Што ћутиш Србине тужни

Пише Драган Недељковић

Слободан Ракитић није одолео искушењу да сачини своју антологију, усредсређујући се на доба романтизма, у широком значењу тог појма… Резултат је капитално дело које сврстава нашег песника у ред најзначајнијих антологичара

Пред нама је капитално дело песника Слободана Ракитића, антологија која обухвата три значајне епохе: предромантизам, романтизам и постромантизам. Овим импозантним делом песник Ракитић се сврстао у ред знаменитих наших антологичара: да поменемо само Богдана Поповића, Миодрага Павловића, Зорана Гавриловића – листа угледних антологичара је дуга. Ракитић није одолео искушењу да сачини своју антологију, усредсређујући се на доба романтизма, у широком значењу тог појма…

КРАТКОВЕКИ ПЕСНИЦИ
Романтизам је велика, светлоносна епоха у историји свеколиког европског песништва. По немачким философима и песницима, то је доба музике. Вагнерова је то мисао, а и Ничеова, чије је дело „Рађање трагедије из духа музике“ имало знатан утицај широм света, па и у Русији. Александар Блок, али не само он, заступа идеју о духу музике, то јест о узвишеној хармонији којом су прожете и оплемењене велике епохе у повести човечанства. Сродна замисао је присутна и у теорији Шопенхауера. После затишја у Средњем веку, хуманизам и ренесанса су велике музичке епохе. Неколико столећа стишана, музика је опет преплавила стваралаштво у време великих револуција, које су осмишљавале и надахњивале доба романтизма, у свим уметностима, особито у музици и у песништву.. Романтизам није само историјски ограничен књижевни правац. Он је стил живота, начин осећања… Бити романтичар значи живети на нов начин, удесетострученом снагом. После ренесансе и реформације, дошле су нове године тријумфа духа музике : 1789, 1830, 1848, 1871, 1917… А зар нису ту, у сагласју са Европом, и српске револуције, Први и Други српски устанак? И цело то деветнаесто столеће све до првих деценија двадесетог. То је доба великих прегнућа за ослобођење и уједињење, за препород у свим областима… Ракитић није случајно својој антологији дао почетни тон дозивајући Доситеја, творца химне „Востани Сербие“. И све што затим следи – Његошево горостасно дело и Вуков величанствени подвиг – у складу су са судбоносним збивањима на историјској позорници Европе. Али после те величанствене епохе романтизма јединство света, јединство уметности, науке и живота биће разбијено. Шилер је, кажу, последњи представник правог, музикалног хуманизма, који је ујединио у себи уметност са животом и науком, човека са музиком. После њега се хуманизам у судару са све прозаичнијом стварношћу разлио и расуо у безброј рукаваца. Што је гранање веће, музикалност, то јест смисао за јединство и склад мања је, и дух културе је слабији… Та разбијеност и све већа подељеност на специјализације — одлика је постромантичарске цивилизације. Ту судбину Европе поделио је и српски народ. Савремени уметник, српски песник, и сви ствараоци културе, којој сметају границе, треба да траже изгубљену, а свеуједињујућу музику. Њен несвесни чувар је – верују племенити занесењаци – народ, онај што не пристаје на поделе и уситњавање, а тежи јединству које је зловоља цивилизације и савремене политике уништила. Јер „где јединство влада – ту станује Бог“. Кад кажемо музика, мислимо на склад и на спасоносно јединство упркос разликама, а оне су, код верних духу музике, само богатство, раскош које ваља брижно неговати. Дух музике подразумева владавину идеала, који као небески свод наткриљују и кроте центрифугалне силе…
Тај величанствени лук, као разнобојна и очаравајућа дуга, присутан је у Ракитићевој антологији. У њеном средишњем делу су врхунци – мислим на лирске узлете у „Горском вијенцу“ који делују као непоновљива рефлексивна лирика; мислим такође на најбоље песме Бранка Радичевића, Змаја, Ћуре Јакшића и наравно Лазе Костића, чија је „Санта Марија“ песма над песмама, круна целе епохе романтизма, истински тријумф тог духа музике, о којем су надахнуто говорили велики философи, композитори и песници… Његош, Вук, Бранко, Змај, Ђура Јакшић, чудесни Лаза Костић – то су наши врхови…

[restrictedarea]

Али Ракитић је указао и на врло значајне и сасвим кратковеке песнике, спасавајући их од заборава, какав је, на пример, Владимир Васић, који је живео једва двадесет две године, а чији се песнички траг не сме потценити. Некад су хорови, особито у Војводству Српском, побожно певали његову песму „Што ћутиш ћутиш Србине тужни“ – композитор је Даворин Јенко. Пред усташким цевима певали су је српски родољуби, Коста Недељковић и Чеда Сурчински, у мојој завичајној Руми, стрељани као таоци по нацистичком правилу ,,сто за једног“:
„Што ћутиш, ћутиш, Србине тужни?
Протрљај очи, слава те зове.
Слава те зове на црно гробље,
На оно тужно Косово поље…“
Ту их је рафал пресекао.

ЗАВЕТНА КЊИГА
Неколико дана касније Немци су допустили да жене, сестре, мајке оду на место где су стрељани Срби били закопани. Костина супруга, Загрепчанка Драгица, наставила је и завршила, грцајући и јаучући пресечену песму:
„Грешниче тешки, тргни се тресни
Ланцем о земљу, нек мине мрак!
Нек душман види, нек душман чује
Да Срб још живи, да је јунак!“
Певала је то Хрватица, али је у браку са Србином постала велика Српкиња; Јер Срби су тада били јак и самосвестан народ. У мешовитим браковима били су јача страна. Али су, у Аустроугарској, били народ другог реда. А који би Србин пожелео да досегне висок положај, морао је да пређе у католичку веру. Тако је Петар Прерадовић, да би стекао чин генерала, морао да се одрекне православља. „Шизматик“ није могао бити примљен у високи круг… Ракитић је добро учинио што је Петра Прерадовића увео у своју антологију као српског песника; али није навео и његову најпопуларнију исповедну песму „Путник“, коју је мој нараштај знао наизуст:
„Боже мили, куд сам зашо?
Ноћ ме стигла у туђини…“
„Свуд го камен ноге газе, трудне ноге у пустињи.“ У антологији је и један од дубровачких песника, самосвестан Србин, каквих је у Дубровнику, Срба католика, било не мало — Медо Пуцић. Добро је подсетити да је Дубровник некад називан и „српском Атином“, а да је хрватски карактер стекао, уз кумовање Аустрије, касније, тек у освит двадесетог столећа. У своје златно доба Дубровник је био далеко од хрватства. Па некад се на Кнежевом двору вијорила српска застава. Недавно преминули академик Мирослав Пантић, најврснији познавалац Дубровника, помињао је да је реч Хрват само два пута изречена во времја оно: у Држићевом „Дунду Мароју“ једно лице се зове Хрват, уведено на сцену као странац. А у самом архиву дубровачком, на неком судском спору, појављује се сведок који је говорио „ хорватски, нама готово неразумљивим језиком“. А Пантићев велики учитељ био је академик Петар Колендић, један од знаменитих Срба католика, родом из Дубровника…
Међу постромантичарима најгласовитије име је Алекса Шантић, заступљен са неколико карактеристичних песама. Међу њима очекивао сам још две, чини ми се значајне и за српску добродушност и великодушност речите. Прва је свима знана „Остајте овдје!“ упућена — тако су тврдили наши учитељи — муслиманима, разочараним аустријском анексијом Босне и Херцеговине, спремним да се преселе у Турску. То је племенита, баш антологијска песма. Друга је такође популарна, јер се и пева — „Емина“. Нико није херцеговачким муслиманима испевао тако прелепу песму, као велики српски поета из Мостара.
Признајем да сам збуњен што у Ракитићевој антологији, међу постромантичарским песницима нема Јована Дучића. Знам да је он превелик и да прераста и тако значајан и разгранат правац као што је романтизам. Дучић отвара ново поглавље српског песништва, крчи нове путеве… Можда му зато није ту место. Његова величина би сметала, нарушила би неке међе, пореметила би равнотежу, отворила сасвим нова питања, наговестила проблеме који припадају постмодерној епохи.
Оно што ме је нарочито очарало у антологији то су сажети, а садржајни огледи о песницима. Са мало речи казано је много… У тим медаљонима Слободан Ракитић се потврђује и као есејист, и као књижевни историчар, велики зналац. Није то први пут.
Ако осветлимо Ракитићево песничко дело чији су домети високи, а одликује се узвишеном духовношћу, отменошћу и чистотом, ако имамо у виду све његове огледе и анализе, можемо слободно рећи – Аксиос, достојан си да уђеш на велике двери у Српску академију…
А ова антологија, као заветна књига, треба да постане најлепши дар у свечаним и свечарским приликама: за рођендане и имендане, за матуру и свршене студије, за свадбе и венчања, за крсне славе и златне свадбе, за насеља и сва друга узвишена весеља. Кад таква књига постане драгоцен поклон, биће то славље културе, весник да је морална криза преброђена, да је потрошачки менталитет побеђен, да је ниски материјализам обуздан, и да је светла будућност пред нама и децом нашом.
Аксиос, Песниче! Аксиос – Слободане Ракитићу!

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. Avatar
    Василим

    Наравно да подржавамо сва та дела идеје и напор Слободана ракитића, али не могу да се отмем утиску , сећам се и господина Ракитића како је деведесетих бучно критиковао режим, позивао на “устанке ” против режима, уечствовао активно у ослобађању од “тираније” ,…. да би после заћутао. И сада чини ми се ћути, врато се писаниу, а време по Сербиу никад горе!
    Ето ономад хитро био и учествовао Добрица Ћосић на сајму књига, па дични Љубомир Смовић и остали академци, писци,… ћуте!

    “Што ћутиш Србине тужни”,- ово питање може да се упути првенствено нашој “елити”, научницима, професорима, уемтницима, писцима,…….сада ћуте, а до 2000 су галамили, шта галамили, неки уралили, палили масе,……… саучествовали су у овом бунилу које нас је снашло,…можда и зато ћуте, …мишеви, а некада су били вукови, неки хијене,тражили су Милошевићев скалп,…. зашто данас ћутш Србине!

  2. Avatar

    Г. Ракитићу,ово је право и најбоље питање.Срби су дизали буне и у ситуацијама које су биле мање лоше него што је ово сада.Не слашем се са ВЕСЛИМОМ да је ово питање за елиту, ово је питање за свеколики српски народ који полако нестаје! Срби, зар да вас победи Сорош, Пешчаник, Чеда, луди Вук…

  3. Avatar

    Srbin je umoran i preumoran od uzaludnih pokušaja, padanja i ponovnog podizanja, od ruku koje se kao fatamorgana pojavljuju pred njega da bi ga podigle, a pojavile su se radi onih čije su, a ne radi njega-Srbina. Niti je nemaština, niti bombardovanje, niti povika ućutala Srbina, koliko poniznost, bezosjećajnost, neljudskost, blaćenje pjesama iz gusala nastalih, preturanje po prađedovskim kostima i krvavoj zemlji, potcenjivanje hljeba i soli i majčine suze. Svo blago svijeta, šengenske vize, svjetske krize, unije sjajne, palate bajne, nijesu lepše od naših šljivika, pjesama naših, plavoga neba, đedovog krila, roditeljskog doma i dečijeg osmjeha. I to nam otimaju. Nije Srbin zaćutao. Od tuđe sramote je zanijemio.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *