Владимир Кецмановић: зашто је љубав хладна, а топ врео?

Пише Александар Дунђерин

Због чега би за Владимира Кецмановића и српску књижевност било боље да је „Сибир“ написан пре романа „Топ је био врео“?

 

Сасвим је очекивано да образован читалац, пошто је узео у руке нови роман Владимира Кецмановића „Сибир“ помисли на Достојевског. Захваљујући руском класику Сибир је постао метафора за искупљење, место где злочинац испашта због почињеног греха. Да ли је Кецмановић, након дошаптавања са Аготом Кристоф и Доном Винслоуом, одлучио да у свом трећем роману консултује и једног од највећих књижевника у историји светске литературе? Наслов, раније Кецмановићево стваралаштво („Феликс“, „Топ је био врео“), као и чињеница да овим делом Моно и Мањана, у сарадњи са књижевном групом П-70 (Проза на путу), покреће едицију савремене српске прозе коју као уредник потписује Александар Јерков – могли би да упуте на тај закључак. Барем оне који су се до сада уверили у Кецмановићеве књижевно-уметничке афинитете и Јерковљев истанчани уреднички укус.

УСИЉЕНЕ АНАЛОГИЈЕ
Међутим, овај љубавни трилер, еротска игра која се замеће између телохранитеља и кћерке тајкуна, смештена у криминални миље Србије и Хрватске, поготово на начин како је представљена у „Сибиру“, напросто нема потенцијал да отвори дилеме које намеће однос између, рецимо, злочина и казне, греха и покајања, друштвено нормираног и хришћанског морала, земаљског и небеског Оца; већ и стога што је у Кецмановићевом роману присутан само први члан наведених дуалности. Зато и упућивање на Достојевског, као и довођење у везу „Сибира“ са „античком трагедијом смештеном на Балкан прве деценије двадесет и првог века“, треба схватити пре као свесни маркетиншки трик него невешти покушај учитавања вишка вредности у Кецмановићево остварење.

[restrictedarea]

Но, уколико већ не дугује ништа античкој трагедији и Достојевском, „Сибир“ много тога може да захвали „Топу“. Али не, као што се пише, на тематском и идејном плану. Јер, чини се неумесним повезивати трагедију дечака који за време ратних дешавања у Сарајеву остаје без родитеља и слуха, и судбину бахате кћерке „контроверзног бизнисмена“, која, заједно са полицајцем (уједно и криминалцем који се прихватио задатка да брине о њој у некој недођији близу српско-хрватске границе, на схватајући да му је смештена фингирана отмица), постаје жртва опасних игара српског и хрватског подземља и сведок мафијашких крвавих обрачуна? Можда је криминал, као подтекст ратних страхота деведесетих, и мира у транзиционој демократији прве деценије двадесет и првог века, та нит која повезује романе „Топ је био врео“ и „Сибир“, можда је на једнако опор начин, огољено, натуралистички, Кецмановић приказао ужасе Сарајлија изложене унакрсној ватри и гранатирању и суровост балканских послератних правила, скривених иза увезених парола „политичке коректности“ – али ставити у исту раван трагички потенцијал дечака у „Топу“ (због недостатка оца несвесно губи људскост) и клинке у „Сибиру“ (разочарана у оца свесно жели да изгуби достојанство), што наша књижевна критика чини, заиста је несувисло.
Наравно, и усиљене аналогије су у литератури легитимне, и могу бити плодоносне за боље сагледавање дела, али ако се инсистира на горе поменутој, она сасвим убедљиво доказује како је „Сибир“ далеко слабија књига од „Топа“.

ПРИЧА О ЉУБАВИ ОБИЧНО УГЊАВИ
А рецимо, са друге стране, у формалном погледу, у чисто занатском смислу, „Сибир“ је надмашио „Топа“, иако је на први поглед само пресликао наративну технику и стилски поступак – минимализован и сведен израз, елиптична реченица, организована тако да створи илузију аутентичног тока свести јунака, а графички презентована и ритмички уобличена тако да подсећа на стихове. Наиме, док је комбинација инфантилног приповедања дечака и сагледавања догађаја из угла свезнајућег приповедача у „Топу“ имала одређене мањкавости („Печат“, број 52, од 27. фебруара 2009), наизменично смењивање приповедања у првом (перспектива јунакиње, женски род) и другом лицу (перспектива наратора, мушки род), поред тога што додатно онеобичава причу, ствара и атмосферу карактеристичну за дуо драму, која уз то на тренутке подсећа и на врхунску поезију у прози. Без обзира на то да ли је Кецмановић успешно савладао психологију женског лика на прагу пунолетства, и да ли је заиста „скинуо“ унутрашњи монолог девојке која покушава да заведе старијег мушкарца, описани поступак је савршено функционалан за стварање еротске напетости која чини и основни драмски сукоб у „Сибиру“.
И тој, еротској мушко-женској игри, подређени су сви остали елементи радње и ликови у роману. И криминал је у „Сибиру“ акцентован само да би се представила једна страна женског карактера, да би се ерос нашао у близини свог природног савезника – танатоса. Отуда читалац не може са поуздањем да закључи ко кога и због чега убија, али му је савршено јасно, будући да је „објектив камере“ у роману или усмерен на девојку, или је у њеној глави, како је раст крвопролића сразмеран интезивирању немира и страсти. Мисао, разговор, гестикулација, поглед, додир – све у роману добија искључиво еротске асоцијације, али након брижљиво градуираног еротског доживљаја ипак не долази до сексуалног сједињавања два бића. Он на крају остаје „хладан“ (иако је све време поступцима наводи на закључак да је заљубљен), а она, „врела“, одлази у непознатом правцу (одустајући чак и да га упуца из пиштоља).
Недостатак? Не, напротив, то је управо највећа вредност „Сибира“. Не само зато што је Кецмановић обртом изневерио „хоризонт очекивања“ публике, него што је на несвакидашњи начин дијагностиковао отуђеност међу људима, па тиме и немогућност остваривања љубави, чак и телесне блискости, између савременог мушкарца и жене, као најопаснију болест будућности. Сибир је тако у „Сибиру“ постао метафора залеђености тела, срца, душе и духа, а не метафора искупљења, као код Достојевског.

ЕМОТВНО НЕКОРЕКТНА ЉУБАВ И ПОЛИТИЧКИ КОРЕКТАН ТОП
Ето, и овако приказан, „Сибир“ може да буде примамљив за читање, и сигурно ће наћи своју бројну публику. Не мора свако дело српске књижевности бити надахнуто античком трагедијом, и сваки аутор посматран у односу на Достојевског. Уосталом, сваки писац, па тако и Владимир Кецмановић, поготово зато што је својим ранијим делима показао да је међу најдаровитијим ауторима средње генерације, има право на предах, на књигу за своју душу, на причу о љубави која обично угњави. Наравно, уколико иза ње дође дело, формално другачије, значењски свеобухватније и идејно комплексније.
Проблем је, међутим, у томе што Кецмановића ускоро очекује друго, битно измењено издање „Топа“. У питању је екранизација овог романа, коју реализује сценариста и редитељ Слободан Скерлић. Будући да се овај пројекат најављује као велики хит у земљама у региону, није неосновано претпоставити да ће Кецмановићево дело бити приподобљено „политички коректној“ идеолошкој матрици БХСЦГ уметности, и тако поделити судбину свеопште разградње онога што је крајње произвољно проглашено после 2000. године за кривца. Кецмановић је у „Топу“, као што смо већ писали („Заблуде о патриотизму у српској књижевности“, „Печат“, број 52, од 27. фебруара 2009), имплицитно указао на то да зло нема национални предзнак, већ је слободно разливено по човековој (па и дечјој) души (што се у рату најочитије манифестује), али је поједине сегменте романа (поготово завршетак) оставио сувише отворене за тумачење (дечак на крају романа одлази на брдо где је стационирана српска војска, и из топа, чија је цев врела, почиње да пуца на Сарајево). Због тога постоји још основанија претпоставка да би после филма могао стећи епитет првог национално оријентисаног српског писца који је „храбро, на литерарно упечатљив а опет недвосмислен начин осудио геноцид који је починила српска војска за време опсаде Сарајева“.
Онанија над „увелом јебозовином“ у Србији се брзо заборавља, однос према кључним историјским догађајима и ратовима, памти се дуго и обележава писца, одређује његово место у историји националне литературе. Да је „Сибир“ настао пре „Топа“, сигурно би био врелији, тиме и наивнији и неуспешнији; али баш зато би се цев „Топа“, да је настао којим случајем после „Сибира“, можда и охладила, и тиме била мање убојита – и за српску књижевност, и за самог Владимира Кецмановића.

[/restrictedarea]