„Преокрет у култури“ – култура у „Преокрету“

Пише Љиљана Богдановић

Порука о заувек изгубљеном Косову, попут штафете у чијем писаном замотуљку стоји и важна мисао о узалудности борбе и наде, иде даље, од руке до руке се преноси и додаје, сада и златоустим културњацима – заговорницима  националне предаје, заборава и мирења са судбином

Када је Чедомир Јовановић, водећа политичка фигура гласовитог програма „Преокрет“, поводом обележавања 170 година САНУ оценио да је „Српска академија наука“ данас тек „галерија воштаних фигура“, док је само дан раније граничник на косметском царинском прелазу назвао (у одговарајућем контексту) „каменом за купус“, јавност се суочила са свом силином елдепеовске неотесане искључивости, сада у новом, освеженом приступу, како друштвеним догађајима и ауторитетима, тако – још убедљивије и безобразније – државним и националним проблемима. Приступ је „нов“ утолико што је оштрији од политичког вокабулара којим овај говорник уобичајено излуђује неистомишљенике. Од тренутка када је проглас „Преокрет“ на велика медијска врата уведен у јавни живот, а билборди и друге ликовно-графичке подсетнице на његов нервозни идеолошки активизам напросто процветале широм земље, преокретачи, дакако као самопрокламована „јакобинска“ снага српске политичке сцене, демонстрирају одлучност у ускраћивању милости за наводно окоштало и назадно друштво и његова посртања, посебно настала у дискурсу непревазиђеног и живог национализма… Део ових настојања јесте и то да се попу каже поп, а бобу  боб, тојест да се ствари именују како доликује. (Видимо, углавном доликује да се кумује поспрдно и жестоко погромашки). Иако домаће „снаге преокрета“ са поменутим далеким примером политичког фанатизма из историјског искуства узорите им Европе повезује тек бескрупулозно јавно иступање „у име демократије и грађанских права “, уз одсуство обзира према институцијама и традицији сопствене државе, ови балкански, односно „српски јакобинци“ у терор, осим вербалног, још увек нису забасали. Уколико се не сложимо да су увреде и бласфемични искази већ и сами својеврстан – душевни терор! Када је о агресивним притисцима реч, постоје и другачија мишљења. Елдепеовски и политички му сродни учинак у медијима и на широј културној сцени, посебно у појединим већим градовима и доменима привређивања у култури, све чешће се именује управо као „терор“!

КОПЕРНИКАНСКИ ОБРТ ВЕЋ БИО
Питање – да ли у дискурсу ЛДП прогласа „Преокрет – Србију у Европу, Европу у Србију“ има места идеји да се и пред српску културу постави једнако драматичан задатак коперниканске промене у мишљењу и вредносној усмерености, чини се сувишним. Део званично подстицаних и фаворизованих садржаја и вредносних избора у култури говори да је „Преокрет“, идејно, овде одавно „код куће“, односно да га је један број културних посленика годинама призивао и ишао му у сусрет. Догађаји у културном животу земље, између осталих и забележени на недавно одржаном београдском Сајму књига, затим обликовање традиционалних значајних уметничких манифестација попут „Октобарског салона“, дух однеговане „критичке мисли“ у респектабилним центрима и просторима културе, такав поредак потврђују… Како Проглас подразумева не само успостављање национално (не)одговорне државне политике, а пре свега према Косову, већ и радикалну промену перцепције стварности и њеног отиска у свести грађана Србије, јасно је да се очекује даљи напор и одговарајућа синергија политичког  са  „задатим у духовној сфери“. Штавише, управо у сфери културе и  уметности „лежи“ шанса за оно што је текстом Прогласа задато: „Наш одговор на катастрофу којом прети уједињени антиевропски фронт мора бити јасан, одлучан и снажан.  Зато желимо да ујединимо све који су за Србију у Европи, окупљени око ње као једине идеологије која данас представља избор земље…“
Напоменимо само да се овде под „антиевропским фронтом“ мисли на већинску Србију, на опозицију, па и на „колебљиве“ делове власти, којима је заједничко веровање да су територијална целовитост земље, Косово у Србији, и „ситница“ као што је Устав земље, нацији важнији од чланства у ЕУ. О сензибилитету пак другог, у тексту поменутог, а идеолошки „исправног“ и „грађански договорног“ корпуса, чије се уједињење Прогласом дозива, сведочи низ догађаја у строго контролисаној и посредованој култури. Како мисле и  о чему  сањају они које писци Прогласа издвајају као друштвену авангарду, заправо елиту достојну „једине идеологије која представља избор земље“ може се са извесношћу расправљати, будући да се  на висини и у инспиративној духовној равни те „једине идеологије“у Србији данас праве филмови (у којима је нација најчешће без сентименталности оклеветана), пишу књиге (са тематизовањем и преиспитивањем вируса зла, такође у нацији присутног), организују „експертске“ дискусије и размене интелектуалних и стваралачких појединачних енергија (којима се иницира обрачун и превазилажење зла укорењеног у националном бићу, његовим историјским и културолошким заблудама). То живо „уметничко привређивање“, тај интелектуални ангажман мислећег света окупљеног сада око „Преокрета“, догађа се управо зато што је, како се и каже у овом тексту: „потребна мобилизација свих снага против беде и заосталости“.

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Одштампај страну