Телефонска влада и европска нада

Пише Бранко Радун

Прихватање сецесије и признање независности Косова незгодно је у предвечерје новог изборног турнуса. Да су већ одржани избори – власт би то одрадила нетрепнувши, онако „ладно и амерички“

 

Влада Србије је прошле недеље на телефонској седници усвојила Уредбу којом се настоји да се легализује досадашњи део преговора са Приштином, постигнут у Бриселу. Заиста је нечувено да се о стратешком повлачењу државе Србије са досадашње преговарачке позиције око Косова не расправља ни на Скупштини, па чак ни на нормалној седници Владе, већ да се тако нешто покушава прошверцовати кроз тзв. „телефонску седницу“. Уредба којом се крше норме уставне и законске, а што је још важније посредно прихвата и признаје „независна држава Косово“, прошла је као нешто небитно. Поставља се, међутим, питање откуда Уредба и шта јој је претходило, и на основу чега је донета? Да ли за њу постоји виши законски акт? Не. Постоји само изјава Борка Стефановића који се куне да је све усмено договорено са Албанцима и да је све у реду. Јесте, уколико пут ка признању сецесије Косова, односно ка коначној капитулацији, означимо као нешто добро.
Иначе, телефонско доношење Боркове Уредбе резултат је чињенице да владајућа коалиција није добила довољну подршку у Скупштини и у Влади за такву политику. У питању је, дакле, колапс правних институција, уставности, законитости и уопште нормалног функционисања државе. Незапамћено у новијој политичкој историји Европе. И то баш од стране самопроглашених „проевропљана“. Владање виртуелним уредбама којима уопште нису ни потребни закони или устав, потпуни је тријумф постмодерне релативизације готово свих вредности на којима држава и уређено друштво почивају.
Како је дошло до „телефонске Уредбе“ која је скандалозна и у светским правним оквирима?

[restrictedarea]

Најпре је режим желео да прогура кроз скупштинску декларацију поразне резултате преговора. Када то није успело, уследио је покушај да их Влада легализује. Међутим, на седници скупштинског Одбора за Космет посланици владајуће коалиције чак су нападали Стефановића да су резултати преговора неприхватљиви Србима на Косову и штетни по Србију, па му је и из Министарства за Косово и Метохију поручено да „повуче ручну“ и да влада нема већину да би дала зелено светло овој политици. Поред тога, правне службе су министре упозориле да је Уредба и противуставна и притивзаконита, што је неке од њих подстакло да ускрате подршку. Спекулише се о броју министара који су упозорили остатак владе да одустане од опасног наума, пре свега предаје матичних књига „влади Косова“, као и на то да је крајња инстанца у вези са тим питањем „врховни суд Косова“. За ову хорор Уредбу није гласало седам министара у влади.
Откуд повлачење „ручне“?
Прихватање сецесије и признање независности Косова незгодно је у предвечерје новог изборног турнуса. Да су већ одржани избори – власт би то одрадила нетрепнувши, онако „ладно и амерички“. Као што је учинила са прихватањем мисије ЕУЛЕКС-а и потписивањем ССП-а којим се инсталирају институције „независног Косова“ и трасира српско прихватање сецесије на краћи или средњи рок. Печати, матичне књиге и таблице су само природан епилог овог процеса, при томе не толико значајан, иако великог симболичног набоја.
Требало би бити поштен, па признати да овој и оваквој влади није нимало лако. Упетљали су се у послове којима нису дорасли и подвргнути су притисцима којима не одолевају. Избегавајући крајности једностране осуде дефетистичке и поразне политике, али и прихватања такве као једине могуће опције, поставља се питање шта је било могуће урадити у условима изузетно тешких притисака и уцена од стране Запада. Изузетно је сужен маневарски простор. Једна осиромашена, деиндустријализована, разоружана и изнутра подељена земља, која уз то и нема реалних савезника у свету, не може да се нада добром када се нађе на путу америчког империјалног похода на Исток.
Ипак, нада постоји. У изузетно тешким ситуацијама код нашег народа буде се пригушене енергије и до тада невиђена снага отпора и слободарства. „Народ за ванредне ситуације“ у тешким искушењима мора наравно да има и одређени степен солидарности и јединства. Стога смо уверени да је потребно надићи страначке поделе, пре свега у блоку патриотских странака и организација. Осим формирања патриотског народног фронта неопходно је што пре превазићи идеолошку поделу на патриоте и европејце, наравно кроз реалан отпор злокобним плановима којима је Србија таргетирана. Тек кад се окренемо себи и својим снагама, а не ЕУ фатаморганама, и тек кад се окупимо око борбе за опстанак народа и државе, можемо очекивати нешто више од пораза.

[/restrictedarea]