Српски стрип

Пише Милорад Вучелић

Велики писци пишу без директних аутобиографских намера, не да би говорили о свом животу него да би читаоцима расветлили њихове животне ситуације. Јер, „док чита, сваки је читалац читалац самог себе. Пишчево је дело тек својеврсни оптички инструмент што га он нуди читаоцу не би ли му омогућио да у себи уочи оно што без књига можда не би видео. Чињеница да читалац у себи препознаје оно што књига каже, доказ је њене истинитости“.
Нема те књиге која би грађанину Србије као читаоцу могла послужити као „својеврсни оптички инструмент“ за расветљавање његове животне ситуације. Где наћи такву највишу научну установу као што је САНУ која је прогласила питање Косова за пуко политичко питање у које она не жели и не сме, чувајући своје достојанство, да се уплиће? Како објаснити било коме нормалном да ће неки православни Србин на литургији слушати епископа Иринеја Добријевића, знајући из Викиликсових депеша, да он много боље „пева“ као достављач америчком амбасадору и да му се уместо Господа често указује нека страна обавештајна служба?
Како разумети да избегличка влада у Лондону за време окупације никада није прихватила разбијање Југославије, а да ова данашња српска крња телефонска влада на телефонској седници у Београду прихвата комадање Србије и у томе активно учествује? Иста та, не избегличка, него крња телефонска влада, Врховни суд Косова проглашава врховном правном инстанцом за грађане Србије и поставља се као пуки наковањ за Тачијев маљ? У којој се то литератури и којим „оптичким инструментима“ ноторна национална издаја може прогласити испуњењем аманета предака? Како проникнути у тајну успеха оних који вршећи државне послове отворено и брутално лажу свој народ, а истовремено су до бола (нашег) искрени према нашим противницима?
На сва ова и друга питања читалац мора да одговори сам. У трагању за објашњењем може и да се предахне неким додатним подешавањем оптичких инструмената у којима нас насмејани Мило Ђукановић и Тома Николић поново, као „два ока у глави“, воде у светлу европску будућност. Коме треба још охрабрења и коме је и ово мало нека оде на концерт Дина Мерлина, макар да Дино јесте искрени поштовалац политике да ЕУ нема алтернативу.
У међувремену је режим, који никада не спава, одлучио да свечано отвори америчку Телефонску централу у Београду. САД је уложила милион и 250.000, а Београд 750.000 евра, а све у циљу запошљавања својих присталица у тој телефонској централи или кол центру. Да се не би мучили у трагању за објашњењем овог српског инвестиционог бисера у реалну производњу, посегнућемо за стрипом из последњег броја омиљеног „Политикиног забавника“.
Наша данашња ситуација тешко да се може исказати и ишчитати у литератури, другим уметностима и филозофији. Али може у стрипу. Уз велико извињење свим стрипаџијама и самом великом везиру Изногуду који би скоро све дао да буде калиф уместо калифа. Јер тај стрип-јунак никада, ипак, не би пристао да ради опстанка своје власти неком преда део територије калифата,  да би владао његовим остатком.

3 коментара

  1. Poštovani Milorade,

    pišem diplomski rad na temu “Književna konstukcija društvene stvarnosti u socijalizmu na primeru romana Milena Kundere: “Šala” i “Život je drugdje”. Istražujem način na koji je ova vrsta “disidentskog žanra” u književnosti u i o socijalizmu bila primljena među čitaocima u Jugoslaviji i zanima me na koji način je Kundera odjeknuo u tadašnjoj Jugoslaviji, u Beogradu, kako je participirao sa svešću omladine i oblikovao je.Bili ste direktor SKC-a, urednik u “Studentu”, “Vidicima”, NIN-u i Vaša percepcija tog vremena i kulturne klime koja se oslobađala među tadašnjom omladinom, predstavljala bi značajan izvor za pomenuti rad. 1969.godine “Šala” je objavljena u Jugoslaviji, i bilo bi dobro ako biste mi mogli nešto više reći o tome, kako je taj roman “živeo” na književnim večerima gde su se razmenjivale ideje, ragovaralo o literaturi na kultim mestima, u SKC-u, Domu Omladine… Kvalitet recepcije Kunderine književnosti u Jugoslaviji bio na zavidnom nivou, on je bio na neki način “moda”, čak je i nazivan “našim” piscem . Dakle, sve čega se setite, a vezano je za Vašu percepciju Kundere kao i Vaših kolega: da li je čitan samo u “političkom ključu” ili je ipak posmatran kao višeslojan pisac koji od politike dospeva ka antropološkim pitanjima, potom da li ste uživali dramatizacijama njegovih romana u pozorištima, može li romaneskna književnost da doprinese razumevanju jednog istorijskog razdoblja, društvenog sistema, načina života i načina na koji ljudi shvataju svet u kome žive i ako je odgovor potvrdan , pod kojim uslovima i u kojoj meri, čitate li Kunderine romane i dalje… Ukoliko to Vaše vreme dozvoljava, bilo bi dobro ako biste mi Vaše utiske i zapažanja prosledili početkom decembra, jer rad predajem 6.decembra. Hvala Vam!

  2. Дика Торонто

    На жалост време хероја је прошлост.
    Идеологија исто.
    Да би био срећан данас треба неког да мучиш.
    По жељи мајку,оца или дете.
    Људи верујте у себе а не у доларе.
    Запад је пуко.

  3. Zivim vec dugo u Australiji pa nazalost ne pratim detaljno politicka zbivanja ali odavde mi se cini da oni spijuni (“saradnici stranih ambasada”) koji su otkriveni direktno iz depesa ne samo sto nisu osetili NIKAKVE posledice svog obavestajnog rada protiv svoje maticne drzave, vec nasuprot, to im dodje za Tadsicev rezim kao i pohvala, “vidi ovaj je dobar, radio za Amerikance …”. Ovde u tekstu pomenuti episkop Irinej posle objavljivanja depesa je kao prvi episkop u istoriji SPC za svog zivota fresko odslikan u crkvi (novoodslikana i renovirana crkva “Sveti arhidjakon Stefan” u Sidneju), pa onda ispada da spijuni umesto robijasi postaju sveci!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *