СВЕТИСЛАВ БАСАРА Изногуд: Дан лудих

Пише Александар Дунђерин

Зашто Басарин обрачун са фашизмом и Добрицом Ћосићем у роману Mein Kampf подсећа на акције чувеног стрип јунака великог везира Изногуда?

Данас сам ја калиф уместо калифа. Ову реченицу изговара велики везир Изногуд, чувени јунак истоименог стрипа, између осталог и у епизоди „Дан лудих“. Дан лудих је, иначе, дан у години када велики везири постају калифи уместо калифа. Једино што читавог живота прижељкује Изногуд јесте да преузме трон Харуну ел Пусаху, доброћудном владару који безбрижно ужива у чарима неограничене власти.
Обрачун Светислава Басаре, аутора, приповедача и главног јунака романа „Mein Kampf“ („Моја борба“), са скоро комплетном политичком елитом Србије (некадашњом и садашњом) и једним јединим књижевником (Добрицом Ћосићем), по жестини и бескрупулозности, испољеној амбицији и сујети, инату, али пре свега по исходу борбе, неодољиво подсећа на Изногудову унапред изгубљену битку, вођену у циљу свргавања Пусаха са власти. А то је и самом Басари можда постало јасно на овогодишњем Сајму књига у Београду. Као што је и Изногуд у „Дану лудих“ двадесет и четири сата веровао да ће му тај празник омогућити да, напокон, постане „калиф уместо калифа“, и Басара је првог дана Сајма, пошто му је пружена прилика да се придружи великанима наше литературе који су имали част да отворе ову књижевну манифестацију, помислио како се, коначно, попео на Олимп српске књижевности. Све док, касније, није седео на штанду „Лагуне“, узалудно очекујући масу одушевљених обожавалаца којима ће потписати своју нову књигу; на штанду у близини („Службени гласник“) Добрици Ћосићу је, пак, утрнула рука док није испотписивао стотине својих књига читаоцима, који су стрпљиво, образујући уочљиво велики ред, ишчекивали да се упознају са аутором књиге „У туђем веку“.
Наравно, Добрица Ћосић, као, уосталом, и већина по имену и(ли) презимену поменутих политичара у „Mein Kampfu“, ни по положају који заузима у друштву, ни по карактеру, ни по достигнућима, не подсећа на Харуна ел Пусаха. Међутим, ако у Србији, а поготово у њеним књижевним круговима, нема калифа, има, и то баш у књижевним круговима, приличан број оних који неодољиво подсећају на Дилата Ларата (Дил-ел-танта), верног слугу Изногуда, који му несебично помаже у његовим мрачним плановима. Неки од њих су, на пример, Сретен Угричић и Игор Маројевић, чија су „размишљања“ о патриотизму и отаџбини, идентитету и слободи, те „српском злочиначком гену“, публиковани у књигама „Незнаном јунаку“ (видети текст „Храм бога незнанога“, у 130. броју „Печата“, од 3. 9. 2010) и „Мајчина рука“ (видети текст „Будалаштина“, у 184. броју „Печата“, од 23. 9. 2011) добиле пуноћу израза и (бе)смисла управо у Басарином новом делу, у српској верзији „Mein Kampfа“.

СРБИЈА, У ФАШИЗМУ РОЂЕНА
„Моја борба“ прати дијалоге и унутрашње монологе неколицине непокретних болесника, умно поремећеног Апрцовића, цинкароша Дремпетића и самог писца Светислава Басаре, кога боравак у једној болничкој соби инспирише да барем у мислима доврши свој, како каже, антифашистички „Mein Kampf“, који би могао да одигра прекретничку улогу у друштву и да аналогно фашистичком „Mein Kampfu“, као подлози за рађање нацизма, денацификује српски народ, односно онемогући „злоупотребу нације у нацистичке сврхе“. Зарад тог циља аутор-приповедач-јунак српског „Mein Kampfa“ подређује своје стваралаштво, у складу са актуелном културном политиком државе, идеолошкој матрици која кроз афирмацију југословенства у српској култури тежи трансформацији националне културе у наднационалну (видети текст „Демон Југославије поново походи Београд“, у 140. броју „Печата“, од 12. 11. 2010).
Басарина југоносталгија, међутим, није утемељена толико на жалу за изгубљеним социјалистичким концептом. Одељак романа посвећен Јосипу Брозу Титу могао би мирне душе носити наслов „Тито и апсурд“, а вечни маршал приказан је као карикатура државника. Нестанак СФРЈ за Басару је почетак поновног оживљавања фашизма у Србији, означеног доласком Слободана Милошевића на власт. Дакле, не зачетка, него поновног оживљавања. Као што је у „Мајчиној руци“ у српском гену „пронађен“ злочин, тако је у „Mein Kampfu“ фашизам историјска константа српског народа. Очигледно да није само Маројевића инспирисала књига немачког историчара Холма Зундхаузена „Историја Срба од 19. до 21. века“ (видети „Будалаштина“). Али, Басара у разради Зундхаузенове тезе иде чак и даље од Угричића и Маројевића. Он улаже сав свој ментални и људски потенцијал, и неустрашиво одлази на антифашистички браник, не заогрћући своје дело, за разлику од својих управо поменутих млађих колега, у филозофске медитације или Јунгову психоанализу. Удара директно у суштину: „Нација је подмуклија и препреденија од lebensrauma. Нација је колевка смрти. Смисао сваке нације јесте геноцид над самим собом“. А историја Србије није ништа друго до „вечито рециклирање лажних митова, народних песама и вечита борба за lebensraum“.
Храброст Светислава Басаре и спремност да иде до краја у својој борби, очитава се у његовој жељи да именом и презименом поброји српске интелектуалце, најзаслужније за „вечно национално окупљање и вечно национално јединство у неугасивом огњу“ – Војислава Коштуницу и Добрицу Ћосића. И управо на тим местима, испуњеним незапамћеном количином огољене зависти, сујете, мржње и опседнутости, манифестује се и Басарино изногудство.

КАКО УБИТИ ЋОСИЋА
И док је „обрачун“ са Војиславом Коштуницом (аутор га назива „Reihcskanzelar Имагинарне Велике Србије“), у којем је Светислав Басара углавном хиперболисао (непоштено би било рећи уметнички надоградио) вокабулар присутан у интезивној политичкој и медијској харанги на председника ДСС-а, резултат жеље за допадањем евроатлантистима, бизарна и манијакална опседнутост Добрицом Ћосићем, неприкривено је личне природе. Патетична, надахнута неутаживом количином гнева, на моменте изразито неукусна.
Добрица Ћосић, назван у делу „Велики Сотона“, „узрочник је туберкулозе, канцера и леукемије“. У његовим делима налази се „квинтесенција, филозофски камен глупости, покварењаштва и тупоумности“. Слободан Милошевић је само обављао прљаве послове за њега, због чега је и заточен у Шевенингену. „Успео је да убеди Свети Архијерејски Синод да је он тако рећи велики Србин и антититоиста, да је јако забринут за све и свашта и мало-помало завео је калуђере невичне политици на странпутицу етнофилетизма“. Захваљујући Ћосићу српска Црква је „пала у кобну заблуду да нам је Косово узео НАТО, а не Бог“. „Велики Сотона је из корена променио Отпор“, преко ноћи од честитих младића и девојака „надахнутих истинским идеалима“ направио „најгнусније бирократе“, „безобзирне брокере“, „задригле тајкуне“, „естрадне звезде“ и „проститутке“. Због њега је и Зоран Ђинђић изгубио живот, а Ћосићева мистификација Ђинђићев лик и дело запрљала је каквом-таквом борбом за Косово. Због његовог деловања актуелни председник Србије Борис Тадић („Gauleiter наше Вајмарске Републике“) постао је „мешавина чистачице, ветеринара, социјалног радника, школског психолога, задушне бабе и девојке за све“. Зато је штета што „Велики Сотона никада није заклан, никада убијен нити је икада иједна бомба пала у његовој близини“. Због тога је Добрицу Ћосића, дан после Петог октобра, требало извести „пред преки суд и по кратком поступку стрељати на Тргу Републике“. А када већ то није учињено, Басари једино остаје да ишчекује тренутак када ће га „жестоко испендречити“ и „умлатити бејзбол палицом“.

ЖЕЂ ЗА ВЛАШЋУ
Добрица Ћосић је у делу књижевне јавности, углавном антинационалном хистеријом задојене, већ дуже време блаћен; скрнави се његов литерарни и друштвени ангажман, именује се као главни кривац свих невоља које су нас задесиле у претходне две деценије, постаје најомраженији српски националиста и фашиста. О узроцима фокусирања одређених културно-политичких кругова баш на Ћосића, као на последњег браниоца српства и српске културе, донекле је већ и било речи на странама „Печата“ (види текст Љиљане Богдановић „У туђем свету“, у 176. броју „Печата“, од 29. 7. 2011), те овом приликом, и због простора, неће бити ниједне (мада је то тема о којој ће ускоро, неизоставно, морати бити утрошено много речи). Тим пре што за ову причу они и нису пресудни, будући да су Басарин шизоидни наступ у „Mein Kampfu“ и шизофрена фиксација на Ћосића, као што је већ поменуто, првенствено израз изногудског принципа; истина употребљивог, али само краткорочно, и у оквиру ширег пројекта расрбљивања српске културе и књижевности.
Међутим, Басарина књига показује, а у том кључу такође би могла да се и чита и тумачи, да је „Mein Kampf“ „Mein Kampf“, чак и када има наводно антифашистички предзнак. Та жеља да се једна нација, у овом случају српска, истреби, да се противник и неистомишљеник сатре, та неугасива жеђ за влашћу и моћи којом је натопљена свака реченица романа, показују да је заправо Басара прожет фашизмом, а не његови, у параноји измаштани противници. Басарин „Mein Kampf“ на неки начин осликава и понашање и деловање читавог једног актуелног политичког и културног естаблишмента, и управо евроатлантску идеју, идеју демократског тоталитаризма, означава као изворно фашистичку. Да није заражен изногудштином, и да већ предуго не обитава у постмодерним одајама ништавила, Басара је то могао у новом роману и да освести. Тада би његов говор мржње, као антитеза, био функционалан, јер би осликавао механизме по којима данас у Србији антифашисти бивају проглашени за фашисте.
Али није. Јер Басара жели само једно – да буде Добрица Ћосић. Да буде неко. И зато ће остати нико. Књижевник за дневну употребу.

ВУКАДИНОВИЋЕВ ДЕБИ
Један од куриозитета овог романа јесте и то што је свој деби у улози књижевног јунака остварио и Ђорђе Вукадиновић, у „Mein Kampfu“ тумачећи ролу „поузданог знака близине краја света“. Тешко је предвидети да ли ће се у медијима најприсутнији „Политички Аналитичар Србије“ појавити у још неком књижевно-уметничком делу, али, ако му је за утеху, његов „дијалог“ са приповедачем у роману „Mein Kampf“ на тренутак могао је мање упућеним читаоцима да изазове и асоцијацију на чувени сукоб између Драгана Јеремића и Данила Киша. Но, та варка трајала је онолико колико је и Изногуд у „Дану лудих“ био у заблуди да је калиф: чим је часовник „откуцао поноћ“ – Вукадиновић је поново постао у медијима најприсутнији „Политички Аналитичар Србије“, а Светислав Басара писац који може само да сања о тиражима у којима се штампају књиге Добрице Ћосића; и да настави да машта како ће у српској књижевности постати „калиф уместо калифа“.
Није кључно питање да ли ће или неће опстати „књижевна“ дела Светислава Басаре. Право је питање какву будућност има описани антинационални, антикосовски, антипатриотски културни концепт којег у својим делима реализују Изногуди и њихове слуге Дил-ел-танти. Ко се у правом тренутку затекао на Сајму књига, на штандовима „Лагуне“ и „Службеног гласника“, и из прикрајка посматрао колико су Басара и Ћосић потписали примерака књига, може да наслути одговор. А ко је читао „Дан лудих“ зна и каква је судбина задесила Изногуда. Као што је свестан и тога да ће се велики везир у некој новој епизоди пробудити опет са истом мишљу у глави: „Данас сам ја калиф уместо калифа“…

10 коментара

  1. Avatar

    Ako hocemo posteno,ovaj Basara nije pisac dostojan ni remenje na nogama velikog pisca vezati.Ti Stefanovici,Basare,Karleuse… te mozdane brabonjke koje oni ostavljaju pred nama,iziskuje nasu umetnost da ih zaobidjemo i ostanemo cisti….
    Nebi me zacudilo da sledeci sajam knjiga otvori novokomponovana spisateljica Karleusa,sa svim silikonima koji idu napred,i pozadinom,kao kamarilom koja je prati….

    1
    1
  2. Avatar
    bogdan basaric

    Ambasador Basara,vrlo smesna pojava,kako u diplomatiji,tako i u kulturnom zivotu Srba. Jos nije okoncao svoju bruku s Vukom Karadzicem a navalio na Dobricu Cosica. Besplatan savet,prvo pobedi mrtvog Vuka.

  3. Avatar

    Дочекао Басара да постане државни писац, који кад већ није велики писац, а оно ајде бар да отвори Сајам књига, као пре неки велики писац.Као новинар је за “Данас” направио интервију са Борисом Тадићем. Басара је једини писац који “има” свој тв студио, Студио Б.Свако мало, ајде да буде гост , код свог “брата близанца”новинара Сарапе на Студији Б. Фиксација за Ћосића и неке политичаре и говор нетрпељивости показује његову инфериорност. Мислим да се Борису Тадићу препоручио да опет буде амбасадор, у некој медитеранској земљи. Воли топлу климу.А неће имати редове читалаца који чекају на његов потпис

    • Avatar

      Све што је импутирао Ћосићу, постао је лично у карикатуралној верзији.Тужан крај талентованог писца.

  4. Avatar

    Basara je toliko velik da su J.K. proglasili za bolje pero od njega. Ko vise slusa sta prica taj izlapeli starac.

  5. Avatar

    Misli i dela ovog coveka , postali su MONUMENTI u Istoriji bescasca.O kulturi , tioleranciji , lepom vaspitanju ( sto da ne ! ) i ostalim VRLINAMA , da ne govorimo , jer su to STRATOSFERA za njih .Rodoljublje , cojstvo , postenje , humanost , stara prijateljstva su ANTIMATERIJA za njihove sive celije .Zelim im da i dalje pisu , jer ce mo tako uvek znati sta nije dobro !

  6. Avatar

    Jeste Basara preterao u knizi pisuci o Cosicu, ali i vi preterujete pisuci o Basari. Cobek je britkog uma, zanimljiv, i ja se u necemu ne slazem sa njim, ali ne poricem njegove vrednosti. Skloni smo odmah da blatimo bez pardona i da zamaglimo stvarnost. Isto tako, preterujete u velicanju Cosica. Ima istine u onome sto je Basara o njemu rekao…Nista nije crno belo.

  7. Avatar

    Tacno je da Basara nije zasluzio ove komentare, ustvari nije zasluzio nikakve komentare.

  8. Avatar

    “на штанду у близини („Службени гласник“) Добрици Ћосићу је, пак, утрнула рука док није испотписивао стотине својих књига читаоцима, који су стрпљиво, образујући уочљиво велики ред, ишчекивали да се упознају са аутором књиге „У туђем веку“.”

    Sigurno mu i sliku drze na zidu u dnevnoj sobi!

    Molim autora teksta da se uzdrzi od popularizacije idolopoklonstva na javnom mestu!

  9. Avatar

    Svako od nas celog veka i do kraja mora da se pazi da ne ,,prolupa,, bio on obican covek ili pisac. Ima nekih pisaca koji šuruju sa ludilom, pokusavajuci da iskažu neke kompleksne stvari i odnose.
    Pisci često svoju fanaziju koriste kao početnu ili radnu hipotezu, ali … pitanje je krajnjeg efekta – šta će ispasti,
    -neki put to bude dobro, npr: o grehu samoobmane u Fami.
    – greh samoobmane do te mere narasta , da čovek postaje rob sopstvenih laži koje toliko ovladaju njime, da ih on poriče i pred samim Bogom, inače spremnim da sve oprosti…

    Naravno dužnost pisaca je da idu i po nebu i po zemlji i da nas uče :
    -Put ka napretku i dobru treba voditi biranim metodama i sredstvima.
    – Možda neću mnogo pogrešiti , ako kažem da sam bio onoliko jak i uspešan u životu, koliko su i moji prijatelji bili jaki i uspešni.

    Pozdrav za sve čitaoce Pečata i oba moja omiljena pisca.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *