Тачијев Врховни суд за Србију

Пише Никола Врзић

Пошто је већ Борку Стефановићу лакше да се договори са Едитом Тахири него са Србима са Косова, треба ли да нас чуди што је вођа српског преговарачког тима покушао Србију да подведе под чекић Тачијевог суда, Врховног суда независног Косова?

 

Јесмо ли сасвим сигурни да се особа која представља Србију у бриселским преговорима с Косовом, особа која је у јавности позната као Борко Стефановић, заиста тако и зове? Јер тај нас је Борко Стефановић досад слагао скоро сваки пут када је проговорио у јавности. „Наравно да ови разговори немају никакво обележје државне посете“, изјавио је 12. маја ове године, после посете Приштини и сусрета са шефицом косовског преговарачког тима Едитом Тахири и потпредседником њихове владе Хајредином Кучијем. Па је додао и да „ова посета није имала било какав државни карактер“, чак и да „посета нема никакве везе са било каквим атрибутима државне посете“; кад, усликаше га у директној лажи, насмешеног изнад застава Србије и Косова. Тврдила је особа која се представља као Борко Стефановић и да народ на северу Косова „слуша то што му његова матица земља каже“, на шта су му они одговорили да им не пада на памет да спроведу оно што им је он рекао и тужбом због велеиздаје. Тврдио је такозвани „Стефановић“ и да неће бити наставка бриселских преговора с Приштином док се не разреши питање административних прелаза Јариње и Брњак, па је овог понедељка и уторка ипак сео прекопута Едите Тахири и договорио се да Србија призна дипломе Косова. Устврдио је „Стефановић“ и да „постоји консензус на нивоу владе и владајуће коалиције“ о примени свега што је досад договорио у Бриселу, да би се онда сазнало да су сва четири надлежна министарства –  државне управе, спољних и унутрашњих послова и правде – блокирала доношење уредбе о катастру, а и да је Уредба која је прошла, она о предаји копија матичних књига Приштини, прошла једва, на мала врата (на телефонској седници владе), будући да је за њено усвајање гласало свега 14 министара. Најзад, овај је Стефановић као „нетачне и злонамерне“ одбацио тврдње да је договором о катастру Србија признала Врховни суд Косова, кад, само неколико дана касније, медији објавише тај Споразум о „катастарској евиденцији“, у чијој тачки 7 недвосмислено пише: „Врховни суд Косова ће деловати као другостепено, жалбено тело овог механизма“. Што, све заједно, значи да тај Стефановић (главни српски преговарач с Приштином, политички директор српског Министарства спољних послова, генерални секретар Демократске странке), изгледа, само Американце није слагао, ономад кад им је одавао шта се налази у тајном, строго поверљивом Акционом плану Владе Србије, направљеном уочи проглашења независности Косова (депеша 07BELGRADE1632)…

ДИПЛОМЕ НЕЗАВИСНОСТИ
Него, оставимо се тог човека, ма како се он звао, и погледајмо шта нам то ради у Бриселу. А у Бриселу је, овог понедељка, направио нови успешан договор, договор на основу којег Србија треба да призна универзитетске дипломе независног Косова. Али без бриге, уверио нас је пошто се руковао са Едитом Тахири и Робертом Купером: „Сачували смо наше државне позиције, национални интерес и Устав“. Јер, објаснио је (а слободан је да му поверује ко год, и после свега, више верује његовим речима него сопственим очима) „било је и ту покушаја приштинске стране да се прихвате дипломе са такозваним ‘државним симболима Косова’, што је за нас било неприхватљиво, и то смо успели да решимо тако што се признају замене дипломе без икаквих обележја, са сертификатом који ће издавати Европска унија универзитета. Према томе, свака страна ће моћи слободно да одлучи који је од докумената валидан, и то је, сматрам, јако добра формулација коју смо после дугих преговора успели да договоримо“.
Шта тачно пише у договору који је „постигао“ Борко Стефановић, сазнаћемо веома брзо, чим процури до јавности неформалним каналима. Пошто се, наиме, Боркови договори, од којих зависи будућност Србије, држе у најстрожој тајности. Но, и без увида у детаље, договор о прихватању универзитетских диплома савршено показује који је прави циљ текућих преговора Београда и Приштине; да Србија омогући да Шиптарима и њиховом независном Косову буде боље него што је сада. Јер чак ни Борко Стефановић није толико дрзак да би устврдио да ће иједан Србин имати икакве користи од тога што ће дипломци приштинских факултета, с тим дипломама, моћи да се запосле у Србији. И свако радно место које ће заузети тај, приштински студент, значиће једно радно место мање за студента који је завршио неки од српских факултета. Шта ће то да значи за етничку структуру Бујановца, Прешева, Медвеђе… не треба много објашњавати.
Слично је, наравно, и са договором о представљању Косова у међународним организацијама, који ће вероватно бити постигнут у следећој тури разговора Борка Стефановића и Едите Тахири, наредне среде 30. новембра. Како је, тек, та ситуација парадоксална и збуњујућа за здрав разум – Косово је, противно вољи Србије, одлучило да постане независно и уместо да га Србија, ако ништа друго, онда барем препусти судбини коју је отцепљена покрајина сама одабрала (дакле, макар међународној изолацији, да и не спомињемо оно што је Хрватска учинила с Републиком Српском Крајином), сада му чак и помаже да из те изолације изађе. Учлани ли се држава Косово, макар и под именом „Косово 1244“, само у једну међународну организацију уз благослов Србије, биће направљен преседан који ће тој творевини отворити пут чак и ка чланству у Уједињеним нацијама…

КУПЕРОВО ОБЕЋАЊЕ

[restrictedarea]

Још није сасвим јасно да ли ће већ на следећем састанку бити донето и коначно решење засад најспорнијег међу косовским питањима; договор о административним прелазима између Србије и Косова, који из све снаге прети да постане договор о границама. По свој прилици, то заједничко, интегрисано управљање линијом која раздваја Србију и Косово већ је, углавном, готова ствар („То је стандард ЕУ који ће коначно бити примењен широм региона,“ припретио је после овонедељног састанка ЕУ медијатор Роберт Купер), али се сад трага за начином којим ће бити заобиђене српске барикаде на северу Косова и мртво слово на папиру, Устав Србије. Но, како год на крају покушали да замаскирају суштину будућег договора, буде ли у њему макар и једно „и“ од интегрисаног, „з“ од заједничког или „у“ од управљања, неће Борко Стефановић, у име Србије, само прегазити Србе на барикадама и погазити Устав Србије. Још је горе: присилиће државу Србију да поступи по закону независног Косова, Закону о интегрисаном управљању и контроли државне границе. По косовском закону бр. 03/Л-065, донетом „на основу члана 65 (1) Устава Републике Косова, у циљу установљења правних прописа о интегрисаном управљању и контроли државне границе“.
А да је све већ унапред договорено, и да текући преговори представљају пуку фарсу, представу за лаковерни народ, доказује и Извештај о програму ЕУЛЕКС-а за 2011. годину. У њему се наводи да је, у складу са косовском Стратегијом за интегрисано управљање границом и Акционим планом 2009-2012, „забележен напредак у потпуном преносу одговорности за надзор зелене границе са Републиком Албанијом и БЈРМ“, а да ће „процес бити окончан преношењем одговорности за надзор зелене границе/административне линије са Црном Гором и Србијом. По плану, тај пренос ће се завршити септембра/октобра 2011. године“. Уз малу ограду око датума и ситних детаља: „Међутим, тачни детаљи о начину на који ће се процес окончати вероватно су у вези са нерешеним питањем демаркације границе са Црном Гором. Што се тиче границе/административне линије са Србијом, сваки развој зависи од политичких околности због чега није одређен ни датум примопредаје…“
У међувремену, пак, док ове ситнице не буду разрешене, сазнали смо и да је Борко Стефановић покушао Србију да подведе под чекић Тачијевог суда, Врховног суда независног Косова. Учинио је то 2. септембра, када је у Бриселу „постигао договор“ о катастарским књигама. Јавности је, иначе, тада саопштио да су се „обе делегације сложиле да се успостави потпуно поуздан катастар на Косову, да би се заштитила легитимна права људи“…
Београдски дневник „Данас“, наиме, објавио је текстове сва четири досад постигнута (узгред буди речено, непотписана) бриселска споразума, споразума о слободи кретања, матичним књигама, катастарској евиденцији и царинском печату. Већ смо упозоравали на замке и подвале сакривене у неким од њих; „слобода кретања“, тако, значи да Србија мора да прихвати лична документа независног Косова, да треба да се одрекне права на издавање регистарских таблица косовских градова (тачка 7: „Сви власници аутомобила са пребивалиштем на Косову ће користити РКС или КС регистарске таблице возила“), због чега ће сваки косовски Србин који поседује аутомобил, да би добио РКС или КС таблице, морати да призна да је грађанин независног Косова и најпре узме косовску личну карту; Споразум о матичним књигама – једини чија имплементација почиње, пошто је Влада Србије прошле  недеље телефоном усвојила уредбу – значио је да ће, захваљујући Србији, приштинска документа добити легитимитет који досад нису имала, па ће и моћи да почну с преговорима о „белој шенгенској листи“; Споразумом о царинском печату Србија је, пак, прихватила већ постојећи царински печат независног Косова (тврдећи да је постигла успех зато што је издејствовала да на печату не пише оно што на њему никад није ни писало, „Царина Републике Косово“), а успут је и утабала пут цариницима Хашима Тачија ка Јарињу и Брњаку.

ВРХОВНА ПОДВАЛА БОРКА СТЕФАНОВИЋА
Највећа досадашња подвала, међутим, била је сакривена у Споразуму о катастарској евиденцији. Оданде нас је, како рекосмо, у име народа независног Косова, по челу, као маљем, ударио чекић судија Врховног суда Косова. Зато што је Борко Стефановић удесио да Тачијев суд буде Врховни суд за Србију.
Овај покушај да Србија отворено призна институције независног Косова убачен је у чланове 7 и 8 овог Споразума. Члан 7: „Врховни суд Косова ће деловати као другостепено, жалбено тело овог механизма. Одлуке Врховног суда Косова ће доносити Судско веће у којем ће међународне судије представљати већину, и оне ће бити коначне и извршне и неће моћи да буду оспораване“. Врховни суд Косова је, иначе, чланом 103 Устава (независног) Косова дефинисан као „највиша судска власт“, чијег председника, сходно члану 15, „председник Републике Косово именује и разрешава“. Законом о судовима, бр. 03 Л-199, чланом 21, Врховни суд је додатно одређен као „највиши судски орган власти на Косову и има месну надлежност над целом територијом Републике Косова“. Е тај је Суд, у име Србије, септембарским бриселским договором прихватио Б. Стефановић као месно надлежан, највиши, извршан, коначан и неоспораван… Док је у наредном, члану 8, прихватио још једну институцију Косова, Катастарску агенцију Косова која ће „спроводити коначне одлуке напред наведеног механизма за доношење судских одлука, тако што ће уносити неопходне промене у косовски катастар“…
Због постизања оваквог Споразума Борко Стефановић ће, кад-тад, морати да одговара пред судом. А ко зна и шта је још договорио, а није смео да унесе чак ни у ове непотписане папире (његов извештај председници Скупштине Србије Славици Ђукић-Дејановић садржи признање да постоје делови „аранжмана“ који „због ставова било које од страна нису унети у текст“, те да за њих гарантује ЕУ).
За разлику од Борка Стефановића, од неминовне судске, кривичне одговорности, чланови владе која га је послала у Брисел још имају шансу да се извуку. Потребно је, само, да одбију да се за својим изаслаником сурвају у амбис његових бриселских договора и спрече доношење уредби којима ће ови неуставни договори бити формализовани…
Преостала, каква-таква нада за Косово у Србији, сачувана је, наиме, у подлој намери оних који нам Косово отимају, да нам ту отимачину подвале кришом. У њиховом плану да се тајни, непотписани и ненаписани договори, постигнути у Бриселу, уопште и не ратификују, не озваниче у Скупштини Србије, већ да се озваниче на мала врата, тако што ће Влада Србије – кришом од јавности, на својим затвореним седницама – донети уредбе о њиховом непосредном спровођењу. Једна таква уредба, о предаји копија матичних књига Косову, прошле недеље већ је усвојена уз пуно проблема, а она је била и понајмање проблематична. Да ли смо нереални оптимисти ако у тим потешкоћама пронађемо наду да остале уредбе, којима ће директно прекршити Устав Србије, а косовске Србе претворити у грађане Косова, министри ипак неће смети да усвоје? Ако не због Србије и Срба, онда због страха од сопствене кривичне одговорности. Или ће и тај нагон за самоодржањем да поклекне пред наредбом из Брисела?

[/restrictedarea]