Темељи Андрићеве духовне грађевине

Пише др Оливер Антић

Још у докторској дисертацији „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине“, коју је 1924. године одбранио у Грацу, Иво Андрић био је свестан опасности џихада у цивилизацијском смислу

 

Свечаност поводом доделе Нобелове награде Иву Андрићу, 10. децембра 1961. године

Чак и први „Знакови поред пута“ настају у време рада на докторату. Уосталом, у предговору докторске дисертације истакао је: „По свом садржају и по својој основној замисли, ова расправа је у вези са другим радовима које сам припремио у другом облику и другом приликом“. Ипак, његова дисертација није била довољно истакнута у нашој литератури, а тиме ни шире. Разлог је, уверени смо, идеолошко-политичке природе и он ни до данас није сасвим искључен. Отуда, мислимо, није без значаја упознати ширу јавност са садржајем и главним идејама Андрићевог научног јединца.
Иво Андрић је, наиме, на Филозофском факултету у Грацу, 1924. године, одбранио дисертацију под насловом: „Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der tuerkischen Herrschaft“ („Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине“). Исте године, 13. јуна, промовисан је у доктора филозофије. Његова дисертација од стотинак страна (уобичајено у то време) најавила је пишчево усмерење. Приликом израде тезе Андрић је прикупио и изучио обимну грађу коју су (на немачком, латинском, али и нашем језику) чували аустријски архиви и библиотеке. Андрић је, дакле, био на најбољем могућем извору, јер су остале земље у окружењу због ратова и пустошења, понекад и због циљног избегавања истине, готово биле лишене научно релевантних докумената.
Као врло образован човек Андрић је био свестан шта је џихад, у цивилизацијском смислу, учинио разарањем Константинопоља. Зато је већ у првој реченици дисертације, у самом предговору навео: „Речено је да је освајањем Цариграда ‘европском човечанству нанета рана’“.

ПРЕДУСЛОВИ КАТАСТРОФЕ
Прво поглавље његове докторске тезе бави се духовним животом у Босни пре турске инвазије. Аутор, пре свега, износи преплитање утицаја Рима и Византије, затим родбинских веза и политичких утицаја владајућих породица, најпре са српским, али и мађарским двором, као и са Дубровником. На духовни живот тог времена битно су утицале и верске прилике, омеђене утицајем Католичке, Српско-православне цркве и богумила.
Носилац католичког утицаја у Босни била је Угарска. Српски-православни владари у време опадања моћи Византије траже хришћански ослонац пред исламском опасношћу, разуме се, и у католичкој Европи. У том смислу и Стефан Котроманић, нешто мање од пола века пре Косовског боја и нешто више од столећа пре пада Цариграда, иако православни владар, помагао је из политичких разлога католицизам који су ширили фрањевци. Исти разлози наводили су и православне Србе да пређу у католичанство, што је учинио и Твртко I или Стефан Томаш. Овај последњи је на инсистирање Мађара чак наредио покрштавање или исељавање богумила (патарена), што је довело до верског рата у којем је убијен и Стефан Томаш. Његов син Стефан Томашевић је наставио са том политиком, и то је допринело сталним унутрашњим борбама и слабљењу Босне.
Српска православна црква је такође имала одговарајући утицај, па су и српски православни владари крунисани и као суверени широких подручја Босне и Далмације, нпр. Стефан Велики (син Стефана Немање) крунисан је (1217. године) као краљ свих српских земаља, и Дукље, Далмације, Травуније и Хумске земље, а Свети Сава је 1219. године устоличио хумског епископа са седиштем у Стону, дакле до границе српског краљевства, односно све до Неретве. Митрополит Српске православне цркве (милешевски) је 1377. године крунисао Стефана Твртка I за краља Босне и Србије. Ипак, развој Српске православне цркве спутаван је сталним сукобима са католицима и богумилима.
Богумили (патарени) су себе називали „Босанском црквом“ (пропагирали су двојство према којем је веће божанство створило све што је духовно и невидљиво, а мање божанство Луцифер све што је материјално и видљиво). У ствари, та секта (настала из секте манихејаца и павличана) је у X веку дошла из Бугарске, али се није могла одржати у држави православних Немањића и зато су прешли у делове Босне изван њиховог домашаја. Ипак, католичанство се још жешће обрушило на богумиле и у огорченој борби против Запада „богумилство је на крају силом прилика земљу одвело под јарам Истока. Католичка пропаганда, служећи се напред поменутим средствима, допринела је и сама овом кобном кораку“. У таквим приликама и Босна је поступила исто као Византија и неки српски владари, јер је позвала „Турке у помоћ када су тренутни лични или страначки интереси“ то изискивали. Када је био пред избором између султана, који му је обећао слободу вероисповести, и мађарског регента Хуњадија, који је тражио прелазак у католичанство, деспот Ђурађ Бранковић се определио за султана. Последњи босански краљ Стефан Томашевић је папи Пију II упутио писмо којим се обраћа за хитну помоћ, где је, поред осталог, навео: „Турци су у мојој краљевини сазидали неколико тврђава и љубазни се према сељаком показују; обећавају да ће сваки од њих бити слободан који к њима отпадне. Прост ум сељака не разумије преваре, те мисли да ће она слобода вазда трајати“. Турци су све дубље продирали у земљи политичке и друштвене подвојености и анархије, а то су чинили својом јединственошћу, апсолутном централизованошћу, гвозденом дисциплином и слепом послушношћу. Паралишућим „верским свађама у Босни супротставили су своју непоколебљиву веру, која их је, досежући до фанатизма, надахњивала офанзивним духом и отпорном снагом која никада није јењавала“. Прво поглавље Андрић закључује констатацијом да су предуслови за катастрофу већ присутни, а 1463. година, година општег расула и неславне пропасти се лагано примицала.

ПОДВАЈАЊЕ НАРОДА
Друго поглавље посвећено је ширењу ислама као непосредне последице турске владавине. Већ на почетку овог дела Андрић констатује да је у најкритичнијем тренутку њеног духовног развоја Босну „освојио један азијатски ратнички народ чије су друштвене институције и обичаји значили негацију сваке хришћанске културе и чија је вера – настала под другим климатским и друштвеним условима и неподесна за свако прилагођавање – прекинула духовни живот земље, изобличила га и од тог живота начинила нешто сасвим особено“. Део народа који се налазио на вишем степену и био имућнији, да би сачувао посед прихватио је веру нападача. Тако се догодило да је начињен зид раздвајања који је поделио и српско-хрватски расни и језички комплекс у два дела, „а његова сенка, у којој се одвијала језовита историја у трајању од четири столећа, морала је на рубовима са обе стране као терет да притискује до у далеку будућност“. И уместо да повезује земље Подунавља са Јадранским морем и да учествује у културном развоју хришћанске Европе, она је због домаћег исламизованог елемента постала моћна препрека хришћанском Западу.
У погледу исламизације Турци су у Босни и после пропасти српске државе иступали релативно уздржано, нарочито због присуства мађарске војске, све до пада Јајца (1528. године), али су потом спровели безобзирну и брзу исламизацију. Ко је желео да сачува посед и позицију власти, односно привилегије, морао је да пређе на ислам. Андрић иначе одлучно оповргава тврдњу да нема доказа принудне конверзије (конвертитства). Босански се властелин определио за „царство земаљско“ и прихватио веру освајача. Ипак, босански бегови и у време врхунца турске владавине, чували су „своје старинске повластице и повеље кршћанских владара (!), да их изнесу на видјело ако Босном завлада који кршћански владар“. Андрић овде цитира Његоша, који, како пише, слови за највернији израз начина мишљења и схватања у народу: Постадоше лафи ратарима, Истурчи се плахи и лакоми, али и фрањевца И.Ф.Јукића који пише да су босански муслимани „постали од злочестијех христјанах, који своје господство не знајући друкчије узчувати, потурчише се“… Нови закон, тј. нова вера, „осигурао им је имања и богатства, ослободио од харача и сваког данка, допуштао свако дијело гријешно, без труда и рада могли су господство проводити“.
Андрић у својој дисертацији посвећује знатан простор једној установи коју је наметнуо освајач и која је такође имала велики значај за духовни живот Босне, а то је аџами-оглан (данак у крви). Аутор цитира Бартоломеја Георгијевића, он је као заробљеник провео низ година у Турској, личним искуством се упознао са положајем хришћана под турском владавином и на њега је посебно тежак утисак оставила турска свирепост данка у крви, када су хришћанима одузимана најлепша деца којима је потом мењана вера и идентитет. „Ја немам речи којима бих могао представити како родитељи страшно јаучу и туже, како лелечу и запевају кад им децу из родитељских крила и наручја отржу они свирепи зликовци.“ Наиме, сваке пете године (од 1467, па и током XVII века) из Цариграда су слати посебни комесари „телосници“, они су путовали по целој земљи, а сваки је домаћин морао да пријави број деце и да их изведе пред комесара, коме је пак било препуштено да изабере најздравију и најлепшу децу. Родитељ се понекад сналазио подмићивањем, а сиромашнији су некад чак сакатили децу како не би била одведена у Цариград. Аџами-оглан је, како вели Андрић, уносио пометњу у земљу, кидање породица и подвајање народа.

[restrictedarea]
Почетак дипломатске каријере, Андрић у Риму 1920. године

НЕМА ЗЛА ГОСТА БЕЗ ТУРЧИНА
У трећем поглављу аутор изучава утицај друштвених и управних институција ислама, оличених у турској власти, на живот немуслиманског становништва. Једини регулатор личног, друштвеног, материјалног и духовног живота у земљама које су Турци освојили био је ислам. О условима живота за немуслимане делимично се сазнаје из „Канун-и-раја“ (збирка закона за рају), коју је још 635. године прописао калиф Омар ал Катаб, за хришћане и Јевреје у освојеном Дамаску. „Канун-и-раја“ у ствари садржи забране и понижења за немуслимане и то у 24 тачке (нпр. не смеју да подужу манастире, цркве и испоснице, нити да их поправљају; свим путницима намерницима, муслиманима, указиваће три дана гостопримства; ни међу собом не могу изрицати пресуде; не смеју јахати оседланог коња, нити носити оружје, ни у кући ни ван ње; не смеју носити изван својих кућа ни крст, ни своје Свето писмо и др.). Уз то немуслимани су у Босни за време турских похода на хришћанске земље, поред редовних пореза и кулука, морали да подносе и друге знатне жртве због захтева рата и војне самовоље. То су били разлози да се хришћани исељавају из равница и плодних крајева у недоступне планинске врлети, док су муслимани заузимали њихове дотадашње положаје. Такво груписање становништва је и данас видљиво у Босни. Чак и хришћани који су остали у насељеним местима или близу њих трпели су друге врсте забрана: забрана гајења винове лозе и производње вина; забрана товљења свиња и њихова продаја; забрана занимања као што су седлари, кожари, воскари; забрана продаје меда, масла и неких других производа (нпр. израда ножева и оружја, и још петнаест заната). Као пијачни дан за целу Босну била је одређена искључиво недеља, како би хришћани били стављени пред избор: занемарити веру или трпети знатну материјалну штету! Харач у висини дуката годишње је убиран на понижавајући и произвољан начин. Наиме намет је био везан за свако мушко чељаде од 14-те године, али су харачлије, будући да није било матичних књига, године деце одређивали мерењем обима главе или врата, што је широко отворило врата злоупотребама, тако да је ускоро свако мушко дете, без обзира на узраст, подвргнуто харачу. Забрана градње или поправке хришћанских богомоља су се доследно спроводиле и тек уз велике трошкове (нарочито мито) било је изузетака. Бесплатно тродневно гошћење муслимана на рачун хришћана употребљавано је и злоупотребљавано све до краја турске владавине, отуда и изрека: „Нема зиме без вјетра, ни зла госта без Турчина“. Чак и када је пред крај XIX века било изузетно допуштено да се поставе звона на по којој цркви, муслимани су се (нпр. из Крешева) жалили да „турско ухо не може никако живјети гдје звона куцају“, а њихове жене лупале су у бакарно посуђе како би заглушиле глас звона.

ФРАЊЕВЦИ ПРОБИЈАЈУ ИЗОЛАЦИЈУ
За културу једног народа је од великог значаја постојање писмености, дакле и књига. Прва српска штампарија је основана у Ободу крај Цетиња, већ 1493. године, друга око 1520. године у Горажду, а следећа 1544. године у Милешеву. И док су се у Европи штампарије шириле и усавршавале, српске су угушене и већ у другој половини  XVI века о њиховом постојању није било ни трага. Било је забрањено и примати штампу из хришћанског иностранства, а кршење забране повлачило је бацање у тешке окове. Прву штампарију у којој су се штампали и текстови за хришћане допустио је тек 1866. године Топал Осман-паша у Сарајеву.
Велики број турских чиновника је у Босни живео једино од подмићивања и глоба. Ни управни, ни судски органи (нпр. муселими и кадије) нису примали сталну плату, а долазили су на положај управо куповином функције. „Подмитљивост коју су, како изгледа, Турци као порок своје расе испољили већ при првој појави, временом се, током опадања њихове моћи, све више повећавала, ширећи свој штетан и разоран утицај у земљи.“ Управо зато је код хришћана превладало неповерење према држави, равнодушност према општем добру, као и сумња у могућност остварења земаљске правде. Сви истраживачи Босне и њене прошлости, наводи Андрић, „како српско-хрватски, тако и страни, сагласни су у томе (и сви они то мање више истичу) да је утицај турске владавине био апсолутно негативан“ и на самом крају овог поглавља закључује: „Чак ни оном делу Јужних Словена који је прешао на ислам Турци нису могли да донесу неки културни садржај, нити неки виши историјски смисао; хришћански део поданика, међутим, њихова владавина довела је једино до губитка обичаја и до назатка у сваком погледу“.
Четврто поглавље осветљава духовни живот католика и деловање фрањеваца. У ствари, први католички мисионари били су доминиканци, али су их убрзо, већ у првој половини XIII столећа, заменили фрањевци. Како су католици у то време били искључиво досељени рудари, Немци (Саси) или далматински Романи, то су и први фрањевци били припадници истих народа. Убрзо фрањевци отпочињу са преобраћањем домаћег становништва, богумила и православних хришћана, па се и превођење у католичанство претпоследњег краља Стефана Томаша приписује утицају фрањеваца. Непосредно пре турске инвазије, босански викаријат обухватао је већи део Хрватске, Славонију, Далмацију и део данашње Албаније. Турска инвазија је изазвала пропаст краљевства и распад организације Католичке цркве. Део племства и сељаштва је побегао из Босне, а пре пада Јајца су склоњене у Млетке и мошти светог Луке (које је још деспот Ђурађ Бранковић откупио од султана Мурата II за 30.000 дуката и чувао их у Смедереву), као једна од најцењенијих реликвија у целом хришћанском свету. Како је земља била опустела фрањевци су измолили Мехмеда Освајача 1464. године да заштити њихову цркву, што је султан и учинио издавши ахд-наму (владарски уговор). Но, нити су фрањевци били дуго лојални, нити се султан држао обећања. После освајања Босне, остали делови викаријата који нису освојени су се издвојили (Дубровник 1468. и Хрватска 1514. године), док је остатак постао фрањевачка провинција Сребрена Босна (Bosna Argentina). Далмација се 1735. одваја од Босне, а 1757. године фрањевци северно од Саве оснивају посебну провинцију св. Ивана Капистрана, тако да Босна постаје само кустодија. Православни патријарси у Пећи настојали су да већ од XVI века под своју управу доведу све српске хришћане у Турском царству. Фрањевци су истицали да су они „вјере латинске“ и да зато не могу бити потчињени православном патријарху, па су се и у време устанака у Србији трудили да католички елемент остане миран. Са аустроугарском окупацијом Босне 1878. године историјска мисија фрањеваца ближила се свом крају. Босански фрањевци су ипак били свесни свог етничког порекла и када се радило о очувању права њихове мајке провинције отворено су устајали против „римске правде“, бискупа и световног свештенства, а упорност којом су „босански фрањевци настојали да сачувају своју ћириличну азбуку, Прохаска тумачи као ‘богумилско наслеђе’“. Од друге половине XVI века, после сабора у Триденту, Католичка црква је отпочела ширење свог учења на локалним народним језицима, што је дало још већег полета фрањевачкој књижевности у Босни. Ћирилица се у XIX веку полако напушта, али се ипак одржала код неких фрањеваца, нпр. у обимном опусу фра Грге Мартића, који је у својој заоставштини оставио и недовршени еп о Косову. Литература фрањеваца била је од великог значаја за духовни живот Босне, јер је пробијала кобну изолацију којом је турска управа оградила земљу.

ХИБРИДНА ПИСМЕНОСТ
Пето поглавље сведочи о Српској православној цркви и њеном деловању на духовни живот православних. Средином XV века губи се српска државна самосталност, а пропада и Пећка патријаршија, тако да све српско-православне митрополије долазе под управу архиепископа охридског. Тек 1557. године градитељ на Дрини ћуприје, Мехмед паша Соколовић, поново успоставља Пећку патријаршију, устоличивши свог брата Макарија за патријарха. Српски православни свештеници живели су у великој оскудици, често боси и неухрањени, присиљени чак да по градовима продају дрва да би опстали. Током XVIII века положај српског православног свештенства се још више погоршава; укида се поново Пећка патријаршија и Босна се подређује непосредно цариградском патријарху. У XIX веку, у време ратова Турске и Русије и српских устанака, сва је турска сила била уперена против православних Срба и њиховог свештенства, „пошто су их турске власти сматрале природним савезницима својих побуњеника или зараћених једномишљеника у вери“.
Делатност српских штампарија трајала је кратко, јер су их Турци угушили већ у првим деценијама своје власти. Прва штампарија Ђурђа Црнојевића у Ободу, основана 1493. године, убрзо је престала са радом. Штампарија у Горажду, Божидара Горажданина, радила је нешто дуже, а Божидар Вуковић је 1520. године основао српску штампарију, као задужбину, у Млецима. Средином XVI века кратко је радила штампарија у Београду коју је основао Радиша Димитровић, а после његове смрти наставио Тројан Гундулић из Дубровника. У другој половини тог столећа Јеролим Загуровић, которски властелин, штампао је у Млецима српско-православне књиге. Нестанком ових штампарија преписивање је поново остало једино средство умножавања црквених књига, све до XVIII века када књиге стижу из Русије. Тек у XIX веку се бележе почеци књижевне делатности код српско-православног становништва Босне, а први писац световњачког сталежа био је А. М. Шолаја. Посебна занимљивост је што се световњачка књижевност рађа у Мостару, који постаје књижевно средиште, са приповедачким именима као што су Јован Дучић, Алекса Шантић и Светозар Ћоровић. На пољу школства српско-православно становништво је испољило више смисла и постигло боље резултате него католичко, и то због боље бриге за школе, јер нису биле подређене искључиво свештенству (као код католика), већ и лаичким црквеним општинама. Српско-православна црква у Сарајеву има у писаним документима податак да је 1682. године постојао Никола Даскал (даскал-учитељ), а највећи део српских православних школа у Босни је настао од 1820-тих, док је прва средња школа настала у Сарајеву 1850. године. Године 1866. је у Бања Луци основана Српска православна богословија, у којој је предавао и Васа Пелагић. Историјска је заслуга Српске православне цркве што је „спасла континуитет духовног живота и непрекинуту националну традицију“.
Дисертација се завршава Прилогом и напоменама (фуснотама којих има 279). Ту Андрић констатује да се духовни живот оног дела босанског становништва који је прешао на ислам „скаменио“ у облицима „туђе религије и непознатог језика“. Међутим, постојало је ограничено поље духовне делатности босанских муслимана које се односило на покушаје уметничког песништва од XVII до XIX века и то на „српско-хрватском језику писани арапским писмом“. „Број песничких остварења, као и њихов квалитативни значај је незнатан (11 песника са 17 песама)“, али они заслужују пажњу „као занимљива појава хибридне писмености и као конкретан пример утицаја оријенталне културе на Словене“. Та песничка остварења била су прожета турцизмима, а језик је „био унакажен и утиснут у рухо туђе поетске форме. Рима је готово увек погрешна и неправилна, целокупан тон је сувопаран и неретко тривијалан“… при том би требало узети у обзир „да су сва та песничка остварења писана једном азбуком која не познаје знакове за самогласнике и услед тога отвара широку могућност за збрку у ортографији и за нејасноће у смислу. И на овом подручју, деловање ислама показало се као крајње спутавајуће и неплодно“.

ДАНАК У ДУХУ
О Андрићевој дисертацији није се много писало. Разлог томе су, дакако, идеолошко-политички чиниоци. Из дневника Родољуба Чолаковића, високог функционера у Брозовој партијској пирамиди, сазнаје се да је он лично, под притиском из Сарајева, интервенисао да Андрићев докторат не буде објављен у његовим „Сабраним делима“. Чолаковић оцењује да је та теза писана на брзину и да површно расправља врло сложена питања, и констатује да је боље да не буде објављена јер би многи читалац једноставно био разочаран. У то време је ово значило да је дело доспело на index librorum prohibitorum. Данак у крви је одавно нестао, али данак у духу је показао већу виталност и зато га стрпљив аналитичар, и без превеликог напора, може у многим сферама и данас препознати. Требало је имати и храбрости да се тај данак у духу, посебно у то време, макар релативизује, што је успешно учинио Радован Вучковић у делу „Велика синтеза“, Сарајево 1974. године. Касније су и други аутори обрађивали Андрићеву дисертацију, нпр. З. Константиновић и С. Ћирковић.
Понекад су критике Андрићеве тезе биле паушалне, а и указивало се на то да је писац располагао ограниченим изворима и да зато није могао да историјски утемељеније расправи нека питања. Међутим, величина ове или било које друге дисертације, није у перфекцији сваке појединости, већ у великој синтези, а то је Андрић успео да постигне како у овом једином научном делу, али и у одговарајућој мери у сваком свом делу. Значај његове дисертације се огледа и у усмерењу које је добио прикупљајући материјале за њу и анализирајући их. Из те грађе и анализе припремио је величанствени опус који је подарио нама и свету. Читао сам велики број дисертација, неке од њих су по обиму садржале четвороцифрени, а по примедбама и премашивале тај број, али синтезу, као основни задатак и допринос тезе, готово да нисам нашао. Андрићева теза је заиста једна велика синтеза, темељ његове заслужено награђене духовне грађевине. Био је одиста, како је писао Мухарем Первић, светски човек у коме су остале неизбрисиве стазе његовог ужег и ширег завичаја; појединац који је подвигом створио грађевину на слику и прилику својих најдубљих, често несвесних тежњи и особина, а те грађевине полагано и стално утичу на карактер и навике народа, у току столећа, како је сам писао док је градио „На Дрини ћуприју“.

Реконструкција вишеградске ћуприје страдале у Другом светском рату

ЋУПРИЈА
Живот је сила која нагриза, буши, кида и раствара све око нас, али и нас саме („Госпођица“). Конзул Дивал чита везиру класичну трагедију, а овај се грохотом смеје („Травничка хроника“). Слика, дакле, непомирљиве раздвојености и сукоба цивилизација. Мост је, разуме се, симбол спајања. Ту где је био лимес Источног и Западног римског царства, где је постојала кобна тројна подела на богумиле, православне и католике, то тројство је и остало, али сада као православље, католицизам и ислам; један народ јавља се, као индијско божанство, увек са три лица.
Византија је, како је писао професор Острогорски, сачувала културна блага Антике и тиме испунила светско-историјску мисију. Сачувала је Римско право, грчко песништво, филозофију и науку, и предала их у наслеђе европским народима кад су сазрели за њихово примање. Срби су међу првима прихватили свеколико наслеђе византијске светске духовне метрополе и преносили га другим народима; поменимо само да је „Законоправило“ Светог Саве важило столећима као непосредни извор права у Русији и Бугарској, да је „Душанов законик“ у време партикуларног права у Европи важио за целу територију царства и садржао одредбе на које се у осталом делу Европе чекало столећима (идеја поделе власти, држава као дужник накнаде штете иностраним трговцима и друго). Зато Андрић отпочиње дисертацију реченицом да је освајањем Цариграда „европском човеку нанета рана“. Та рана још није зацелила, посебно на Балкану, или како Андрић оцењује, мало је земаља које су тај удар теже и болније осетиле од Босне. Страшни притисак џихадиста превео је део Срба на ислам, али исти притисак са Запада превео је добар део те етничке нације у католицизам. Временом је, будући да је човек „zoon politikon“, етничко избледело пред политичким. Велике силе од етничких, преко верских подела стварају политичке нације, јер само се над подељеним и сукобљеним народима може дуготрајније и ефикасније владати. Евроазијски мост није више на Босфору. Његов сурогат је на Дрини, а са обе стране реке су подељени етнички Срби: православни, муслимани, католици. Невини дечак, жртва аџами-оглан-а, измењене вере, али не и нације, можда баш зато као зрели великодостојник сагради величанствену на Дрини ћуприју. Потпуно исто, неколико векова касније, неизмењеног етноса, написа наш нобеловац величанствену „На дрини ћуприју“. Та ћуприја је у ствари тај етнос, једино везивно ткиво новог Босфора, мост насред авлије западног источника. Зато прошетајте том малом-величанственом ћупријом и сигурно ћете срести браћу Мехмеда и Макарија, и Иву и Радисава, и Рада и Раду, и Вука и народног гуслара, и Мешу и Емира, и многе друге, па, у ствари, и самог себе.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Avatar

    nekad bese jedan veliki narod

  2. Avatar

    I Mimar Sinan, veliki turski arhitekta, bio je kao decak u danku u krvi otet svojim jermenskim roditeljima iz njihovog doma u Kapadokiji. Jedan od vodecih istanbulskih univerziteta nosi i danas ime tog velikog Jermenina.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *