Последњи ексер у лијес Срба из Хрватске

Пише Ратко Дмитровић

Ових дана, на Конференцији о избеглицама, одржаној у Београду, дефинитивно је решено питање једног дела српског народа и то на начин да Срби по ко зна који пут губе све, а њихови непријатељи, без обзира на почињене страшне злочине, добијају све. Београд је у томе одиграо пресудну улогу

Осмог маја 2010. године „Печат“ је објавио текст „Срби из Хрватске или брисање једне велике приче“, текст који сам написао са великим унутрашњим напором и муком, јер је по својој суштини нека врста некролога. У мени је и после тога остала да тиња нада како није баш све онако како сам написао; а написани текст правдао сам жељом да оно што је објављено некога уздрма, изазове на жестоку реакцију, па била она заснована на слагању и жаљењу или подигнута на супротстављању типа; Шта ти хоћеш, то нема везе са истином.
Од тада је прошло 18 месеци. У тих годину и по дана није се догодило ништа што би срушило или бар довело под знак сумње основну тезу текста, да је у Београду донета одлука о потпуном брисању Срба из Хрватске (разуме се да одредницу „из Хрватске“ треба схватити крајње условно), заједно са њиховом изузетно бурном историјом, сазданом од муке, страдања и великих домета. Тај део српског народа дао је, уз остале, и колосална имена као што су: Никола Тесла, Милутин Миланковић, Симо Матавуљ, Саво Мркаљ, Јосиф Панчић, Сава Шумановић, патријарси Српске православне цркве Рајачић и Павле…
Из тог народа своје корене вуку и неки наши савременици: Раде Шербеџија, Петар Краљ, Јелисавета Сека Саблић, Арсен Дедић, Слободан Шијан…Без обзира на то што већина њих бежи од свог српског или делимично српског порекла, наводим их као илустрацију, доказ да ово парче српског народа у континуитету, кроз векове, успева да изнедри људе који својим талентом или радом досежу саме врхове професија којима се баве.

РЕЖИМСКИ МЕДИЈИ
Дакле, 18 месеци је прошло, а оно што се у то време догађало није срушило оцену о свесном потапању Срба из Хрватске, већ је ту оцену додатно оснажило.
Последњи ексер у сандук који ће Србе из Хрватске заувек однети у дубине заборава укуцала је ових дана Влада Србије, представљена у лику министра Вука Јеремића, на министарској Конференцији земаља западног Балкана посвећеној решавању положаја избеглица.
Могу режимски медији у Београду, а мало их је који то нису (комада три), да Конференцију представљају како хоће, али суштина тог скупа је пристајање Београда на преузимање комплетне кривице за ратове који су се на тлу бивше Титове државе водили у првој половини деведесетих. Из чега се то види?
Онај ко прихвати и безусловно се сложи са последицама било којег догађаја или процеса, прихватио је и тумачење узрока. А тумачење ратова иза нас, у овом случају хрватско тумачење, каже да је Србија крива за избијање рата у бившој Југославији, да је Србија напала Хрватску и мора, зарад свега тога, да сноси последице. А последице су избегли и протерани Срби. Уз остало.
Хрватска је проблем протераних Срба до сада решавала искључиво на социјалном нивоу, прихватајући њихов повратак у атмосфери сажаљења над „агресором“ који је поражен, али којем, ипак, треба пружити руку и помоћи. Пре свега у обнови порушених домова, да се има где преспавати. Струје и воде у местима масовнијег српског повратка углавном није било, нема је ни данас, а новац за обнову није долазио искључиво из буџета хрватске државе, као што се у Загребу приказивало, већ значајним делом из разних европских фондова.

[restrictedarea]

УНИШТЕНА И ОТЕТА ИМОВИНА
У Београду, на споменутој Конференцији, усвојена је Декларација из чијег текста се може закључити само једно: Хрватска је амнестирана за све злочине почињене над Србима, а та амнестија написана је и усвојена у Београду. Одавно. Сада смо само присуствовали завршном чину. Није у тој срамоти учествовао и не учествује само режим Бориса Тадића. У вези са овим питањем међу београдским властодршцима нема невиних.
Београдска декларација нигде не спомиње статусна, уставна, законска права одузета Србима у Хрватској. Неко ће рећи да се о тим питањима на оваквом скупу није могло разговарати. Да ли је тако?
Декларацију су потписивали министри иностраних послова Србије, Хрватске, Босне и Херцеговине и Црне Горе. Због чега они? Избегличким питањима баве се друга министарства, а не шефови иностраних послова. Значи, овде се решавало нешто много крупније и то крупније је решено на велику штету Срба и Србије, умотано је у тканину која би требало да сакрије суштину.
У Београду су министри споменутих држава свели Србе из Хрватске на социјално угрожену категорију којој треба помоћи на начин да се у Србији распусте сабирни центри за избеглице, а онима који до тада преживе држава Србија нађе смештајно решење. Спомиње се, истина, и прошле године на нивоу Тадић-Јосиповић договорена Међународна донаторска конференција, али се нигде не спомиње 35 хиљада станова отетих од Срба из Хрватске, надокнада уништене и отете имовине Срба из Хрватске, вредне неколико милијарди евра, нигде ни речи о старој девизној штедњи до које Срби не могу да дођу јер Хрватска одбија сваку могућност да о томе и разговара. Може им се. Нико то од Хрватске и не тражи, осим оног јада и чемера од Срба из Хрватске, које не уважава, видимо, ни њихова матична држава.
Због чега је тако? Где и када је донета одлука да Срби из Хрватске нестану у сећању и буквално? Какву корист од тога Србија може да има?
Последњег дана месеца октобра, ове године, министар иностраних послова Израела Авигдор Либерман посетио је – заједно са својим домаћином, председником Републике Српске Милорадом Додиком – Спомен подручје Доња Градина, на десној обали Саве, највеће стратиште у систему концентрационог логора „Јасеновац“.
Тамо се, ако нисте знали, налазе табле са бројем убијених Срба, Јевреја и Цигана, а бројеви на таблама драстично се разликују од онога што о злочину у Јасеновачким фабрикама смрти мисли службени Загреб. Хрватске бројке су десет пута мање.
Боравак израелског министра у Бања Луци овде не спомињем грешком. И те како је у вези са темом. Наиме, према тврдњи једног веома обавештеног дипломате, акредитованог у Београду, председник Србије Борис Тадић замерио је Додику одлазак у Доњу Градину, а на чуђење председника Републике Српске, шта у том одласку може да буде спорно, Тадић је, наводно, рекао: „Хрвати такве твоје активности не одобравају и веома су љути“.
Пуштам вам на вољу да претпоставите (а није тешко) шта је на то рекао Додик.
Коалиција удружења избеглица у Србији огорчена је последњим потезом званичног Београда, потписом Вука Јеремића на Декларацију, и у том гесту види званично одрицање Републике Србије од борбе за повратак насилно одузетих имовинских и стечених права Срба из Хрватске.

ХРВАТСКИ ИНТЕРЕСИ
Влада Србије одбија да упозна Европску унију и међународне организације да Хрватска годинама не пристаје на дијалог спровођење Анекса Г Бечког споразума о сукцесији, где јасно пише да ће свим грађанима бити заштићена и враћена права која су имали на дан 31. децембра 1990. године.
Предлог тог билатералног Споразума достављен је Загребу 2009. године, али хрватска страна игнорише тај документ и понаша се као да он не постоји. За Загреб је то разумљиво, али није разумљиво, несхватљиво је из којих разлога власт у Београду и у овом случају штити хрватске интересе уместо да стане на страну дела свог народа.
Ако изузмемо Немачку, сталног, упорног и бескомпромисног заштитника Хрватске, службени Загреб ево већ годинама у Европи нема већег савезника и пријатеља од службеног Београда. Ту је Борис Тадић дао највећи допринос.
То како Србија угађа Хрватској несхватљиво је и готово необјашњиво. Ниједна српска влада, ни у једном службеном документу, није до сада поставила питање враћања отете имовине и стечених права Србима из Хрватске.
Због чега је то необјашњиво, чак и у варијанти да Борис Тадић, на пример, мисли да је Србија извршила агресију на Хрватску, да су Срби из Хрватске напали сопствена села, сопствене куће, комшије и родбину?
Необјашњиво је због тога што би се у случају надокнаде Србима отетих станова и остале имовине, у Србију следећих десетак година слило готово десет милијарди евра. Због чега се Србија одриче те огромне суме? Коме смета отворена могућност да кроз остварење својих легитимних права Срби из Хрватске добију на значењу, на економској снази, да добију могућност враћања у српску јавност бар памћења о Србима са друге стране Дрине и Дунава, о њиховој историји и њиховим великанима.
Да се вратим на горе изнете дилеме: Ко је и где донео одлуку о потреби нестанка Срба из Хрватске, односно због чега је Србија пристала да у тој страшној работи одигра можда и пресудну улогу?
На прво питање могуће је изнети прилично прецизан одговор, његово исходиште дубоко је испод слојева минулих година, али како објаснити понашање Београда који и у овом случају даје све, а ништа не добија? Буквално ништа.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Avatar

    E , moj Dmitrovicu… ” Ko god se za Beograd uhvatio , bolje da se za onu stvar uhvatio…” Ja sam inace beogradjanin , ali mi je poreklo prekodrinsko…a po majcinoj liniji i krajisko…Vec dugo Beogradom razni vetrovi duvaju…i to uglavnom ANTISRPSKI !TOME SE NA KRAJU MORA STATI NA PUT ! STO PRE TO BOLJE ! ! !

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *