Вехабије, Винча и ФБИ

Пише Милорад Вучелић

Имали смо некада нешто чиме смо се могли подичити. Или смо мислили да имамо. Имали смо, тако, највећу житницу Европе, највећи рудник бакра и злата, највећа налазишта лигнита, велике железаре, богата нафтна поља, највеће хидроенергетске потенцијале. Поносили смо се најлепшом морском обалом на свету, рудником живе у Идрији и човечјом рибицом из Постојинске јаме.
Све то нетрагом неста. Би га, па га не би. Можда ће то што је нестало пронаћи оперативци ФБИ-а који су управо стигли у Београд у потрази за вехабијама. Тако смо сазнали да је Београд у ствари прави вехабијски центар и тако рећи метропола исламског екстремизма, јер амерички федералци неће више мрдати из Београда. Неће ни отићи у Нови Пазар. Шта ће тамо? Није реч о страху неустрашивих оперативаца, разлози су крајње практични и рационални.
Што би се у Пазар одлазило када је за Рашку област задужен Бошњачки кокус чије је седиште на Дедињу!
Још јануара 2009. године дипломатски кор је на иницијативу тадашњег америчког амбасадора Камерона Мантера организовао групу „Пријатељи Санџака“. Осим амбасадора САД-а који је на челу ове организације, чланови су и амбасадори Француске, Немачке, Велике Британије, Немачке, Турске, Аустрије, Данске… Да не би заводили читаоце „Печата“ нашим већ пословичним објективистичким увијањем, навешћемо шта је поводом организованог наступа ове групе својевремено и врло одрешито рекао професор Дарко Танасковић:
„Искуство нас учи да овакве, у територијалном смислу селективно усредсређене ‘групе пријатеља’, по правилу заступају и неке друге интересе и имају улоге које се не ограничавају на економску помоћ. Зашто ‘група пријатеља Санџака’, а не, рецимо, ‘Шумадије’, ‘Тимочке Крајине’ или ‘ Северног Косова’? Значи ли то да је Санџаку потребна нека посебна помоћ или да тамошње становништво нема довољно пријатеља у Србији? Потврдан одговор на ова два питања сам по себи би значио и програм заштитничког политичког наступања…“
Поменута група „Пријатеља Санџака“ је у протекле три године интензивно и крајње организовано радила. Персоналне промене амбасадора нису омеле предан и непрекидан рад. Радило се по принципу предаје штафете – из руке у руку. Постигнуто је много „конкретних резултата“ о чему постоје бројни опипљиви и јавни докази, а и више него приметне ране и ожиљци на телу Србије. Да о постигнутим тајним резултатима и не говоримо. То је највероватније и определило оперативце ФБИ-а да праве одговоре о активности вехабија, центрима за обуку терориста, пуцњаве на америчку амбасаду у Сарајеву и праве намере муфтије Зукорлића потраже код својих најближих у Београду, у самом срцу Бошњачког кокуса. Сва је прилика да са радом кокуса нешто није било у реду.
Извесно је да ће се о даљем раду организоване амбасадорске групе вишеструких повратника под именом „Пријатељи Санџака“ расправљати усред помахниталог режимског беса на амбасадора Русије у Београду Александра Конузина, због његовог непоколебљивог поштовања територијалног суверенитета Србије и подршке легитимним правима српског народа.
Шта ће и како још открити и сазнати врли агенти ФБИ не знамо, али можемо наслутити да нећемо од њих сазнати где се деде понешто од онога што смо помињали на почетку текста.
А није да грађанима Србије баш ништа за дику и понос није остало.
Јесте – Винча!
Одмах да кажемо – није реч о винчанској култури. Није реч ни о нуклеарном реактору у Винчи чијим смо се радом некада поносили. Није реч ни од српског режима у бесцење продатом плутонијуму. Није реч ни о чувеном физичару Павлу Савићу, некадашњем  председнику САНУ. Није реч ни о способности и спремности Србије да направи атомску бомбу. Та прича о српској атомској бомби коришћена је као један међу бројним разлозима за смену Александра Ранковића на Брионском пленуму 1966. године. „Великосрпски хегемонизам“ је, наводно, хтео да се атомски наоружа у завојевачком походу на Шиптаре и Хрвате, оличене у Вели Деви, Фадиљу Хоџи и Владимиру Бакарићу и Стеви Крајачићу.
Да не дужимо, у Винчи се ускоро отвара највећа нуклеарна депонија у Европи!
Овај градитељски подухват је изведен по највишим европским стандардима. Оно што нам по европским стандардима није успело у правосуђу, државној управи и економији успело нам је у изградњи нуклеарне депоније. Шта уопште тражи опозиција на следећим изборима у Београду и Србији после овог великог градитељског подухвата?  Какве пруге, какви метрои, мостови и коридори после свечаног отварања највећег нуклеарног отпада у Европи! Ко се избори да ту пресече врпцу, тај је цар, а не градоначелник Београда, премијер или председник Србије. То је право упориште за живот будућих нараштаја. То им отвара перспективу. Да о симболичком и готово идентитетском значају објекта и не говоримо. После овог подвига питање кандидатуре за ЕУ се више и не поставља. Ако се УНЕСКО буде и колебао око заштите српских светиња на Космету, око нуклеарне депоније у Винчи неће. То ће бити неотуђива својина грађана Београда и Србије, и залога за извесну будућност.
Тако грађанкама и  грађанима Србије  западе Винча, а нама Србима оста Косово.
Срби и Косовски Срби увучени су у замку коју им је својим договорима с Приштином наместио Борко Стефановић. Од уторка 1. новембра, наиме, почео је да се примењује Споразум о регистарским таблицама, који је сваког косовског Србина, власника аутомобила, натерао да постане грађанин независног Косова – да би регистровао аутомобил на „статусно неутралне“ КС таблице неопходна му је валидна лична карта Косова. „О личним картама није разговарано у Бриселу, нити су део договора. Није било речи ни о томе да ли су косовске личне карте услов за издавање возачке дозволе. То је ствар Приштине, која о томе одлучује сама“, прокоментарисао је незаинтересовани Борко Стефановић. Успут је, ових дана, српски преговарач најавио и решење за прелазе Јариње и Брњак „које у највећој мери коинцидира са нашим интересима“, иако није идеално, а онда и припретио Србима на барикадама на северу Косова да „све одлуке које донесу државни органи Србије у оквиру дијалога са Приштином имају обавезујућу снагу и примењиваће се на северу Косова, као и у осталим деловима покрајине, јер је реч о делу Србије“. Што би, ваљда, требало да значи да ће с барикада, чим истекне регистрација камионима којима блокирају Тачијеве царинике, сви заједно имати да скокну до јужног дела Косовске Митровице, у полицију, да изваде косовске личне карте и региструју камионе. Јер се Борко тако договорио.
А српске власти, за то време, беже од расправе о Косову. После неколико одлагања у среду је одржана седница скупштинског Одбора за Косово и Метохију, али још није јасно ни када ће се, с Косовом на дневном реду, састати Скупштина Србије, нити о чему ће расправљати. Ситуација (им) је незавидна; време ка 9. децембру и одлуци о ЕУ кандидатури неумитно цури, а Цветковићев Кабинет, како изгледа, на Косову је изгубио већину, пошто су се Чедином позиву на прихватање Ахтисаријевог плана и кршење Устава Србије одазвали и Вук Драшковић и Ненад Чанак. Ако у новој скупштинској декларацији не буде позива на уклањање барикада и прихватања независног Косова, како је предложио Ахтисари, они неће гласати „за“. У току је куповина времена или поткупљивање посланика …
Српски режим упорно понавља мантру да ће најгоре бити „ако Срби на Косову окрену леђа Београду“. Томе ваља додати питање како се назива онај који бежи, а како онај који остаје на попришту окренут леђима онима који беже. Одговор је познат, а можете га пронаћи и у тексту Зорана Чворовића „Ресетовање појма издаје“, у овом броју „Печата“.