Почетна / Уводник / Радост Европе

Радост Европе

Пише Милорад Вучелић

Званични Београд је једини центар из којег зраче оптимизам, стабилност и ведрина евроунијских перспектива. Суморна стварност Европљана, огромни проблеми с којима се суочавају њихове економије и све чешћи сусрети њихових лидера са обиљем нервозе и међусобних брецања не запажа се само у Београду. Да нема Приштине Београд би био једини светионик вере у европске интеграције и будућност Европске уније.
Нова српска дипломатска офанзива претвара се у право разгаљивање премијера и министара у европским престоницама. За Европљане су сусрети са представницима нашег режима тренуци стварног опуштања и разбибриге. Српски функционери просто исијавају неку срећу и оптимизам, и то не само осмесима. Где год да се појаве блесну. Нуде и решења за светске проблеме и једино они поуздано знају шта ће и како бити у наредних десет и више година. Напросто оличавају неподношљиву лакоћу владања.
Гледајући их и слушајући, ови Европљани се орасположе. Умире се размишљањима о томе како је све релативно. Њих муче проблеми презадужености, наплате дугова, стопа незапослености и то да ли ће неки тамо индекс прећи или не седам одсто… За разлику од њих, званични Срби не само да не хају због тих проблема, него су крајње опуштени и не праве питање што предају 15 одсто своје државне територије и све друго што се налази на Косову. Каква су они утеха европским саговорницима! Кад  само помисле шта би све они морали да ураде када би им неко отимао државну територију, њихови данашњи проблеми изгледају им као тричарија.
Наши званичници поправљају пољуљано самопоуздање и веру шефова и чиновника западних држава. Они одједном добију на важности, виде да нешто могу да реше, да их неко беспоговорно слуша и да је на све спреман само да уђе у  предсобље каквог њиховог клуба. Није то мала ствар – показивати оданост једном клубу када је општа бежанија у току.  Из клуба названог ЕУ највећи дужници енглеских, француских и немачких банака, на челу са Грчком, Италијом и Шпанијом, покушавају да умакну, али им то не дају. Нема мрдања док не врате сваки евро за који су се задужили. Тек онда када се то наплати може се разговарати о напуштању еврозоне. Тек када поменуте земље, додајући том списку и Португалију и Словенију, буду исцеђене као лимун, моћи ће да размишљају о некој националној алтернативи, уз услов да наставе да купују производе највећих западних фирми, будући да своје неће имати.
Доказ да се оснивачи и праве газде овог клуба уопште не шале, јесте завођење праве принудне управе над Грчком и Италијом. Неко склон дубљим размишљањима могао би ово довести у везу са покоравањем историјских и цивилизацијских симбола – Атине и Рима. У те две земље на власт су постављени људи које нико и ни на каквим вишестраначким изборима није бирао, док су истовремено морали да одступе легитимно изабрани председници влада са све својим партијама. Нови шефови влада – принудни управници – експоненти су разних клубова и комисија које скривено кроје судбину света: Лукас Пападимос и Марио Монти. Дугови има да се врате, са узимањем нових кредита мора да се настави, и готово. Какав народ, какви избори, какве трице!
Свака власт која је у блиској вези са националном и државном одговорношћу мора бити свргнута. Тако је у Србији било у више наврата, а последњи пут 2008. године. У Србији 2008, а у Европи 2011. године. Па сада нека неко каже да нисмо у историјској предности и да нисмо прваци света.
Гурати се у ову позицију земаља коју Американци називају „зоном белог лука“ није мали подвиг. Он је одиста достојан наших данашњих политичара, правих подвижника.
Пишући о људском старењу, један познати француски писац у књизи занимљивог наслова „Карта и територија“ каже:
„Старење, а нарочито упадљиво старење, није непрекидан процес; живот би се пре могао описати као низ степеника које раздвајају нагли падови. Када сретнемо особу коју одавно нисмо видели, понекад нам се учини да је нагло остарила, а понекад напротив, да се уопште није променила. Варљив утисак – потмуло пропадање најпре себи крчи пут кроз унутрашњост организма, па тек онда избија на светлост дана“.
Примењујући то, за ову прилику на друштво, могло би се закључити да се старење неолибералног капитализма, а можда и  капитализма уопште, испољава као крај досадашње вишестраначке демократије и демократије уопште.
Званични и медијски Београд просто одише неким провинцијалним и разметљивим непрепознавањем било чега битног и новог што се дешава у свету, а што би могло бити у корист и садашњости и будућности ове земље. Не увиђа се оно што је од суштинског значаја, али се зато до краја предано служи оном што је најгоре и то се још проглашава врлином и политичким умећем. Тако се и, примера ради, ноторна преговарачка издаја „узвишено“ промовише у „филозофију преговора“.
На крају, не могу да не кажем да ми је изузетно жао што Хрватска већ није у ЕУ, али да ми је, ипак, због огромних економских проблема у којима се сада нашла, посебно жао Словеније. Морао сам, ето, да се поверим читаоцима „Печата“. Немојте замерити.

Један коментар

  1. Postovani gospodine Vucelicu,

    Tekst je odlican, svaka cast!
    Samo nastavite kao i do sada.

    Srdacan pozdrav,
    Zorica




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *