СЛОБОДАН ВЛАДУШИЋ Патриотизам није ствар послушности, него слободе

Разговарао Александар Дунђерин

„Они који би жртвовали слободу за материјалну сигурност не заслужују да имају ни једно, ни друго“, рекао је Бенџамин Френклин. Када са слободом почнете да тргујете можете очекивати само презир са друге стране. Дакле, од мрвица са туђег стола се не живи: од тога се само умире од глади, и зато нам је данас потребна слобода: слобода да се мисли, слобода да се пише, оно што човек осећа да је важно, а не оно што му наручују светски финансијски шпекуланти преко нижих чиновника 54. класе

Један је од ретких аутора који не јури за донацијама, није „политички коректан“ писац, а такође не подилази ни укусу шире читалачке публике. Има храбрости да не иде уз длаку доминантним културно-политичким тенденцијама, а опет га не мимоилази успех, ни у научном раду, ни у критици, публицистици, ни у књижевној уметности. За књижевнокритички рад овенчан је наградом „Милан Богдановић“ (2004), дебитантски роман „Форвард“ (2009) такође је освојио неколико признања, а круну његове досадашње научне каријере представља докторска дисертација „Црњански, мегалополис“, публикована ове године у „Службеном гласнику“. Његово име је Слободан Владушић. У једном се слажемо – да српска култура и српски народ треба да трају. Да је српска књижевност можда боље од свега другог што смо створили. Но, о томе на који начин наша литература, култура и уметност могу и морају да одоле актуелним изазовима, не делимо увек исто мишљење. Зато и разговарамо…

Мислим да нећу погрешити ако приметим да за вас књижевност није фабрика за производњу лепоте. Будући да сте један од истакнутијих књижевних критичара у Србији, како објашњавате чињеницу да нам је критичка мисао углавном и даље ларпурлартистичка, ослоњена на унутрашње особине текста (структура, језик, стил)?
Нисам сасвим сигуран да нам је критичка мисао ларпурлартистичка. Заправо, не знам ниједног озбиљног критичара који ће данас тврдити да је смисао уметности да производи лепоту. Са друге стране, ако се ваше питање дотиче аутономије књижевности то је онда друга ствар. Мислим да ту ипак треба знати следеће: књижевност која полаже право на своју аутономију није ни слепа, ни глува књижевност. То је књижевност и паметнија и боља и видовитија од такозване „ангажоване књижевности“, која уопште није ни књижевност, већ политички памфлет који се према својим читаоцима односи као сељак према марви: треба да је усмери у једном правцу и обезбеди да нико не штрчи. И тако до кланице. Књижевност има задатак, по мом мишљењу, да човека ослободи од стереотипа и пружи му могућност да свет види на један другачији, слободнији начин: зато и сама књижевност мора бити слободна. Данас у Србији књижевност углавном није слободна и то зато што је један значајан број писаца одлучио да слободу једноставно прода. Уместо да доводе у питање стереотипе они их учвршћују. А када одлучите да продате властиту слободу, то онда непогрешиво сведочи да у вама нема ни трунке интелектуалног поштења, ни трунке храбрости, па ни талента, јер талент тражи слободу. Знате, књижевност не пишу кишне глисте, да се послужим том Кишовом метафором за људе који кроз све могу да прођу без иједног ожиљка. Нису сви српски писци такви, али добар број њих јесте. Њима није ни стало до књижевности, па ни до солидарности са онима који истински пате – са Србима на Косову, на пример – њима је стало једино до властите сигурности. А када једним човеком управља само воља за сигурношћу, то је онда знак да имамо посла са малограђанином. Дакле, посматрано из перспективе Кишовог „Пешчаника“, то су људи који желе да буду на страни јачег, односно на страни прогонилаца. Када је у питању књижевност ту су ствари јасне: они који су на страни прогоњених, боље пишу; они који су на страни прогонилаца, боље лају.

Да ли се слажете са оценом да уметник у времену када се држава налази под неком врстом (духовне) окупације, треба своје стваралаштво да у одређеној мери подреди националним интересима? Како ви успевате да доведете у сагласје друштвени ангажман и аутономију стваралачког чина?
Знате, сада је ствар са српским националним интересом јасна: нико нема право да нечији национални опстанак прогласи морално недопустивим. Последњи су то учинили нацисти који су морално недопустивим сматрали опстанак Јевреја. Ако данас неко сматра да је бити Србин морално недопустиво – а то произлази из једначине нација = зло – и ако је таква мисао овде постала доминантна, и то једино у овој земљи и нигде другде, онда имам пуно морално право да кажем да је та жеља да се један идентитет затре нешто што је скандалозно, нешто што је по интенцији равно холокаусту, и имам право да се против тога борим не само зато што сам Србин, и што желим да сачувам право да то и останем, већ и зато што је праведно да се борим против таквог постмодерног геноцида. Шта ту онда може да чини књижевност? Па књижевност треба само да учини једну ствар, а то је оно најтеже: да људима прикаже свет онакав какав он збиља јесте, а не онакав какав би они волели да буде. Књижевност треба да разбије све те оклопе што нас бране од спознаје у каквом свету живимо, а који у ствари бране наш кукавичлук, и да сваког појединца стави пред свет и каже му: ово је свет, ово је изазов на који мораш да одговориш ако си човек. Дакле, немој да гледаш уназад, или лево или десно, гледај право и суочи се са тим. Нисам сигуран да ангажована књижевност може то да учини. То може да учини пре свега добра књижевност, а то је једина права књижевност, књижевност од које нема одбране. Такве књиге су  „Роман о Лондону“ Црњанског, или Пекићево „Беснило“, или Андрићева „Госпођица“, односно његов недовршени роман „Омер-паша Латас“. Ови романи више говоре о савременом свету него све што је написано после њих.

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Одштампај страну