СЛОБОДАН ВЛАДУШИЋ Патриотизам није ствар послушности, него слободе

Разговарао Александар Дунђерин

„Они који би жртвовали слободу за материјалну сигурност не заслужују да имају ни једно, ни друго“, рекао је Бенџамин Френклин. Када са слободом почнете да тргујете можете очекивати само презир са друге стране. Дакле, од мрвица са туђег стола се не живи: од тога се само умире од глади, и зато нам је данас потребна слобода: слобода да се мисли, слобода да се пише, оно што човек осећа да је важно, а не оно што му наручују светски финансијски шпекуланти преко нижих чиновника 54. класе

Један је од ретких аутора који не јури за донацијама, није „политички коректан“ писац, а такође не подилази ни укусу шире читалачке публике. Има храбрости да не иде уз длаку доминантним културно-политичким тенденцијама, а опет га не мимоилази успех, ни у научном раду, ни у критици, публицистици, ни у књижевној уметности. За књижевнокритички рад овенчан је наградом „Милан Богдановић“ (2004), дебитантски роман „Форвард“ (2009) такође је освојио неколико признања, а круну његове досадашње научне каријере представља докторска дисертација „Црњански, мегалополис“, публикована ове године у „Службеном гласнику“. Његово име је Слободан Владушић. У једном се слажемо – да српска култура и српски народ треба да трају. Да је српска књижевност можда боље од свега другог што смо створили. Но, о томе на који начин наша литература, култура и уметност могу и морају да одоле актуелним изазовима, не делимо увек исто мишљење. Зато и разговарамо…

Мислим да нећу погрешити ако приметим да за вас књижевност није фабрика за производњу лепоте. Будући да сте један од истакнутијих књижевних критичара у Србији, како објашњавате чињеницу да нам је критичка мисао углавном и даље ларпурлартистичка, ослоњена на унутрашње особине текста (структура, језик, стил)?
Нисам сасвим сигуран да нам је критичка мисао ларпурлартистичка. Заправо, не знам ниједног озбиљног критичара који ће данас тврдити да је смисао уметности да производи лепоту. Са друге стране, ако се ваше питање дотиче аутономије књижевности то је онда друга ствар. Мислим да ту ипак треба знати следеће: књижевност која полаже право на своју аутономију није ни слепа, ни глува књижевност. То је књижевност и паметнија и боља и видовитија од такозване „ангажоване књижевности“, која уопште није ни књижевност, већ политички памфлет који се према својим читаоцима односи као сељак према марви: треба да је усмери у једном правцу и обезбеди да нико не штрчи. И тако до кланице. Књижевност има задатак, по мом мишљењу, да човека ослободи од стереотипа и пружи му могућност да свет види на један другачији, слободнији начин: зато и сама књижевност мора бити слободна. Данас у Србији књижевност углавном није слободна и то зато што је један значајан број писаца одлучио да слободу једноставно прода. Уместо да доводе у питање стереотипе они их учвршћују. А када одлучите да продате властиту слободу, то онда непогрешиво сведочи да у вама нема ни трунке интелектуалног поштења, ни трунке храбрости, па ни талента, јер талент тражи слободу. Знате, књижевност не пишу кишне глисте, да се послужим том Кишовом метафором за људе који кроз све могу да прођу без иједног ожиљка. Нису сви српски писци такви, али добар број њих јесте. Њима није ни стало до књижевности, па ни до солидарности са онима који истински пате – са Србима на Косову, на пример – њима је стало једино до властите сигурности. А када једним човеком управља само воља за сигурношћу, то је онда знак да имамо посла са малограђанином. Дакле, посматрано из перспективе Кишовог „Пешчаника“, то су људи који желе да буду на страни јачег, односно на страни прогонилаца. Када је у питању књижевност ту су ствари јасне: они који су на страни прогоњених, боље пишу; они који су на страни прогонилаца, боље лају.

Да ли се слажете са оценом да уметник у времену када се држава налази под неком врстом (духовне) окупације, треба своје стваралаштво да у одређеној мери подреди националним интересима? Како ви успевате да доведете у сагласје друштвени ангажман и аутономију стваралачког чина?
Знате, сада је ствар са српским националним интересом јасна: нико нема право да нечији национални опстанак прогласи морално недопустивим. Последњи су то учинили нацисти који су морално недопустивим сматрали опстанак Јевреја. Ако данас неко сматра да је бити Србин морално недопустиво – а то произлази из једначине нација = зло – и ако је таква мисао овде постала доминантна, и то једино у овој земљи и нигде другде, онда имам пуно морално право да кажем да је та жеља да се један идентитет затре нешто што је скандалозно, нешто што је по интенцији равно холокаусту, и имам право да се против тога борим не само зато што сам Србин, и што желим да сачувам право да то и останем, већ и зато што је праведно да се борим против таквог постмодерног геноцида. Шта ту онда може да чини књижевност? Па књижевност треба само да учини једну ствар, а то је оно најтеже: да људима прикаже свет онакав какав он збиља јесте, а не онакав какав би они волели да буде. Књижевност треба да разбије све те оклопе што нас бране од спознаје у каквом свету живимо, а који у ствари бране наш кукавичлук, и да сваког појединца стави пред свет и каже му: ово је свет, ово је изазов на који мораш да одговориш ако си човек. Дакле, немој да гледаш уназад, или лево или десно, гледај право и суочи се са тим. Нисам сигуран да ангажована књижевност може то да учини. То може да учини пре свега добра књижевност, а то је једина права књижевност, књижевност од које нема одбране. Такве књиге су  „Роман о Лондону“ Црњанског, или Пекићево „Беснило“, или Андрићева „Госпођица“, односно његов недовршени роман „Омер-паша Латас“. Ови романи више говоре о савременом свету него све што је написано после њих.

[restrictedarea]

Због чега српска литература после Јована Скерлића није изнедрила појединца који би имао довољно снаге да нормира поетику? Да ли нам је уопште потребан нови Скерлић?
О чему говоримо када говоримо о Скерлићу? Ако мислите да ће неко писати патриотску поезију или прозу зато што ће му то неко од ауторитета рећи или наредити, онда мислим да се варате. Они који су данас послушни листају новине чекајући неки нови конкурс Сретена Угричића који ће им саопштити услове о чему треба и како да пишу да би им Сретенова библиотека откупила књиге. Знате, патриотизам није ствар послушности, него слободе. Волите своју земљу, јер вам омогућава да будете слободни. Ако своју земљу немате, немате ни слободу, нити било шта друго, зато што ништа ни не заслужујете да имате: дозволите да вам у вези са тим питањем цитирам Бенџамина Френклина: ,,Они који би жртвовали слободу за материјалну сигурност не заслужују да имају ни једно, ни друго“. О томе би требало да размишљају они који су спремни да тргују слободом. Када са тим почнете да тргујете можете очекивати само презир са друге стране. Дакле, од мрвица са туђег стола се не живи: од тога се само умире од глади, и зато нам је данас потребна слобода: слобода да се мисли, слобода да се пише, оно што човек осећа да је важно, а не оно што му наручују светски финансијски шпекуланти преко нижих чиновника 54. класе. Зато када кажете Скерлић, мислим на његову енергију коју је улагао у заштиту слабијих од силних и моћних. Управо морални став узрок је Скерлићевог левичарског патриотизма: он је био патриота, јер је схватио да је одбрана мале Србије од бруталне експанзионистичке политике Аустро-угарске моралан чин. Тако су се у Скерлићу спојиле две солидарности: класна и национална. То није случајно: земље у којима се патриотска свест доводи у питање, истовремено су и земље у којима се социјалне разлике увећавају.

Из ваших бројних радова може се закључити како сте мишљења да је Борислав Пекић успео да, као ретко ко од наших књижевника, изрази дух времена, тематским иновацијама и жанровским експериментима. Колико је Пекићево искуство, и као емигранта и дисидента, употребљиво данас?
Пекићево искуство је и данас веома употребљиво и не само то: мислим да нам је Пекић данас једина преостала шанса. Зашто? Па једноставно зато што је он у свом мишљењу објединио два захтева: захтев за одбраном националног идентитета и захтев за његовим сталним модернизовањем. Те две ствари су повезане: не можете се модернизовати ако сте се лишили идентитета, јер онда немате шта да модернизујете. Тада ће вас „модернизовати“ други и то тако како њима одговара. Консеквенце те „модернизације“ видимо: апатија, корупција, одлив мозгова, пад наталитета, губитак осећања солидарности са другим, уверење да се живи у земљи у којој је појединац ништа – то је данас Србија. Са друге стране, национални идентитет се не може ни сачувати ако се он не модернизује, односно ако непрекидно не радимо на повећању његове конкурентности у односу на друге идентитете. Ето то нам Пекић поручује када говори о митологији једног народа: „Митологија је кодирана душа једног народа, и нема нације без своје митологије. Али живи се на њој, не од ње. Она је архетипска основа од које полазимо да би своје нове вредности, вредности примерене овом веку, овом дану, довели у везу са старим вредностима на које смо горди, али које су важиле за онај дан у једном од оних векова, те их учинили бољим, употребљивијим, савременијим“.

Тврдите да већ одавно емигрантско искуство више није књижевно искуство. У којој мери је пад Берлинског зида оголио лицемерје интелектуалних елита које су током кратког временског периода постале, како истичите, псеудохуманистичке фигуре? Шта данас значи бити дисидент, не само у Србији, него у било којем делу света?
Искрено, сем Петера Хандкеа, не знам ни за једног светског дисидента данас. Јер, шта значи бити дисидент: то значи не само мислити забрањено, већ и сносити нимало пријатне консеквенце због тога, јер управо те консеквенце показују да оно што мислите није дозвољено. Када Хандке, коме се добитница Нобелове награде извињава што је ту награду добила уместо њега,  уравнотежено и по страни од медијских негативних стереотипа разуме српско питање и показује наклоност за наше интересе, онда то нешто говори. Прво, да је људе од интегритета немогуће купити, а посебно не неком стипендијицом, наградицом, преводчићем. Друго, да је таквих људи мало: али, увек их је и било мало. И треће, треба да се запитамо зашто су такви људи, као Хандке, били спремни да нас виде другачије од анонимних медија и исто тако анонимних домаћих аутошовиниста. Можда зато што нисмо баш толика рђа и шљам каквим нас представљају у земљи и иностранству.

Иако сте у свом деловању, појединачно и у оквиру књижевне групе „П-70“, стали у одбрану националне књижевности, па и одређених традиционалних вредности, ваш роман „Форвард“ акцентовао је, чини се на трагу мисли Пола Вирилиоа и филозофије нет критицизма, болести данашњице у којој се драстично увећавају научно-техничке и друштвено-политичке моћи. Да ли је данас улога уметности да искаже предапокалиптички ужас независно од националног предзнака?
„Форвард“ је чудан роман. Интересантно је да су га оштро нападали и аутошовинисти, а по коју примедбу су имали и они са којима се у већини случајева добро разумем. Добар део публике није ни могао да га прочита: удавили су се у бујици информација. Међутим, добио је једну угледну награду и један део читалачке публике тај роман воли. Не знам шта о њему да мислим, јер иако сам га написао, то није више само мој роман. Чини ми се да он није могао настати изван Србије. Међутим, тај национални предзнак романа није препознат, нити су сви препознали шта би за српску књижевност могао да значи роман који, опет на трагу Пекића, тематизује научни антихуманизам. А нису препознате ни бројне интертекстуалне везе које тај роман узглобљују у српску књижевност. У сваком случају, један од разлога због којих се лично осећам удобно у српској књижевности – што је доказ њене пространости – јесте чињеница да су се у њој увек могле тематизовати и теме које на први поглед превазилазе наше границе. Али, да ли их заиста превазилазе? Јер и ми данас, у Србији, живимо у свету „Форварда“. И то што се у роману догађа није проблем неког великог света, а не нас, већ је то управо наш проблем и то наш проблем можда и више него проблем тзв. „великог света“. Можда је то била и једна од идеја „Форварда“: да покаже да ми јесмо свет у мери да су сви проблеми света и наши проблеми.

Како је могуће да већину српских писаца не инспиришу догађаји који су специфично српске теме: распад Југославије, рат деведесетих, НАТО бомбардовање, револуционарна дешавања. И, коначно, зашто су вечне теме (рат, љубав, Бог, смисао живота и уметности) и велике нарације (историја, идеологија) протеране из српске литературе?
Када се из једног, надам се мирнијег периода у будућности, буде проучавала савремена српска књижевност, плашим се да ће ово доба бити названо добом тишине. Сем неколико изузетака, мени се чини да је ово заиста доба у којем ћуте и они који дословно ћуте, и они који арлаучу. Шта ће будући истраживач српске књижевности с почетка 21. века закључити? Прво да је ово доба стравичног притиска и стравичне дезоријентације. Сем тога, доба недостатка храбрости. И као резултат имате тишину: да бих вам илустровао ту тишину замислите да ниједан јеврејски писац после холокауста није тематизовао холокауст. Већ да је рецимо, писао о томе како се проводио на некој стипендији. Ето, то је та тишина. Мислим да ће најбоља српска књига овог времена бити она која ће тематизовати управо ту тишину која подсећа на маглу над површином мора по којем плутају лешеви остали иза бродолома.

Чини ми се да српска књижевност није напустила југословенство. Иако је то видљивије у српском филму или сценској уметности, и у књижевности се све уочљивије примећује обликовање једног новог југословенског културног концепта, а паралелно се одвија и процес новог читања српске историје и традиције. Зашто српска књижевност, довољно велика и самосвојна, упорно тежи да буде део нове-старе БХС литературе?
Мислим да прво треба да анализирамо термин БХС језик. Шта он значи? То значи да постоји територија на којој се говоре три језика међусобно разумљива говорницима који их говоре, па му стога дајемо име БХС језик. То значи да нас не занима да ли неко говори б, х, или с језик. Одавде се наравно може извести и БХС књижевност, у којој је то једна књижевност (као један језик). Ако у Србији победи БХС концепт књижевности – а он сасвим сигурно није доминантна културна матрица ни у Хрватској, ни у Босни – онда ће овде у Србији, у првој фази постати свеједно ко коме припада (б, х или с), па ће према томе у сферу тзв. „домаће књижевности“ упасти босански и хрватски писци, док разумљиво обратно ни сада није вероватно, нити има назнака да ће ускоро бити вероватно. То значи да ћемо постати колонија стране књиге: да ћемо стране ауторе читати као своје, да ћемо себе гледати очима странаца, да ћемо практично укинути националну књижевност, а када се узме у обзир какав је значај књижевности у српској култури, али и историји, онда можете сами да извучете даље закључке. Мене заправо не би чудило да ускоро значајне српске књижевне награде, попут „Нинове награде“ на пример, не освану као награде за БХС књижевност, а не би ме чудило ни то да се у школске лектире укључе и савремени босански и хрватски писци: вама остављам да процените какве су шансе да се, рецимо, Горан Петровић појави у тамошњим лектирама. Додуше, Басара би имао добре шансе, само што би после њега тешко неко могао да разуме зашто је Анте Павелић ратни злочинац, а не борац против фашизма који заслужује споменик у Србији. Хтео бих да будем јасан: мене занима шта се пише на хрватском и бошњачком, али на то гледам као на дела хрватске и босанске књижевности. И никоме не забрањујем да га та дела занимају. Али један ствар је интелектуална заинтересованост, а нешто сасвим друго укидање националне књижевности: дакле, мој језик је српски језик, а не неки БХС фантом, као што је моја књижевност српска књижевност, а не нека исто тако фантомска БХС књижевност.

У својој новој књизи, уједно и докторској дисертацији, „Црњански, мегалополис“, анализирате, између осталог, однос Милоша Црњанског према мегалополису, закључујући како је наш писац уочио оно што колеге из његове епохе нису: како стварање велеградског идентитета не може бити поистовећено са националним идентитетом. Из вашег виђења урбане свести Црњанског произлази да је он много ближи савременом тренутку него духу времена 20. века.
Мислим да треба бити опрезан када је у питању однос између велеграда и националног идентитета: једна од основних идеја моје књиге „Црњански, мегалополис“, јесте управо оно што је покушао Црњански у „Ламенту над Београдом“: покушао је да направи компромис између националног идентитета и захтева за модернизацијом који је повезан са идејом града, као жаришта модерности. На крају крајева, велики број значајних српских писаца успели су да уједине та два искуства: почевши од Стерије, преко Милана Ракића, Ивана В. Лалића, Јована Христића, Пекића и Павића и Моме Капора. Дакле, непотребно је и опасно супротстављати град и национални идентитет: можемо чак рећи да смо били патриоте док смо били грађани, а када смо постали паланчани постали смо и аутошовинисте. Јер паланачка свест води у аутошовинизам, будући да паланка себе осећа као инфериорну у односу на град, тачније у односу на мегалополис. Основна идеја моје књиге је да градско искуство, искуство града и култура града нема никакве везе са урбаношћу којим паланачка свест покушава да опонаша мегалополис, али као карикатура: зато је могуће да људи који за себе тврде да су урбани буду истовремено и потпуне незналице, потпуно нетолерантни, искључиви, и паланачки инфериорни према свему што долази споља из тзв. „великих градова“. А када гости из великих градова дођу рецимо у наше градове и траже нешто аутентично, наши аутошовинисти могу да им понуде карикатуре и сурогате онога што они већ имају, у оригиналу, у својим мегалополисима. Тај моменат инфериорности је непознат градском искуству. Виталност српске културе није дакле у томе што се она развијала као контрапункт граду – јер да је било тако она би већ одавно нестала – већ у томе што је прешла у град и ту наставила да се развија кроз сложени модел увоза и извоза културних творевина. Добар пример је Ракић: замислите српског официра који на Газиместану рецитује Ракићеву истоимену песму написану – не у десетерцу – већ у француском дванаестерцу. Зато смо и победили у балканским ратовима, па и Првом светском рату, јер смо били способни да патриоте будемо и у француском дванаестерцу, а не само у десетерцу. Зато смо и били патриоте на квадрат. Нажалост, то искуство града је у српској књижевности и култури, па и у политици, прекинуто 1944. године, са покољем српске грађанске класе. И тако смо постали паланчани, а Радомир Константиновић се у својој несрећној „Филозофији паланке“ непрекидно упирао да докаже да смо то одувек и били, тј. да смо одувек били инфериорни на културе тзв. „мегалополиса“. Међутим то није тачно: нисмо били одувек и не морамо то да будемо ни сада: навешћу један скорашњи пример, свима познат: гостовање тридесет милиона евра вредног Реала у дворани „Пионир“. Шта мислите да ли је 8.000 навијача осећало комплекс мање вредности у односу на Реал? Шта мислите да ли су 10 пута слабије плаћени Партизанови играчи осећали тај комплекс? И све док је тако Београд ће, нажалост само у кошаркашком смислу, бити престоница једне земље, а не запуштено предграђе неког мегалополиса, Мадрида, Лондона или кога већ не.

Када смо већ код Црњанског, нека његова дела представљају донекле и авангардно порицање канонизованих вредности националне културе. У чему се, пак, „горки патриотизам“ Црњанског разликује од обрачуна са националним у многим књижевним делима савремених писаца.
Горки патриотизам Црњанског, и не само његов горки патриотизам, јесте парадоксално знак здравља једне културе и једне нације: он је знак да једна култура има моћ да се сусретне са самом собом, не да би се сама себе одрекла већ да би се унапредила. Ево током овог интервјуа нисмо се у свему слагали, осим у једној чињеници: да ова култура треба да траје, да овај народ треба да траје. То је потпуно легитиман захтев, а ако неко мисли другачије, нека ми наведе један постојећи народ, велики или мали свеједно, који себи то право одриче. Дакле у том неслагању се може препознати наша горчина. Али та горчина је лековита: горки патриотизам је патриотизам који не дозвољава да га љубав заслепи, као што је то био случај са романтичарским патриотизмом. Горчина је гориво које нам даје енергију да опстанемо. Са друге стране, аутошовинизам је стање заслепљености: заслепљујуће мржње према себи самоме, као што је шовинизам заслепљујућа мржња према другоме, која стреми да уништи тог другог. И као што је шовинизам стање смањеног стадијума интелигенције, то исто важи и за аутошовинизам. Иако ће то звучати грубо, за аутошовинисте се може рећи да су то, заправо, приглупи људи.

________________

Слободан Владушић

Рођен је 1973. године у Суботици. Студије српске књижевности завршио је у Новом Саду 1998. године, где је и докторирао 2011. године (тема „Црњански, мегалополис“). Књижевну критику објављивао је у уметничкој периодици, био је критичар „Политике“, а тренутно пише за „Вечерње новости“. Добитник је награде „Милан Богдановић“ за најбољу књижевну критику (2004). Један је од оснивача и члан књижевне групе „П-70“ (види текст у 146. броју од 24. децембра 2010). Објавио је роман „Форвард“ (2009) који је овенчан признањима „Борислав Пекић“ и „Виталовом“ наградом. Објавио је следеће књиге: „Дегустација страсти“ (књижевне критике, 1998), „Портрет херменаутичара у транзицији“ (студије књижевности, 2007), „На промаји“ (студије, есеји, критике, 2007), „Ко је убио мртву драгу“ (магистарски рад, 2009), „Форвард“ (роман, 2009) и „Црњански, мегалополис“ (докторска дисертација, 2011). Тренутно је запослен као доцент на Одсеку за српску књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду. Живи у Суботици.

[/restrictedarea]