Последњи усташки ударац у живо тело партизана

Пише Ратко Дмитровић

Спектакуларно хапшење бившег партизана и првог министра унутрашњих послова хадезеовске Хрватске Јосипа Бољковца може се тумачити на разне начине, али најближе истини је оно које каже да се овде ради о старом унутархрватском сукобу

Све је подсећало на тврде акционе филмове холивудске продукције; неколико десетина припадника специјалних јединица, са фантомкама, панцирним прслуцима, аутоматским пушкама, позиционираним снајперистима иза леђа, опкољавало је малу неугледну кућу у провинцији. Амерички сценариста ту би сместио, узмимо, блиског сарадника Бин Ладена, јужноамеричког нарко боса који се искрао да са љубавницом проведе викенд или лудог Србина намереног да у близини Беле куће активира мини-атомску бомбу, купљену од неког ражалованог генерала Руске армије. Али, није реч о филму, стварност је у питању, само што специјалци у малој неугледној кући нису хапсили горенаведене, већ једног скоро непокретног старца који ће ускоро напунити 90 година.
Место догађаја је село Вукова Горица, недалеко од Карловца, града у Хрватској. Онај старац зове се Јосип Бољковац. У извештају полиције стоји да није пружао отпор. Не пише да није ни могао, јер са великом муком успева да дохвати лекове са ноћног ормарића поред кревета.

[restrictedarea]

МУТИРАЊЕ У НЕКОНТРОЛИСАНОГ МОНСТРУМА
Бољковца брани адвокат Анте Нобило. Он је као врло млад учествовао у суђењу управнику усташког логора „Јасеновац“ Андрији Артуковићу, 1986. године. Тада је био у улози тужиоца. Артуковића је, није лоше да се подсетимо, бранио адвокат Срђа Поповић из Београда.
Док у Европи с времена на време медији региструју откривање, хапшење и суђење злочинцима из Другог светског рата, фашистима и нацистима, у Хрватској хапсе оне који су ратовали против фашиста. Бољковац је, каже се у Саопштењу МУП-а Хрватске, приведен под оптужбом да је у мају 1945. године био умешан у ликвидацију групе усташа, заробљених код Дуге Ресе, места близу Карловца. Бољковца терете по командној одговорности.
Откуд то? Када и где су, узмимо, Руси или Енглези водили процесе против својих генерала, пуковника, обичних бораца под оптужбом да су убијали фашисте?
За оне који мало боље познају хрватску прошлост и оно што се догађа последњих двадесетак година у тој земљи, овакав развој догађаја не представља изненађење. Напротив, тако нешто чека се годинама.
Ово је усташка освета, вероватно последњи ударац у живо месо хрватских партизана. Све је добило додатно убрзање због парламентарних избора у Хрватској, расписаних за почетак децембра.
Фрањо Туђман је 1991. године направио хрватску државу на идеји помирења усташа и партизана. Његова десна рука био је Гојко Шушак, вођа проусташки орјентисане хрватске емиграције, а први министар унутрашњих послова (по Туђмановој жељи) Јосип Бољковац. Овај кога су у среду ујутро ухапсили на падинама Вукове Горице.
Само необавештенима и слабо упућенима није било јасно како је могуће да Туђман на симболичкој и терминолошкој равни и односу према Србима оживљава дух усташке „Независне државе Хрватске“ и у исто време прокламује антифашизам (у којем је и сам учествовао) као основ нове хрватске државе. То је прича о хрватској левици и циљевима југославенских комуниста, и верујем да читаоцима „Печата“ додатно објашњавање овог феномена није потребно. Урадили смо то овде неколико пута до сада.
Бољковац је веома брзо – само неколико месеци пошто је именован за министра полиције – схватио да ће Туђманова стратегија националног помирења мутирати у неконтролисаног монструма, да ће усташки елемент уткан у нову Хрватску најпре ударити на Србе, а после тога и на Хрвате. Унутар ХДЗ-а и саме владе није имао никога за разговор на ту тему, па се окренуо људима на терену. Његов поверљив човек у том делу полицијске структуре био је Јосип Рајхл Кир, шеф полиције у Осијеку. Бољковац га зове на разговор у Загреб, даје му прецизна упутства и враћа га у Славонију са циљем да по сваку цену спречи оружани сукоб између Срба и Хрвата.
Рајхл Кир ускоро пада мртав, убио га је повратник из хрватске усташке емиграције Антун Гудељ. Тих дана срушен је и мост у Осијеку, а за тај чин оптужени су локални Срби, иако су сви знали, укључујући службени Загреб, да се иза диверзије крију Бранимир Главаш и Владимир Шекс. После тих догађаја Бољковац подноси оставку, напушта Загреб и наставља живот на родном Кордуну, где је заједно са Србима, 1941. године, дизао партизански устанак.

КАДА ИСТИНА „ИЗАЂЕ ВАН“
А како се Јосип Бољковац нашао у садашњој ситуацији? Због језика, није могао да ћути.
Још крајем деведесетих Бољковац је имао срамежљиве, али довољно јасне јавне наступе у којима је прве дане стварања хрватске државе осликавао сасвим другачијим бојама од оних истакнутих у Загребу. То су му бивши пријатељи из ХДЗ-а узимали као старачко трабуњање, али када је пре неколико година дао интервју франкфуртским „Вестима“ и изнео неколико података са којима до тада нису располагали ни Срби, дигла се велика медијска халабука у Хрватској. Тај интервју је у ствари најавио Бољковчеву књигу „Истина мора изаћи ван“. Шта смо тада сазнали од бившег Туђмановог првог министра полиције?
Он је јасно, без икаквих ограда и могућности да се његове речи другачије тумаче, казао да је Хрватска крива за рат, да Југославија није напала Хрватску већ да је Хрватска напала Југославију и њену легитимну оружану силу ЈНА. Додао је и то да су оружани сукоб Срба и Хрвата започели Хрвати нападом на Борово Село, а све у режији Гојка Шушка и осталих проусташки орјентисаних чланова хрватске владе.
У иступима о којима је реч, Бољковац је описао и догађај који неодољиво подсећа на ситуацију у Загребу, забележену последњих дана Другог светског рата, када су партизанске јединице стизале у Загреб са три стране, а усташки врх, са породицама, паковао кофере и кретао четвртом, слободном страном, према Словенији и Аустрији. Наиме, почетком лета 1991. године специјална јединица ЈНА, елитна 63. падобранска из Ниша, заузела је и контролисала загребачки аеродром „Плесо“. Кад је добио ту информацију, Бољковац је сео у аутомобил и отишао на „Плесо“ да разговара са командантом специјалаца, како би се избегли могући оружани сукоби.
Вест се муњевитом брзином пронела главним градом Хрватске. По сопственом сведочењу Бољковац је после сусрета на аеродрому, у седишту ХДЗ-а, на Бецићевим стубама, затекао трагикомичну ситуацију; више од 300 главних хадезеоваца, са члановима породице, било је спремно за бежање из Хрватске.
Свашта сам ту видео – причао је Бољковац – претрпаних путних торби, кофера, ранаца, кућних љубимаца, саксија са цвећем и фикусима. Чим сам изашао из аутомобила на горњем прозору зграде појавио се Стипе Месић и уплашен питао да ли је истина да су специјалци из Ниша заузели „Плесо“. Истина је, одговорио сам и тада је почело комешање и стрка у којој су падали кофери, пуцале саксије са цвећем, кукњава се чула на све стране.
Треба рећи да је хадезеовском врху, још док је Бољковац био на аеродрому, неко јавио да ће специјалне падобранске јединице ЈНА у току дана заузети „Телевизију“ и „Радио Загреб“, „Градску топлану“ и „Водовод“, те све центре телекомуникација у главном граду Хрватске. У таквој ситуацији била је довољна Бољковчева потврда да су падобранци већ заузели „Плесо“.
Знамо како се све завршило, а управо из ове епизоде видимо како је могло да се заврши; без рата, убијања, паљења и стотина хиљада протераних и расељених. Само да су неки у политичком и војном врху тадашње Југославије имали памети, али и оно што се не купује уместо бубрега.
Има ли све ово што се догађа са Бољковцем још неке додатне елементе? Има.

НАДА ДА ЋЕ БИРАЧКО ТЕЛО РАЗУМЕТИ
Хрватска је, рекох, ушла у предизборну кампању за децембарске изборе, на којима ће ХДЗ, то кажу све процене, доживети највећи пораз од свог настанка. Бивши страначки вођа и председник Владе Хрватске Иво Санадер лежи у затвору савијен под тежином неколико озбиљних оптужница. У затвору је и неколико бивших министара, директора великих привредних система, државних менаџера и страначких функционера.
Државно јавно тужилаштво Хрватске ставило је под хипотеку скупоцену зграду ХДЗ-а у центру Загреба…Сва истраживања говоре да ће изборни резултат садашњу опозициону странку, СДП Зорана Милановића (са коалиционим партнерима), за скоро 30 процената издићи изнад ХДЗ-а. Има аналитичара у Хрватској који тврде да присуствујемо убрзаном крају ХДЗ-а, односно да та странка, услед вероватног цепања, кроз две три године неће ни постојати.
Мишљења сам да је мозак ХДЗ-а (Косор, Хебранг, Шекс) закључио како се спас од оваквог развоја догађаја може потражити још само у најтврђем бирачком језгру странке, међу људима који и данас сматрају да је усташка НДХ била и легитимна и права. Само са једном маном – изгубила је рат.
Можда ће то бирачко тело заиста разумети хапшење Бољковца на начин како то очекују у врху ХДЗ-а. Односно, није искључено да се обистине речи Јадранке Косор да би на следећим изборима за Сабор њена странка могла да представља изненађење, али не по малом већ по великом броју добијених мандата.

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. Avatar

    Izvanerad članak za uspavane glave srpske.Mi koji smo preživeli
    ustašku NDH i očima svojim gledali logor,ovo je potvrda novog
    Fašizma u narodu koji je cvećem kitio tenkove Hitlerove vojne
    sile.Ovo je zabadanje noža u SRPSKI narodni ustanak:1941-1991.
    Nema života ni suživota sa takvim otrovom.Hvala.

  2. Avatar

    Ma ko to uopste zeli zivot ili suzivot sa njima. Uostalom scenario Grcke je nula za ono sta njih ceka. Bogu hvala pa ce uci u svoju zajednicu, tamo gdje i pripadaju pa kad se rogati dokace lijepih nasih srpskih krajolika nestat ce rvatske. Eto, izjedose sami sebe.

  3. Avatar

    Bojim se da je rec o unutarustaskom sokobu. Mlade ustase,imaju velike primedbe na rad svojih prethodnika. Boljkovac je lagao kada je govorio da je komunista i stigla ga je vrlo zasluzna kazna. Drugo je pitanje,ko i zbog cega kaznjava…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *