Тачијев Врховни суд за Србију

Пише Никола Врзић

Пошто је већ Борку Стефановићу лакше да се договори са Едитом Тахири него са Србима са Косова, треба ли да нас чуди што је вођа српског преговарачког тима покушао Србију да подведе под чекић Тачијевог суда, Врховног суда независног Косова?

Јесмо ли сасвим сигурни да се особа која представља Србију у бриселским преговорима с Косовом, особа која је у јавности позната као Борко Стефановић, заиста тако и зове? Јер тај нас је Борко Стефановић досад слагао скоро сваки пут када је проговорио у јавности. „Наравно да ови разговори немају никакво обележје државне посете“, изјавио је 12. маја ове године, после посете Приштини и сусрета са шефицом косовског преговарачког тима Едитом Тахири и потпредседником њихове владе Хајредином Кучијем. Па је додао и да „ова посета није имала било какав државни карактер“, чак и да „посета нема никакве везе са било каквим атрибутима државне посете“; кад, усликаше га у директној лажи, насмешеног изнад застава Србије и Косова. Тврдила је особа која се представља као Борко Стефановић и да народ на северу Косова „слуша то што му његова матица земља каже“, на шта су му они одговорили да им не пада на памет да спроведу оно што им је он рекао и тужбом због велеиздаје. Тврдио је такозвани „Стефановић“ и да неће бити наставка бриселских преговора с Приштином док се не разреши питање административних прелаза Јариње и Брњак, па је овог понедељка и уторка ипак сео прекопута Едите Тахири и договорио се да Србија призна дипломе Косова. Устврдио је „Стефановић“ и да „постоји консензус на нивоу владе и владајуће коалиције“ о примени свега што је досад договорио у Бриселу, да би се онда сазнало да су сва четири надлежна министарства –  државне управе, спољних и унутрашњих послова и правде – блокирала доношење уредбе о катастру, а и да је Уредба која је прошла, она о предаји копија матичних књига Приштини, прошла једва, на мала врата (на телефонској седници владе), будући да је за њено усвајање гласало свега 14 министара. Најзад, овај је Стефановић као „нетачне и злонамерне“ одбацио тврдње да је договором о катастру Србија признала Врховни суд Косова, кад, само неколико дана касније, медији објавише тај Споразум о „катастарској евиденцији“, у чијој тачки 7 недвосмислено пише: „Врховни суд Косова ће деловати као другостепено, жалбено тело овог механизма“. Што, све заједно, значи да тај Стефановић (главни српски преговарач с Приштином, политички директор српског Министарства спољних послова, генерални секретар Демократске странке), изгледа, само Американце није слагао, ономад кад им је одавао шта се налази у тајном, строго поверљивом Акционом плану Владе Србије, направљеном уочи проглашења независности Косова (депеша 07BELGRADE1632)…

ДИПЛОМЕ НЕЗАВИСНОСТИ
Него, оставимо се тог човека, ма како се он звао, и погледајмо шта нам то ради у Бриселу. А у Бриселу је, овог понедељка, направио нови успешан договор, договор на основу којег Србија треба да призна универзитетске дипломе независног Косова. Али без бриге, уверио нас је пошто се руковао са Едитом Тахири и Робертом Купером: „Сачували смо наше државне позиције, национални интерес и Устав“. Јер, објаснио је (а слободан је да му поверује ко год, и после свега, више верује његовим речима него сопственим очима) „било је и ту покушаја приштинске стране да се прихвате дипломе са такозваним ‘државним симболима Косова’, што је за нас било неприхватљиво, и то смо успели да решимо тако што се признају замене дипломе без икаквих обележја, са сертификатом који ће издавати Европска унија универзитета. Према томе, свака страна ће моћи слободно да одлучи који је од докумената валидан, и то је, сматрам, јако добра формулација коју смо после дугих преговора успели да договоримо“.
Шта тачно пише у договору који је „постигао“ Борко Стефановић, сазнаћемо веома брзо, чим процури до јавности неформалним каналима. Пошто се, наиме, Боркови договори, од којих зависи будућност Србије, држе у најстрожој тајности. Но, и без увида у детаље, договор о прихватању универзитетских диплома савршено показује који је прави циљ текућих преговора Београда и Приштине; да Србија омогући да Шиптарима и њиховом независном Косову буде боље него што је сада. Јер чак ни Борко Стефановић није толико дрзак да би устврдио да ће иједан Србин имати икакве користи од тога што ће дипломци приштинских факултета, с тим дипломама, моћи да се запосле у Србији. И свако радно место које ће заузети тај, приштински студент, значиће једно радно место мање за студента који је завршио неки од српских факултета. Шта ће то да значи за етничку структуру Бујановца, Прешева, Медвеђе… не треба много објашњавати.
Слично је, наравно, и са договором о представљању Косова у међународним организацијама, који ће вероватно бити постигнут у следећој тури разговора Борка Стефановића и Едите Тахири, наредне среде 30. новембра. Како је, тек, та ситуација парадоксална и збуњујућа за здрав разум – Косово је, противно вољи Србије, одлучило да постане независно и уместо да га Србија, ако ништа друго, онда барем препусти судбини коју је отцепљена покрајина сама одабрала (дакле, макар међународној изолацији, да и не спомињемо оно што је Хрватска учинила с Републиком Српском Крајином), сада му чак и помаже да из те изолације изађе. Учлани ли се држава Косово, макар и под именом „Косово 1244“, само у једну међународну организацију уз благослов Србије, биће направљен преседан који ће тој творевини отворити пут чак и ка чланству у Уједињеним нацијама…

КУПЕРОВО ОБЕЋАЊЕ

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Одштампај страну