Темељи Андрићеве духовне грађевине

Пише др Оливер Антић

Још у докторској дисертацији „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине“, коју је 1924. године одбранио у Грацу, Иво Андрић био је свестан опасности џихада у цивилизацијском смислу

Свечаност поводом доделе Нобелове награде Иву Андрићу, 10. децембра 1961. године

Чак и први „Знакови поред пута“ настају у време рада на докторату. Уосталом, у предговору докторске дисертације истакао је: „По свом садржају и по својој основној замисли, ова расправа је у вези са другим радовима које сам припремио у другом облику и другом приликом“. Ипак, његова дисертација није била довољно истакнута у нашој литератури, а тиме ни шире. Разлог је, уверени смо, идеолошко-политичке природе и он ни до данас није сасвим искључен. Отуда, мислимо, није без значаја упознати ширу јавност са садржајем и главним идејама Андрићевог научног јединца.
Иво Андрић је, наиме, на Филозофском факултету у Грацу, 1924. године, одбранио дисертацију под насловом: „Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der tuerkischen Herrschaft“ („Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине“). Исте године, 13. јуна, промовисан је у доктора филозофије. Његова дисертација од стотинак страна (уобичајено у то време) најавила је пишчево усмерење. Приликом израде тезе Андрић је прикупио и изучио обимну грађу коју су (на немачком, латинском, али и нашем језику) чували аустријски архиви и библиотеке. Андрић је, дакле, био на најбољем могућем извору, јер су остале земље у окружењу због ратова и пустошења, понекад и због циљног избегавања истине, готово биле лишене научно релевантних докумената.
Као врло образован човек Андрић је био свестан шта је џихад, у цивилизацијском смислу, учинио разарањем Константинопоља. Зато је већ у првој реченици дисертације, у самом предговору навео: „Речено је да је освајањем Цариграда ‘европском човечанству нанета рана’“.

ПРЕДУСЛОВИ КАТАСТРОФЕ
Прво поглавље његове докторске тезе бави се духовним животом у Босни пре турске инвазије. Аутор, пре свега, износи преплитање утицаја Рима и Византије, затим родбинских веза и политичких утицаја владајућих породица, најпре са српским, али и мађарским двором, као и са Дубровником. На духовни живот тог времена битно су утицале и верске прилике, омеђене утицајем Католичке, Српско-православне цркве и богумила.
Носилац католичког утицаја у Босни била је Угарска. Српски-православни владари у време опадања моћи Византије траже хришћански ослонац пред исламском опасношћу, разуме се, и у католичкој Европи. У том смислу и Стефан Котроманић, нешто мање од пола века пре Косовског боја и нешто више од столећа пре пада Цариграда, иако православни владар, помагао је из политичких разлога католицизам који су ширили фрањевци. Исти разлози наводили су и православне Србе да пређу у католичанство, што је учинио и Твртко I или Стефан Томаш. Овај последњи је на инсистирање Мађара чак наредио покрштавање или исељавање богумила (патарена), што је довело до верског рата у којем је убијен и Стефан Томаш. Његов син Стефан Томашевић је наставио са том политиком, и то је допринело сталним унутрашњим борбама и слабљењу Босне.
Српска православна црква је такође имала одговарајући утицај, па су и српски православни владари крунисани и као суверени широких подручја Босне и Далмације, нпр. Стефан Велики (син Стефана Немање) крунисан је (1217. године) као краљ свих српских земаља, и Дукље, Далмације, Травуније и Хумске земље, а Свети Сава је 1219. године устоличио хумског епископа са седиштем у Стону, дакле до границе српског краљевства, односно све до Неретве. Митрополит Српске православне цркве (милешевски) је 1377. године крунисао Стефана Твртка I за краља Босне и Србије. Ипак, развој Српске православне цркве спутаван је сталним сукобима са католицима и богумилима.
Богумили (патарени) су себе називали „Босанском црквом“ (пропагирали су двојство према којем је веће божанство створило све што је духовно и невидљиво, а мање божанство Луцифер све што је материјално и видљиво). У ствари, та секта (настала из секте манихејаца и павличана) је у X веку дошла из Бугарске, али се није могла одржати у држави православних Немањића и зато су прешли у делове Босне изван њиховог домашаја. Ипак, католичанство се још жешће обрушило на богумиле и у огорченој борби против Запада „богумилство је на крају силом прилика земљу одвело под јарам Истока. Католичка пропаганда, служећи се напред поменутим средствима, допринела је и сама овом кобном кораку“. У таквим приликама и Босна је поступила исто као Византија и неки српски владари, јер је позвала „Турке у помоћ када су тренутни лични или страначки интереси“ то изискивали. Када је био пред избором између султана, који му је обећао слободу вероисповести, и мађарског регента Хуњадија, који је тражио прелазак у католичанство, деспот Ђурађ Бранковић се определио за султана. Последњи босански краљ Стефан Томашевић је папи Пију II упутио писмо којим се обраћа за хитну помоћ, где је, поред осталог, навео: „Турци су у мојој краљевини сазидали неколико тврђава и љубазни се према сељаком показују; обећавају да ће сваки од њих бити слободан који к њима отпадне. Прост ум сељака не разумије преваре, те мисли да ће она слобода вазда трајати“. Турци су све дубље продирали у земљи политичке и друштвене подвојености и анархије, а то су чинили својом јединственошћу, апсолутном централизованошћу, гвозденом дисциплином и слепом послушношћу. Паралишућим „верским свађама у Босни супротставили су своју непоколебљиву веру, која их је, досежући до фанатизма, надахњивала офанзивним духом и отпорном снагом која никада није јењавала“. Прво поглавље Андрић закључује констатацијом да су предуслови за катастрофу већ присутни, а 1463. година, година општег расула и неславне пропасти се лагано примицала.

ПОДВАЈАЊЕ НАРОДА
Друго поглавље посвећено је ширењу ислама као непосредне последице турске владавине. Већ на почетку овог дела Андрић констатује да је у најкритичнијем тренутку њеног духовног развоја Босну „освојио један азијатски ратнички народ чије су друштвене институције и обичаји значили негацију сваке хришћанске културе и чија је вера – настала под другим климатским и друштвеним условима и неподесна за свако прилагођавање – прекинула духовни живот земље, изобличила га и од тог живота начинила нешто сасвим особено“. Део народа који се налазио на вишем степену и био имућнији, да би сачувао посед прихватио је веру нападача. Тако се догодило да је начињен зид раздвајања који је поделио и српско-хрватски расни и језички комплекс у два дела, „а његова сенка, у којој се одвијала језовита историја у трајању од четири столећа, морала је на рубовима са обе стране као терет да притискује до у далеку будућност“. И уместо да повезује земље Подунавља са Јадранским морем и да учествује у културном развоју хришћанске Европе, она је због домаћег исламизованог елемента постала моћна препрека хришћанском Западу.
У погледу исламизације Турци су у Босни и после пропасти српске државе иступали релативно уздржано, нарочито због присуства мађарске војске, све до пада Јајца (1528. године), али су потом спровели безобзирну и брзу исламизацију. Ко је желео да сачува посед и позицију власти, односно привилегије, морао је да пређе на ислам. Андрић иначе одлучно оповргава тврдњу да нема доказа принудне конверзије (конвертитства). Босански се властелин определио за „царство земаљско“ и прихватио веру освајача. Ипак, босански бегови и у време врхунца турске владавине, чували су „своје старинске повластице и повеље кршћанских владара (!), да их изнесу на видјело ако Босном завлада који кршћански владар“. Андрић овде цитира Његоша, који, како пише, слови за највернији израз начина мишљења и схватања у народу: Постадоше лафи ратарима, Истурчи се плахи и лакоми, али и фрањевца И.Ф.Јукића који пише да су босански муслимани „постали од злочестијех христјанах, који своје господство не знајући друкчије узчувати, потурчише се“… Нови закон, тј. нова вера, „осигурао им је имања и богатства, ослободио од харача и сваког данка, допуштао свако дијело гријешно, без труда и рада могли су господство проводити“.
Андрић у својој дисертацији посвећује знатан простор једној установи коју је наметнуо освајач и која је такође имала велики значај за духовни живот Босне, а то је аџами-оглан (данак у крви). Аутор цитира Бартоломеја Георгијевића, он је као заробљеник провео низ година у Турској, личним искуством се упознао са положајем хришћана под турском владавином и на њега је посебно тежак утисак оставила турска свирепост данка у крви, када су хришћанима одузимана најлепша деца којима је потом мењана вера и идентитет. „Ја немам речи којима бих могао представити како родитељи страшно јаучу и туже, како лелечу и запевају кад им децу из родитељских крила и наручја отржу они свирепи зликовци.“ Наиме, сваке пете године (од 1467, па и током XVII века) из Цариграда су слати посебни комесари „телосници“, они су путовали по целој земљи, а сваки је домаћин морао да пријави број деце и да их изведе пред комесара, коме је пак било препуштено да изабере најздравију и најлепшу децу. Родитељ се понекад сналазио подмићивањем, а сиромашнији су некад чак сакатили децу како не би била одведена у Цариград. Аџами-оглан је, како вели Андрић, уносио пометњу у земљу, кидање породица и подвајање народа.

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Одштампај страну