Владимир Кецмановић: зашто је љубав хладна, а топ врео?

Пише Александар Дунђерин

Због чега би за Владимира Кецмановића и српску књижевност било боље да је „Сибир“ написан пре романа „Топ је био врео“?

Сасвим је очекивано да образован читалац, пошто је узео у руке нови роман Владимира Кецмановића „Сибир“ помисли на Достојевског. Захваљујући руском класику Сибир је постао метафора за искупљење, место где злочинац испашта због почињеног греха. Да ли је Кецмановић, након дошаптавања са Аготом Кристоф и Доном Винслоуом, одлучио да у свом трећем роману консултује и једног од највећих књижевника у историји светске литературе? Наслов, раније Кецмановићево стваралаштво („Феликс“, „Топ је био врео“), као и чињеница да овим делом Моно и Мањана, у сарадњи са књижевном групом П-70 (Проза на путу), покреће едицију савремене српске прозе коју као уредник потписује Александар Јерков – могли би да упуте на тај закључак. Барем оне који су се до сада уверили у Кецмановићеве књижевно-уметничке афинитете и Јерковљев истанчани уреднички укус.

УСИЉЕНЕ АНАЛОГИЈЕ
Међутим, овај љубавни трилер, еротска игра која се замеће између телохранитеља и кћерке тајкуна, смештена у криминални миље Србије и Хрватске, поготово на начин како је представљена у „Сибиру“, напросто нема потенцијал да отвори дилеме које намеће однос између, рецимо, злочина и казне, греха и покајања, друштвено нормираног и хришћанског морала, земаљског и небеског Оца; већ и стога што је у Кецмановићевом роману присутан само први члан наведених дуалности. Зато и упућивање на Достојевског, као и довођење у везу „Сибира“ са „античком трагедијом смештеном на Балкан прве деценије двадесет и првог века“, треба схватити пре као свесни маркетиншки трик него невешти покушај учитавања вишка вредности у Кецмановићево остварење.

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Одштампај страну