Уз једну годишњицу

Пише Милован Данојлић

Југославија је цркла као прегажено псето у јарку крај пута. Нико није имао снаге и воље да организује њену одбрану. Испало је да Југословена у пресудном часу није ни било; то су часно име заслуживали ретки појединци који су имали проблема са својим идентитетом… Складан спој припадништва своме племену и наднационалној заједници код нас није остварен. Људе добре воље нико низашта није питао

[restrictedarea]

Прођоше две деценије од растурања Југославије. Свако ко је живео у тој злосрећној земљи, а вољан је да уложи самопрегорни напор без којег нема поштеног мишљења, зна да је њен распад исход вишегодишње неодговорне управе, подржан од спољашњих сила решених да уклоне оно чему су године 1918. кумовале. Сепаратистичке тежње (где их нема?) добиле су сваку могућну подршку. Образац по којем се држава распала 1941. године, поновио се 1991. године. Срби изван Србије су се ужаснули знамења под којима су њихови очеви и дедови вођени на кланицу. Отпор им је донео више штете него користи. Како год да се матична република поставила, била би на губитку. Медијска кампања је целу ситуацију окренула наглавце. По ко зна који пут на удар је дошао „великосрпски хегемонизам“ укрштен са „србокомунизмом“. Огласило се све што је годинама потискивано и пригушивано. Под полувековном диктатуром није било могућности за отворен разговор, за међусобно признавање грехова, за праштање и помирење. Праштају јаки, а не понижени и ускраћени. Руку помирења пружају слободни. Таквих, у другој половини XX века, на словенском југу није било.
Што из обавезе према сународницима у другим републикама, што из неспремности да се преко ноћи одрекне опсесије, да не речем идеала, Србија се појавила као сметња разбијању државе, због чега је била засута лажима, изложена санкцијама и, напослетку, бомбама. Неуспешни бранилац јединства, који је убрзо и сам дигао руке од ћорава посла, оптужен је за деструкцију коју су други успешно приводили крају. Човек који се крајем осамдесетих нашао на челу омражене републике био је опредељен југословенски. Одгајен у школи компартијског интернационализма, са искуством модерног менаџера и банкара, он свакако није патио од малограђанског национализма, мада му је, у почетку, с те стране дувао ветар у једра. Имао је разних мана; најмање оних које су му домаћи и страни непријатељи за потребе ратне пропаганде приписивали. Увређеност народа који је све што је имао уложио у фирму осуђену на банкрот он је изразио на брзоплет начин, од чега су сепаратисти видели непроцењиву корист. Одвећ спонтано реаговање доноси тренутно одахнуће, али је лош улог за дугорочне планове и послове.
Не, државу није срушио ни он, ни Меморандум САНУ (ко га је уопште прочитао?) Она је пропала због недостатка добре воље свих њених чланова, због неспремности на давање уступака, због замора и одсуства наде, и, дакако, због туђинских освајачких планова. Разјели су је вируси мржње, који су се са одбацивањем једнопартијског поретка одједном ослободили, намножили и размилели. Свако је о сваком гајио ружне предрасуде и гледао да му напакости. Смишљено су продубљиване разлике у васпитању и традицији. Док се у мом родном селу на одслужење војног рока одлазило после дводневног кућног славља, словеначки алтернативци су такав однос према Армији доживљавали као израз жандарског, милитаристичког менталитета. Од Карађорђевог устанка до средине деведесетих код нас су војне установе биле упоредни облик народног живота. За време служења кадра (био сам лош војник, избачен из Школе резервних официра) изненадио сам се видевши колико у касарни има сељачког, народног утицаја, од одевања и сиромашке исхране, до лексике, хигијене, морала заснованог на трпљењу и одрицању. Младом Словенцу нико није предочио укорењеност војске у наш народни живот, као што нашем регруту није напоменуто да свака резервисаност према Армији, поготово партијској, не заслужује беспризивну осуду.
О правом стању међунационалних односа годинама се ћутало, тешкоће су заташкаване, зла крв се загађивала. Проблеми су се објављивали у облику неразумљивих скандала, да би се решавали хајкама и пленумима. С обзиром на савршенство идеолошког концепта у име којег се владало, проблеми нису смели постојати. Са изласком из загушљиве просторије букнула је мржња; она се прва ослободила, била је најпотпуније уобличена, једва је чекала да се обзнани. О како је покуљала, како се уживало у њој! Ископане су секире које су пола века рђале под земљом. Најгора предвиђања, она у која не желимо да верујемо, наједном су се обистинила. Пиромани су нахрупили као ватрогасци, у наш простор су провалиле све авети прошлости, умарширали су турски, немачки, аустријски, мађарски војници, под покровитељством Великог сатане и његове верне свите. Свако против сваког, Бог против свих. Новопроглашене државице су једна по једна падале у туђинску зависност; Немачка је накнадно на нашем тлу добила оба светска рата. Србија се нашла у положају ноћног чувара који стоји насред фабричког дворишта где свако одвлачи шта му се свиђа, а он треба да се задовољи оним што остане. Сви су национални интереси били прихватљиви, сви национализми пожељни и напредни, сем српског.
Да ли је могло друкчије, достојанственије, мирније? У оном тренутку, са онаквим људским материјалом, миран разлаз није био изводљив. Да је било племенитости и висине у мишљењу до разлаза не би ни дошло. Мржња је тражила обрачун, осамостаљивање је требало запечатити крвљу. Наши су спорови, и данас, свађалачки, а свађа не зна за правду и меру. Мржња је убилачка и самоубилачка сила. Она је привремено обеспућена, али није одбачена и превазиђена. „После велике мржње, увек заостане и једна мања“, подсећа древно кинеско искуство. Једино што се данас не морамо изблиза суочавати са злом. И то је некакав напредак.
Југославија је цркла као прегажено псето у јарку крај пута. Нико није имао снаге и воље да организује њену одбрану. Испало је да Југословена у пресудном часу није ни било; то су часно име заслуживали ретки појединци који су имали проблема са својим идентитетом. По аналогији, савршен човек би био онај ко се роди без крајника и слепог црева. Складан спој припадништва своме племену и наднационалној заједници код нас није остварен. Људе добре воље нико низашта није питао. У јеку ратних збивања јавила ми се телефоном једна Загрепчанка, добра познаница, са оваквим саветом: „Мића, не мешај се у ово, овде се не зна ко је гори“. Да би додала: „Ту се од мржње не да дисати“.
Мржња, коју је један будистички мислилац упоредио са ајкулом, прогутала је цео наш ондашњи животни простор. Најлепша замисао до које су Јужни Словени у својој историји дошли удављена је у нечистој крви. Душа Југославије је одлебдела у дубине космоса…
…Тамо негде је и душа Добрислава С. Раденовића, јунака једне моје књиге, учитеља, песника, приватног издавача, узоритог грађанина љубљене Југе. Јурећи уздуж и попреко по њој, гоњен страшћу романтичара и ситном рачуницом трговачког путника, Раденовић је, године 1970, погинуо у саобраћајној несрећи код Осијека, недалеко од места где ће десетак година касније пући први шавови Заједнице. Добрислав је протрчао кроз Југославију као што је она протрчала кроз нововековну историју. Као и она у својој социјалистичкој фази, и он је горео од прогресивних идеја и пун вербалног оптимизма није се обазирао на непријатну текућу стварност. Веровао је да је довољно желети и волети, па да се жуђено оствари. Витез епског менталитета, верник утопијског замајавања, убеђени комуниста и, истовремено, претеча приватног предузетништва у издаваштву, он је све те противречности ведро носио и делио са Југославијом, да и смрт подели са њом.
Лако је данас налазити мане ономе што није успело. Историја нема милости према губитницима и губицима. Има, ипак, часних и светлих пораза. Југославија је била наш далекосежни наднационални пројекат, наша Европа у малом, наш излаз у свет, наш сан о збраћењу људи. Јесте, пропала је, али се те катастрофе, припомогнуте смрти, не треба стидети. Шта ју је заменило? Беспуће, збрка, губитак достојанства, безумна нада да ће нас из провинцијалне зачаурености извући они који су нас у њу гурнули…
Криваца је превише да би се пажња усредсредила на једног или двојицу. Пре него што баци камен на суседа, свако би требало да се загледа у своје срце. Све је могло бити мудрије и људскије. Нисмо знали, ни хтели, ни могли. Није нам се дало.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Avatar
    Василим

    Лепо је читати разборите , виспрене текстове господина Милована!Живео нам!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *