Почетна / Репортаже / „Тежина ланаца“ на Јарињу

„Тежина ланаца“ на Јарињу

Пише Златко Богатиновски

Филм „Тежина ланаца“ приказан је на српској барикади Јариње. Шта су могли да коментаришу људи који месецима уназад голим телима бране српску земљу? Не, они нису коментарисали, немо су посматрали, препознајући себе у актерима овог потресног филма који се грчевито боре да отргну ланце са себе

 

Аутобус из Србије на косовским барикадама се заиста догодио. Како? Зачудо једноставно, захваљујући труду сабраном у недељу дана. Уосталом, несумњиво је да већини Срба не мањка жеља да помогну људима на барикадама, као и да се нађу тамо. Но, када већ нема ко да их  води, преостаје решеност да се самоорганизују.
Идеја о аутобусу рађала се од Кучева до Београда. Борис Малагурски је имао пројекцију филма „Тежина ланаца“, у „Дому културе“ у Кучеву. Позвао ме је да идем са њим. У разговору пре саме пројекције филма сазнали смо да је наш домаћин заправо родом из Грачанице, али да је склањајући се од шиптарског насиља стигао до Кучева. На директно Борисово питање да ли би ишао на барикаде, човек је одговорио са „да“. Борис је онда рекао: „Па добро, хајде да организујемо нешто“. Окренуо се ка мени и казао: „Злајо, идемо у суботу?“ Како одговорити на ово питање, осим, да, идемо.
Поред подршке и најаве коју су објавили само „Печат“ и „Правда“, Борис је анимирао и своје фанове на „Фејсбуку“, као и пријатеље. Обезбедио је четири аутобуса, бесплатан превоз, отворио рачун за добровољне прилоге. Било је задовољство помагати му у организацији подухвата.
Вожњи уз шапат и ћутање као да нема краја, потом се у ноћном црнилу наједаред појаве барикаде и српски контролни пункт. Пребацујемо џакове брашна, соли, шећер, зејтин и осталу робу, на приколицу коју вуче стари џип. Помоћ је пребацивана и аутомобилом Дулета Вићевца, бившег званичника УНМИК-а, једног од актера Борисових филмова „Косово: можете ли замислити?“ и „Тежина ланаца“. Човек је својим аутомобилом ишао са нама од Београда, са супругом и синовима. Да није храброст, била би лудост. Клинци су спавали у колима са мајком, док је он био са нама на барикадама. Секретар „Црвеног крста“ из Лепосавића Радојица Филиповић је захвалио на помоћи и пажњи, рекавши да сада имају слатке муке када имају шта коме да деле. Коментарисао је да је мука када нема, а увек има оних којима треба – један део помоћи је отишао у Звечан.
Захвалност на посети је изразио и председник Општине Лепосавић Бранко Нинић, који је рекао да свака подршка из Србије представља велики подстицај Србима на КиМ да остану на том простору, али да ће и у будућности помоћ бити неопходна.
После више него топлог и срдачног дочека, где су најчешће речи биле: „Добродошли браћо Срби“, када вам срце заигра само тако, и када осетите жмарце уз и низ кичму, схватите да ови људи на барикадама већ месецима истрајавају у херојском чину. Сви су ту – и стари и млади, трче на све стране и све раде са пуно елана. Дежурају и жене, чак и ноћу. Добро обучене, стоички трпе хладноћу, како би одмениле синове и мужеве. Морају, и хоће, јер ово је борба за домове, за огњишта, за породице.
Трупци су послагани испред моста, а испод тече хладна река, од чега бива још хладније. На мосту гомила шљунка и српске заставе. Логорска ватра, али не за дружење, већ за грејање, да се не поклекне, да се издржи. Поред велике, мала ватра и ватра наложена у бурету, јер дуже држи топлоту, а ноћи су дуге… У великим термосима чека нас врућ чај, кува се кафа, и цистерна са водом је ту. Снашли су се Срби, па су уз сваки пункт поставили и велики контејнер да не кисну, добијен од Француза и Немаца као помоћ за школе и вртиће. Контејнере су припремили за долазак зиме тако што су изнутра обложили странице стиропором, да чува топлоту. На сваком пункту се потроши метар дрва дневно за грејање. У средини контејнера је бубњара направљена од бурета. Уза зид пањеви и даске – да послуже као клупе на којима се одмарају људи. Смењују се на стражи по одређеном распореду, као цивилна заштита. Кризни штаб све контролише и организује, у сталној су вези са Митровицом.
Руководилац страже на Јарињу, Милутин Стефановић, председник Месне заједнице Лешак, задовољно прича да су у прошли четвртак добили гас маске. Недостају им кабанице, пелерине, гумене чизме, мотороле, радио-станице, техника за радио-везу. Ово је борба, борба без оружја. Направили су списак потреба и послали у Београд, у Министарство одбране. Одговор још нису добили. Али зато су од шефа кампа „Егзита“ добили на поклон 8 моторола. Боље ишта него ништа. Треба им још, јер се плаше прекида мобилне мреже.
На 50 метара од барикаде, на брду, немачки војници мотре на мост. На суседном брду српска стража на осматрачници мотри на Немце обичним двогледом. Ех, када би имали репетитор. За њих је много 1.500 евра, али можда некоме у Србији није, можда помогне.
Први аутобус донео је и први културни догађај на барикадама. Приказан је Борисов филм „Тежина ланаца“, у тишини, без речи, без коментара. Шта ови људи и да коментаришу, када су они актери овог потресног филма и када се грчевито боре да не буду у ланцима. Кажу да у тој даноноћној борби стичу све више симпатија и разумевања од стране млађаних војника КФОР-а, да добијају и тајну помоћ од њих. Тврде да им нуде и информације, и долазе дојаве чак и из специјалне јединице РОСУ. Али, зато не добијају новине из Србије, сем нешто режимских. „Печат“ не могу нигде наћи. Нису задовољни политиком Београда, Борко и Горан овде нису добродошли. Чекају са зебњом шта ће бити и спремају се за зиму.
На истеку ноћи растајали смо се без жеље за растанком, уз њихов позив:„Дођите нам опет“! Док смо се враћали истим шумским путем којим смо дошли, помислих  како до Косова и није и јесте лако доћи. Ми дођосмо. Сваки дан из Србије може да дође барем по један аутобус на Брњак и Јариње са по 50 људи, а то је 730 аутобуса или долазак 37 хиљада људи годишње. Неки би, сигуран сам, ишли и више пута да чувају стражу. Зар је то много за Србију од седам милиона становника? Људима на северу Космета, па и Србима јужно од Ибра таква помоћ значи. Ми одосмо, они остадоше, на барикадама и на Косову, да бране и себе и нас.

2 коментара

  1. Bravo. Lanci su sada nešto manje teži. Kosovo je srce Srbije!




    0



    0
  2. ,,Kosovo je srce Srbije,,lako je reći , pitanje je šta misli narod o tome(parlament),narod kome je sve dojadilo u ovoj našoj zemlji,da li je Tesla i dalje klinički lud?90-te,zna li iko gde se nalazi i kog konja ili magarca jaše,gazi li put,ili putanju,vozi li ,,MERCEDES,ŠEVROLET ILI zastavu“?I kao što reče DJindjić:“Zna li iko u ovoj zemlji ,ŠTA ZNAČI REČ SRPSKI PATRIOTIZAM?“ILI Pašić:“Sve smo izgubili al sačuvasmo obraz?“Danas svi vape za novcem koga nema,za onim što je suvišno?postoji li i jedan političar koji će reći današnji dan poklanjam sirotinji,ne mislim da ovaj“OLOVNI VOJNIK“bez obe noge tek čeka VASKRS?!?Znate li patetično zaniomanje u Srbiji političar ili poslovna pratnja ,hit meseca?!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *