„Синеманија“ и зло о којем се није говорило

Пише Владислав Панов

У дебитантском дугометражном играном филму Канађанке Ларисе Кондраки, „Глас истине“, на програму овогодишње „Синеманије“, говори се неуобичајено отворено и непристрасно о организованом шверцу жена и уносном кругу проституције успостављеним од стране западних сила у време послератне „демократске обнове“ Босне

[restrictedarea]

На предстојећој „Синеманији“ биће приказан врло занимљив филм из канадско-немачке продукције сниман у Букурешту, а бави се трафикингом жена у Босни. „Глас истине“ („Тhe Whistleblower“), дебитантски дугометражни играни филм Канађанке Ларисе Кондраки, говори о великој завери моћника из одређених кругова Уједињених нација, приватног сектора ангажованог за формирање интернационалне полиције и „одржавање реда“ током „мировне мисије“ (окупације) Босне и с њима тесно повезаних локалних криминалних група, а све у циљу да се бројним интернационалним трупама обезбеди „забава“ са младим лепотицама увезеним углавном из Русије и Украјине.
Огроман новац који се врти у поменутом кругу организованог криминала створио је пирамиду корупције, насиља и зверског третмана у Босну прошверцованих робиња са истока. Прича је истинита и, зачудо, није улепшана, политички коригована и нафризирана да би западни систем и његове демократске вредности остали уобичајено медијски и филмски глорификовани бастиони бриге за добробит човечанства и сваког појединца у њему. Не, напротив, ово је један од ретких филмова где то није случај и јер у њему се настојало да се пре свега остане на линији истине, а не да се по сваку цену испоштује западни стереотип о момцима са црним (у овом случају би то, ваљда, били босански Срби) и белим (осим босанских муслимана и сви остали) шеширима.
Зло у Босни је, напротив, организовано, инсталирано и увезено баш са Запада. Наравно, уз помоћ локалних криминалаца међу којима је најгори, разуме се, Србин (за његову картонску и готово бесмислену појаву био је задужен Сергеј Трифуновић), али то у причи није у првом плану. Први пут је, ваљда, направљен овакав „пропуст“ и дозвољено је да неко буде гори од нас. А то зло доноси користи стожерима западне демократије све до самих врхова најугледнијих организација које је представљају и заступају. Корупција, заташкавања, убиства, стварни су елементи тешког политичког трилера чије је срце систематско злостављање и сексуално искоришћавање жена у послератној Босни. У тој причи је у центру пажње лик америчке детективке Кетрин Болковик (није објашњено њено евентуално словенско порекло, а глуми је у једном од својих најбољих издања у каријери енглеска глумица Рејчел Вајс), стварне личности иначе, по чијем је искуству на терену, записаном у исповесној књизи „Глас истине: секс трафикинг, војни предузимачи и борба једне жене за правду“, такође, само нешто пре филма, објављеној ове године, написан сценарио „Гласа истине“. Америчка истражитељка из Небраске одмах по доласку у Босну, жељна доказивања и амерички безгранично правдољубива, у каубојском стилу почиње бој против босанско-западњачке завере зла. Идеализован, њен лик у ствари парадигматично идеализује Америку и њену позицију универзалног светског арбитра када је правда у питању и том елементу је филм очекивано и уобичајено стереотипан. Али, кажу, заиста је истина да је заверу открила Кетрин и ово је, дакле, њена истина. У овом случају је, чак, на известан начин, дошло до сукоба између онога што је идеализована представа правде по америчком аршину и великобританског удела у корупцији у Босни с обзиром да је највећи приватни предузимач под чијим су уговорима били интернационални полицајци и остало особље у изградњи послератне босанске демократије и институција управо из Велике Британије. Кетрин се чак и судила са овом корпорацијом и добила је пресуду у спору због нелегалног отпуштања из службе. Том приликом су изнете све чињенице око најтежих злочина који су извршени не би ли се инсталирала мрежа шверца и проституције, а касније и њено заташкавање, па су чак неки од учесника били приморани да се повуку са врло уносних позиција на терену, али нико од њих никада није чак ни оптужен за своја недела јер их је, пригодно, на функцијама у Босни штитио имунитет!
Филм „Глас истине“, којем значајан кредибилитет даје и присуство великих интернационалних звезда као што су поменути Рејчел Вајс и наш Сергеј Трифуновић, Ванеса Редгрејв, Моника Белучи, Дејвид Стрејтхерн и славни Данац Николај Ли Кас, све то пласира на сасвим јасан и недвосмислен начин у форми узбудљивог политичког трилера са, наравно, уобичајеним западним арогантним незнањем када су у питању калупи у приказивању балканских народа, укључујући и потпуно одсуство макар и толико поштовања да се бар погоди језик на којем говоре људи на чијем се простору одвија прича. Када су се појављивали босански ликови, изузев оног кога је играо Сергеј Трифуновић, чуло се скоро непрепознатљиво мумлање на свим другим словенским језицима осим српског или, како се то сада каже, босанског. Али то је све ипак од мањег значаја с обзиром да је начињен суштински преседан у детектовању правих злочинаца. Ово је до сада најотворенија и највећа филмска осуда двосмислене политике Запада успостављене не само у Босни већ и широм територија бивше Југославије на којима је вођен рат. Прави интереси интервенције западних сила су, поред осталог, и у богаћењу како моћних и тајанствених корпорација у спрези са политиком и војском, али и појединаца који су у том кругу имали високе позиције у ланцу криминалне и политичке хијерархије. За неверовати је да је на једном месту у филму речено како се у Босни водио верски грађански рат! Где нестаде одбрамбени рат нејаких, али неустрашивих Босанаца од агресора из Србије? Врло занимљиво и обећавајуће у неком евентуалном наступајућем климатском преображају досадашњег медијског подразумевајућег третмана сатанизације Срба. Тим пре што је потпуно идентична пирамида корупције, криминала и високе политике инсталирана и на Косову, годинама најгорим криминалним радњама огрезлим у бастиону зла у Европи. Ова прича се лако могла одвијати и на Косову данас. Ни актери, ни њене истине па самим тим и осуде, не би били другачији.

___________

Синеманија 2011.

На ревији филмских хитова „Синеманија“, заказаној за период од 2. до 9. новембра, биће приказано шеснаест премијера и исто толико реприза. Осим филма о којем пишемо, „Гласа истине“, јединим са политичком позадином и значајном тематском тежином, програм овог фестивала чиниће уобичајено за ову ревију еклектична комбинација комерцијалних наслова или бар оних који би то желели да буду. Квалитетну разбибригу ће сигурно понудити нови Вуди Аленов духовити и романтични осврт на живот, љубав и остале, углавном романтичне ствари, у граду који никада не спава и увек је заљубљен, поетичан и чаробан, Паризу. Уосталом наслов „Поноћ у Паризу“, када и у којем се дешавају све те романтичне и чаробне ствари, довољно говори. Да ли је са Алановим филмом и исцрпљена понуда онога што се мора видети, остаје да процените сами. Али да су остали наслови далеко иза ових, готово је сасвим извесно. Јефтина забава за незахтевне или инфантилне потрошаче покретних сличица је сигурна у отварајућој премијери новог анимираног спектакла Стивена Спилберга, чији наслов, такође, довољно говори – „Авантуре Тинтина“. У исту категорију спадају и четврти наставак авантура огавног шпанског детектива Торентеа, анимација „Аутомобили 2“, стриповскозомбијевска акција, „Дилан Дог”, површни трилери, акције  и комедије „Формула успеха”, „Пљачка с врха“, „Ратник“, „Елита убица“ (где се све неће појавити чувени Роберт Де Ниро!) или тек једва, стереотипно и површно социјално-политички ангажовани „Служавке“, „Пут“ и „Бег из дивљине“. По својој откачености и оригиналности, мада не и било каквој тематској суштинској снази, истиче се норвешки квазидокументарац  „Ловац на тролове“ који је стекао позамашну интернационалну групу поклоника.

[/restrictedarea]