и тржишта), али и довољно висок степен нереда и социјалних тензија да „ослободиоци“ из иностранства могу сваког тренутка да почну са интервенцијом, у случају да народ схвати о чему се ради. ЕА активисти који се у Србији покажу неуспешни биће послати у Либију или Ирак, да науче како се  обезбеђује несметана експлоатација нафтних извора од стране империјалних компанија, уз подстицање покоља и грађанског рата, да се гнев ојађеног народа не би случајно окренуо против страних инвеститора. Ах, зар не видите колико је једноставна формула модерне „демократије“!

ЛОЈАЛНОСТ ПОНИЖЕНИХ    
Снага власти (и државе) почива на лојалности грађана. Питам се какву врсту лојалности према „пословођама“ страних господара могу да осећају грађани Србије? Какав респект према стотинама (можда и хиљадама) закона, који су писани (превођени) наврат-нанос и изгласавани у хистеричном амбијенту проевропске журбе владајућих чанколиза, чији је циљ да се што пре умиле господарима и докопају валова, само за њих припремљених европских фондова. Они врло добро знају колико су огромне (непремостиве) препреке за приступ Србије ЕУ, нарочито када се узме у обзир чињеница да постоји јасно изражено нерасположење најширих маса да Србија заузме предвиђено место у припреми новог ратног похода на Русију, што је НАТО-у и Унији основни мотив за било какво савезништво са Србијом.
Није тешко предвидети да ће сав тај бућкуриш закона, као и међународни уговори склопљени на штету наше земље, бити поништени чим прва, демократски изабрана власт, ослобођена притиска страних сила, стане на кормило државе. Уосталом, многи од донетих закона ни данас се не примењују, него стожери владајућих странака суфлирају пресуде судијама, а оптужнице тужиоцима. А ко суфлира партијским штабовима? Лакше ћете погодити ако вам кажем да би 79 процената домаћих функционера највише волело да на следећим изборима буду изабрани за амбасадора САД-а, Немачке, Белгије или Француске – у Београду (!?)

[/restrictedarea]