Последњи ексер у лијес Срба из Хрватске

Пише Ратко Дмитровић

Ових дана, на Конференцији о избеглицама, одржаној у Београду, дефинитивно је решено питање једног дела српског народа и то на начин да Срби по ко зна који пут губе све, а њихови непријатељи, без обзира на почињене страшне злочине, добијају све. Београд је у томе одиграо пресудну улогу

Осмог маја 2010. године „Печат“ је објавио текст „Срби из Хрватске или брисање једне велике приче“, текст који сам написао са великим унутрашњим напором и муком, јер је по својој суштини нека врста некролога. У мени је и после тога остала да тиња нада како није баш све онако како сам написао; а написани текст правдао сам жељом да оно што је објављено некога уздрма, изазове на жестоку реакцију, па била она заснована на слагању и жаљењу или подигнута на супротстављању типа; Шта ти хоћеш, то нема везе са истином.
Од тада је прошло 18 месеци. У тих годину и по дана није се догодило ништа што би срушило или бар довело под знак сумње основну тезу текста, да је у Београду донета одлука о потпуном брисању Срба из Хрватске (разуме се да одредницу „из Хрватске“ треба схватити крајње условно), заједно са њиховом изузетно бурном историјом, сазданом од муке, страдања и великих домета. Тај део српског народа дао је, уз остале, и колосална имена као што су: Никола Тесла, Милутин Миланковић, Симо Матавуљ, Саво Мркаљ, Јосиф Панчић, Сава Шумановић, патријарси Српске православне цркве Рајачић и Павле…
Из тог народа своје корене вуку и неки наши савременици: Раде Шербеџија, Петар Краљ, Јелисавета Сека Саблић, Арсен Дедић, Слободан Шијан…Без обзира на то што већина њих бежи од свог српског или делимично српског порекла, наводим их као илустрацију, доказ да ово парче српског народа у континуитету, кроз векове, успева да изнедри људе који својим талентом или радом досежу саме врхове професија којима се баве.

РЕЖИМСКИ МЕДИЈИ
Дакле, 18 месеци је прошло, а оно што се у то време догађало није срушило оцену о свесном потапању Срба из Хрватске, већ је ту оцену додатно оснажило.
Последњи ексер у сандук који ће Србе из Хрватске заувек однети у дубине заборава укуцала је ових дана Влада Србије, представљена у лику министра Вука Јеремића, на министарској Конференцији земаља западног Балкана посвећеној решавању положаја избеглица.
Могу режимски медији у Београду, а мало их је који то нису (комада три), да Конференцију представљају како хоће, али суштина тог скупа је пристајање Београда на преузимање комплетне кривице за ратове који су се на тлу бивше Титове државе водили у првој половини деведесетих. Из чега се то види?
Онај ко прихвати и безусловно се сложи са последицама било којег догађаја или процеса, прихватио је и тумачење узрока. А тумачење ратова иза нас, у овом случају хрватско тумачење, каже да је Србија крива за избијање рата у бившој Југославији, да је Србија напала Хрватску и мора, зарад свега тога, да сноси последице. А последице су избегли и протерани Срби. Уз остало.
Хрватска је проблем протераних Срба до сада решавала искључиво на социјалном нивоу, прихватајући њихов повратак у атмосфери сажаљења над „агресором“ који је поражен, али којем, ипак, треба пружити руку и помоћи. Пре свега у обнови порушених домова, да се има где преспавати. Струје и воде у местима масовнијег српског повратка углавном није било, нема је ни данас, а новац за обнову није долазио искључиво из буџета хрватске државе, као што се у Загребу приказивало, већ значајним делом из разних европских фондова.

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Одштампај страну