„Преокрет у култури“ – култура у „Преокрету“

Пише Љиљана Богдановић

Порука о заувек изгубљеном Косову, попут штафете у чијем писаном замотуљку стоји и важна мисао о узалудности борбе и наде, иде даље, од руке до руке се преноси и додаје, сада и златоустим културњацима – заговорницима  националне предаје, заборава и мирења са судбином

Када је Чедомир Јовановић, водећа политичка фигура гласовитог програма „Преокрет“, поводом обележавања 170 година САНУ оценио да је „Српска академија наука“ данас тек „галерија воштаних фигура“, док је само дан раније граничник на косметском царинском прелазу назвао (у одговарајућем контексту) „каменом за купус“, јавност се суочила са свом силином елдепеовске неотесане искључивости, сада у новом, освеженом приступу, како друштвеним догађајима и ауторитетима, тако – још убедљивије и безобразније – државним и националним проблемима. Приступ је „нов“ утолико што је оштрији од политичког вокабулара којим овај говорник уобичајено излуђује неистомишљенике. Од тренутка када је проглас „Преокрет“ на велика медијска врата уведен у јавни живот, а билборди и друге ликовно-графичке подсетнице на његов нервозни идеолошки активизам напросто процветале широм земље, преокретачи, дакако као самопрокламована „јакобинска“ снага српске политичке сцене, демонстрирају одлучност у ускраћивању милости за наводно окоштало и назадно друштво и његова посртања, посебно настала у дискурсу непревазиђеног и живог национализма… Део ових настојања јесте и то да се попу каже поп, а бобу  боб, тојест да се ствари именују како доликује. (Видимо, углавном доликује да се кумује поспрдно и жестоко погромашки). Иако домаће „снаге преокрета“ са поменутим далеким примером политичког фанатизма из историјског искуства узорите им Европе повезује тек бескрупулозно јавно иступање „у име демократије и грађанских права “, уз одсуство обзира према институцијама и традицији сопствене државе, ови балкански, односно „српски јакобинци“ у терор, осим вербалног, још увек нису забасали. Уколико се не сложимо да су увреде и бласфемични искази већ и сами својеврстан – душевни терор! Када је о агресивним притисцима реч, постоје и другачија мишљења. Елдепеовски и политички му сродни учинак у медијима и на широј културној сцени, посебно у појединим већим градовима и доменима привређивања у култури, све чешће се именује управо као „терор“!

КОПЕРНИКАНСКИ ОБРТ ВЕЋ БИО
Питање – да ли у дискурсу ЛДП прогласа „Преокрет – Србију у Европу, Европу у Србију“ има места идеји да се и пред српску културу постави једнако драматичан задатак коперниканске промене у мишљењу и вредносној усмерености, чини се сувишним. Део званично подстицаних и фаворизованих садржаја и вредносних избора у култури говори да је „Преокрет“, идејно, овде одавно „код куће“, односно да га је један број културних посленика годинама призивао и ишао му у сусрет. Догађаји у културном животу земље, између осталих и забележени на недавно одржаном београдском Сајму књига, затим обликовање традиционалних значајних уметничких манифестација попут „Октобарског салона“, дух однеговане „критичке мисли“ у респектабилним центрима и просторима културе, такав поредак потврђују… Како Проглас подразумева не само успостављање национално (не)одговорне државне политике, а пре свега према Косову, већ и радикалну промену перцепције стварности и њеног отиска у свести грађана Србије, јасно је да се очекује даљи напор и одговарајућа синергија политичког  са  „задатим у духовној сфери“. Штавише, управо у сфери културе и  уметности „лежи“ шанса за оно што је текстом Прогласа задато: „Наш одговор на катастрофу којом прети уједињени антиевропски фронт мора бити јасан, одлучан и снажан.  Зато желимо да ујединимо све који су за Србију у Европи, окупљени око ње као једине идеологије која данас представља избор земље…“
Напоменимо само да се овде под „антиевропским фронтом“ мисли на већинску Србију, на опозицију, па и на „колебљиве“ делове власти, којима је заједничко веровање да су територијална целовитост земље, Косово у Србији, и „ситница“ као што је Устав земље, нацији важнији од чланства у ЕУ. О сензибилитету пак другог, у тексту поменутог, а идеолошки „исправног“ и „грађански договорног“ корпуса, чије се уједињење Прогласом дозива, сведочи низ догађаја у строго контролисаној и посредованој култури. Како мисле и  о чему  сањају они које писци Прогласа издвајају као друштвену авангарду, заправо елиту достојну „једине идеологије која представља избор земље“ може се са извесношћу расправљати, будући да се  на висини и у инспиративној духовној равни те „једине идеологије“у Србији данас праве филмови (у којима је нација најчешће без сентименталности оклеветана), пишу књиге (са тематизовањем и преиспитивањем вируса зла, такође у нацији присутног), организују „експертске“ дискусије и размене интелектуалних и стваралачких појединачних енергија (којима се иницира обрачун и превазилажење зла укорењеног у националном бићу, његовим историјским и културолошким заблудама). То живо „уметничко привређивање“, тај интелектуални ангажман мислећег света окупљеног сада око „Преокрета“, догађа се управо зато што је, како се и каже у овом тексту: „потребна мобилизација свих снага против беде и заосталости“.

[restrictedarea]

Са „бедом и заосталошћу“ није лако, јер сваког честитог борца „Преокрета“ у Србији ове појаве напросто вребају, устремљене равно из идентитетске тврђаве многољудног  националног бића, из увреженог система знања, представа и идеја „земље без времена“, како се у Прогласу Србија дословно именује. Још тежа је ситуација са митовима и мрачним „багажом“ веровања тог „безвременог“ и заосталог ентитета. Како су култура и политика, не само у искуству Србије, најближе повезане, па се политика често и промишља из дискурса културно-идентитетског, који пак подразумева артикулисан однос према прошлости и будућности, потписници сочињенија „Преокрет“ управо о тим чињеницама ових дана говоре брутално јасно. Предњачи, а чини то са осећањем мере и суптилности поменутог „камена за купус“председница Хелсиншког одбора Соња Бисерко, тврдећи да ће снага ове политичке групације „све више расти јер странке које су ту окупљене постављају морална питања која велике странке никада не смеју на тај начин да поставе, а све то има за Србију важан потенцијал јер кристалише однос према прошлости и текућим проблемима, а чини то отворено и директно, пре свега објашњавајући зашто Косово више није Србија  и неће бити Србија…“ Управо код овог, за промотере и подвижнике „Преокрета“ најважнијег места – тврдње да „Косово више није Србија“ – стиже се до најдрагоценије поруке и смисла правог задатка велике игре са свешћу и представама „реципијената“. Култура ту много може да учини. Порука о за увек и праведно изгубљеном Косову, попут штафете у чијем писаном замотуљку стоји и важна мисао о узалудности борбе и наде, иде даље, од руке до руке се преноси и додаје златоустим културњацима и политичарима – заговорницима  националне предаје, заборава и мирења са судбином. Да ли је управо пред овим „златоустима“ преокретачима умесно поновити позната питања песника Матије Бећковића: „Ако Косово није наше зашто од нас траже да им га дамо? Ако је њихово, зашто га отимају? А ако већ могу да га отму, не знамо зашто се толико устручавају?“

„БАГОВАЊЕ“ У ПОЛИТИЦИ И У ЖИВОТУ
Од премијерног представљања „Преокрета“, пред српском јавношћу се дакле све чешће,  понекад и на маштовит и неочекиван  начин понавља „истина о Косову“. Прилике, поготово у култури у којој одлучују и делују истакнути  припадници ЛДП светоназора, никако не мањкају. За три недеље јавног живота „Преокрет“ је постао више од политичког програма  и акције, он је постао широко замишљени фронт деловања, начин јавне комуникације, а пригодом једног од парадигматичних догађаја ове врсте – Фестивалу „Слободна зона“ одржаном у београдском Дому омладине, у том смислу је поентирао и директор Народне библиотеке Србије Сретен Угричић. Он је, како су на страницама посвећеним култури опширно известили мејнстрим медији „говорио веома отворено о мешању културе и политике“, односно о немогућности да дође до било каквог преокрета у вредносном смислу без културе. Не устеже се Угричић, прилика је већ, па каже неувијено: „Политичка сфера се, међутим, уплела у културни домен тиме што је усвојила појам ‘немогуће’“. „Када се у сфери политичког каже да је ‘Косово у Србији’, онда то значи да је политика ушла у сферу имагинарног јер се бави немогућим. Кључни задатак културе је да то раскринка и да се појам ‘немогуће’ врати у културу, јер ће се само тако овај појам користити на прави начин“.
Појединци склони запаљивим формулацијама мирне душе би могли данас јавно да промовишу крилатицу: Идеје политичког „Преокрета“ у култури – култура у идејама „Преокрета“ у политици. О којој политици и о каквој култури је реч, ЛДП манифест и његови потписници и промотери без устезања причају.
На поменутом београдском фестивалу, дакле у „зони слободе“, али слободе пре свега за истомишљенике и тврдокорне заговорнике неолибералног концепта наднационалног и глобалног „корисног егоизма“ (о којем је са ретком надахнутошћу недавно говорио и Збигњев Бжежински, један од демијурга замисли о глобалној, односно англосаксонској тиранији), расправљано је о трендовима пожељним у култури и на уметничкој сцени земље. Шта то култури у „преокретачкој“ подели послова припада, посебно је појашњено управо у дискусији на скупу посвећеном годишњици рада „Фонда за отворено друштво у Србији“ (Сорошева задужбина), када је „истакнута потреба концентрисања институција, људи и идеја, потреба одбране и отварања нових јавних простора који ће подстицати и бити отворени за разне облике критичког мишљења“. Речником ратног дејствовања, овом приликом, поменута је „одбрана простора“. У овој дискусији на тему „Јасан став: моћ културе да инспирише, ангажује и оснажи“ димензије освојеног простора бранили су иначе –Дарка Радосављевић, директорка „Ремонта“, Дејан Илић, директор издавачке куће „Фабрика књига“, Јован Чекић, филозоф, дизајнер и професор, Зоран Пантелић, директор „Куда.орг“, и Сретен Угричић, директор Народне библиотеке Србије. Признало се и да је ђаво однео шалу, то јест да су прилике тако компликоване да „више није реч о борби против ‘омраженог’ непријатеља оличеног у једној личности, фамилији или странкама већ о плану суштинских промена српског друштва“. Помињање потребе обрачуна са паланачким духом било је неизбежно, колико и разговор о чињеници да више није реч о томе да би стратегија требало да буде иста као деведесетих – „да поново почне прављење паралелних институције одакле је могуће обраћање људима“. Потреба за офанзивнијим деловањем се наслућује, па Сорошеви ратници планирају тактику, упозоравају и присећају се: „Ако за неколико година буде потребно да се побунимо за тако нешто нећемо имати инфраструктуру. Колико је само година било потребно да би се створили ‘Б92’, ‘Рекс’, ЦЗКД?“
На питање о годинама које су потребне за стварање својеврсне институционалне одступнице, јасан одговор – у бројкама – има директор НБС, који је управо у једној од најзначајнијих кућа културе створио свој бастион. О томе он у овом разговору без задршке објашњава: „Положај Народне библиотеке Србије такав је да је НБС ‘баг’ у систему!“ У којем се то „систему“ може догодити да српска национална библиотека и оно што се већ познатом самовољом њеног управника са њом догађало и догађа, бива „баг“, односно да се њен усуд именује термином који у софтверском и ширем језику означава: бакцил, дефект, грешку, квар…?
Овај мислилац је и у том одређењу прецизан: реч је о „транзицији као прелазу из система антифашизма у систем антикомунизма, где није проблем у томе што је нестао комунизам већ у томе што је са њим нестао и антифашизам, па се из једнопартијске диктатуре прешло у вишепартијску“.

КРИВИЦА КАО СУДБИНА
Толико о „баговању“ којим управља Сретен, али ова спасоносна тактика и њена сложена моћ исправно се вреднују и у читавом „преокретном“ окружењу.
У кругу блиском ЛДП погледу на свет већ је, наиме, усвојен постулат да је култура кључ за неолибералну и постдемократску ренесансу земље. Књига „Култура и преображај Србије“ Загорке Голубовић и сарадника, која се бави духовним и вредносним усмерењима грађана Србије после 2000. године, децидирано тежи да „укаже на потребу социјално-културног пројекта демократизације Србије којим би се… иницирало нужно успостављање нове културне матрице“. Реч је о матрици „која би вршила утицај на свакодневни живот грађана: чиме би се код њих развила свест о властитој одговорности за демократске процесе“.
Култура, дакле, сада не служи својој „сврси“, а сврха јој је, не само у књизи већ и у недавним промоцијама јасно издвојена: да промени вредносну матрицу и усмерење, као и да утуви грађанима да су сами одговорни за своју судбину. Занимљиво гледиште поводом поимања приче о одговорности грађана, некако истовремено када су вођени и паметни разговори о књизи Загорке Голубовић, изнео је филозоф Ноам Чомски. У свом најновијем часу анатомије посвећеном демистификацији стратегије манипулисања људима путем масовних медија, он упозорава на омиљене замене теза и тактику збуњивања: „Треба убедити сваког појединца да је само и искључиво он одговоран за сопствену несрећу, услед оскудног знања, ограничених способности или недовољног труда. Тако несигуран и потцењен појединац, оптерећен осећањем кривице, одустаће од тражења правих узрока свог положаја…“ Реч је, дакле о уходаном механизму усађивања осећања кривице. Овога пута, он се догађа по моделу – ако нисте за „Преокрет“, нисте ни за шта! Сами сте то изабрали, сами се држите и верујете у националне и националистичке фиксације о Косову и другим митовима, па нека вам тако и буде!

ЕВРОПА КАО ФИКСАЦИЈА
Да ли се готово опсесивно позивање на надмоћ  и потребу такозваног „критичког мишљења“ (што се извикује као константа – од текста прогласа „Преокрет“, па до безмало свих разговора, међу њима и забележених на манифестацијама које помињемо) такође догађа као својеврстан „баг“или „бакцил“у методологији и приступу мишљењу од стране снага које се залажу за преокрет? Позивати се на важност критичког мишљење непосредно у спирали матрице не-мишљења? Како другачије, осим као дефект мишљења, разумети опсесивно везивање за потребу европских интеграција и њима подређених реформи, у садашњим условима агресивног и непријатељског инсистирања на немерљивим и ужасавајућим жртвама суверенитета и целовитости земље? Шта је садржај на том хоризонту среће којем стреми „Преокрет“ и његовим порукама надахнута мисао уметности и културе? Бескрајно осећање стида, срамоте и несреће, вечита фрустрација и самокажњавање?
„У земљи без времена, губитак статуса кандидата или кандидатура без датума преговора значиће само још једно убијање нормалне будућности, још једно пропадање свега што је у Србији опстало, још једну изолацију на периферији Европе, свих који из Србије нису побегли.  Потребна је нова политичка храброст како се не би десило да Европа затвори врата Србији због четворице цариника на два царинска прелаза.“
Да ли се ово уопште може назвати „нормалним“, тј. логички исправним критичким исказом? Наведено пише у декларацији, али тешко да би и најубеђенији еврофанатик умео да објасни, не само ову меру мрачног фатализма, већ и то шта је тако величанствено у европском универзуму, када се, вероватно ненамерно, у истом исказу овако процењује да је ситничавост, глупост и каприциозност ЕУ таква и толика да ће се будућност земље и региона одређивати самим опстајањем „четворице цариника на два царинска прелаза“!
Рецимо да сличног, готово религиозног опредмећивања „величанствености“ Европе нема у пракси критичког мишљења управо у окриљу европског дискурса. У школу мишљења на које се позивају  активисти овог превратничког, а заправо често само фразерског и испразног, уколико не по националне интересе директно штетног концепта државне и културне политике, иду неки други, извесно европски  политичари и интелектуалци. Њихове најоштрије интониране критике упућене Европи и Унији посебно, чине их најозбиљнијим кандидатима за распеће у режији домаћих (да ли?) твораца и актера идеја „Преокрета“.
Поменимо да би, према изјавама које су глобалној јавности само током две минуле недеље подастрли, међу кажњеним били и Вацлав Клаус( председник Чешке)и Карл Теодор цу Гутенберг (бивши немачки министар одбране ).
Не припадају широком српском фронту антиевропских снага, али критичност са којом они о Европи говоре тешко да се може срести у редовима домаћих „мрачњака“ и антиевропејаца. Гутенберг тврди како „не постоји визија будућности ЕУ која посрће преко једне у другу кризу, те да ЕУ фале политичке вође и недостају емоције…“, док Клаус предвиђа да Стари континент тек „очекује изгубљена и бесперспективна деценија потпуне кризе“.
Чини се да и тој размаженој европској елити писци „Преокрета“ морају да очитају лекцију!

[/restrictedarea]

5 коментара

  1. Nažalost institucije kao SANU se ni ne pojavljuju na javnoj sceni niti se ozbiljno bavi strategijom razvoja drštva pod rukovodstvom Hajdina (DS) pa Ceda i može ovako da govori. Kulturu su preuzeli klanovi kao i medije pa je “in” pljuvati po svojoj naciji ili gostovati na stranim medijima i ćiniti isto. Šema je ista kao i u politici: Čeda napada ove na vlasti pa mu se onda oni opravdavaju i obezbeđuju svoje klizanje u istu stranu ali suptilnije. Gledamo iste filmove sa istim glumcima sa istom tematikom, čitamo takve knjige i čitamo takvu štampu i gledamo takve TV.

  2. Dosovci su napravili preokret petog Oktobra sada je vreme pokreta
    da skupimo rasturenu Srpsku nacionalnu ideju.Da se zaustavi ova
    propaganda protiv Srba.Sve institucije u Srbiji dugo su bile
    istrument vlasti koja je veličala Jugoslovenstvo koje se odrazilo
    na stanje:U SANU,CRKVI,KNJIŽEVNOSTI i UMETNOSTI,treba će vreme
    i novi naraštaj da preuzme vođenje državne politike.

  3. po mom misljenju , ceda je samo poslusnik(zec)koji po naredjenju svojih nalogodavaca, provocira svog prijatelja tadica,kako bi ovaj pokazao kakav je on patriota i normalno na takvom “patiotizmu” ce mnogi da se upecaju na predstojecim izborima,a cim budu izbori zavrseni i nedaj boze da ova banda dobije,tadici ce se oduziti svom prijatelju kako dolikuje,a to je da se usvoji predlozeni preokret.E gospodo ,malo ste se prevarili! vas kraj je uskoro!

  4. Kako je već rečeno u prethodnom komentaru preokret se, na žalost, desio još 5. oktobra 2000. a u Beogradu 1996. dolaskom “žutih” na vlast i to preokret ka ponoru, a ne ka evropskim vrednostima.
    S obzirom da Čeda ima formalnu diplomu FDU, jednog od najžešćih uporišta “žutice” u Srbiji u zadnjih dvadesetak godina, ovakav njegov stav i ne iznenađuje.

  5. Nije im bilo dovoljno da slovo “T” samo preokrenu, u znaku za svoj “Preokret”, nego su mu vodoravni deo preobrazili u dve tacke, sa ocitom prostackom namerom da skupa sa okomitim delom istog tog slova proizvedu odredjenu sliku nalik na mnoge iz javnih WC-a. Prema kome ta namera? Prema njima samima, rekao bih. Kontra visokoparnosti.
    Ista ova FDU-Sosic-“dizajn”-kuhinja proizvela je i sraman “mikelandjelovski” plakat za psovacku “Paradu”, za koji se nadam da ce biti predmet tuzbe kojom ce im npr. italijanska drzava kao naslednik Mikelandjelovog ugleda dobro zapapriti.
    I “Zene sa Dedinja” iz slicne su podloge, kao da je javni WC u pitanju, uglavnom gnusno.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *