Почетна / Репортаже / „ПЕЧАТ“ НА КОСМЕТУ На линији разграничења

„ПЕЧАТ“ НА КОСМЕТУ На линији разграничења

Пише Наташа Јовановић

Свети Димитрије прослављен је у Косовској Митровици и на барикадама. Српска Нојева барка насукана је на обалама Ибра и неће се одатле померити ни по цену да у њој изумре остатак ове ћириличне цивилизације

„Још један напад на Јариње“, извештава нас конобар једног косовскомитровачког мотела у којем смо одсели. „Нека они сруше једну, а ми ћемо подићи две нове барикаде.“ Сазнајемо да је КФОР користио сузавац током затварања алтернативног пута ка Рудници код административног прелаза Јариње на северу Косова, оценивши да је употреба сузавца била „кратка, изолована и оправдана“. Уторак на среду. Два сата после поноћи. У појединим кућама још се нису разишли славари. Светог Димитрија, заштитника града слави готово сваки други Митровчанин. Већина је на барикадама. „Неко је рекао да се српски војници боре као јунаци из бајке“, домишљамо. Немачки фелдмаршал Мекензи, 1915. година.

ЗАШТО ЈЕ НОТР ДАМ НЕМ?
Север Косова данас је налик на једну праву српску Нојеву барку, у којој је стало све што је православна, европска цивилизација на Балкану имала хиљаду година уназад. Ту су и обичаји и славе, језик и писмо, вера и нада, митови и историја, сећање на ужасан слом Европе онога времена у Косовској бици. Нојева барка је на линији разграничења између два света Србије која не хаје и Србије која се верна светосавском и светолазаревском Завету спрема на жртвовање.
Та данас изолована Нојева барка у којој се говори и мисли српски, свакодневно је изложена нападима такозване „међународне заједнице“, која, ето парадокса, уместо да брани своје хришћанско наслеђе, удара темељ нарко-џамахирији у срцу античке и византијске Европе. Они, уједињени Европљани постадоше у ствари чувари границе непостојеће, самозване и неодрживе државе коју су направили албански нарко-криминалци, а она, та држава нема ни своју валуту, ни своју временску прогнозу, нити било шта друго, што би подсећало на државу.
Све што се магловите јесени 2011. године дешава на овом, географски малом, али стратешки небески важном простору, нема више никакве везе ни са компромитованом државном администрацијом у Београду, ни са њеним „косоволозима“.
Северна Митровица постала је „страшно судилиште“, место где се решава судбина Балкана, али и Европе, место на којем ће такозвана „међународна заједница“ показати сву државно-политичку трулеж Запада, и место на којем Срби сваког дана показују да су живи, здрави, весели и отпорни на све што би друге народе већ одавно убило…
Звоне звона са цркве Светог Димитрија изнад древне Митровице. Оглашавају она и српску славу светог Димитрија и ново српско страдање. На јутарњу литургију слегло се и младо и старо. Хиљаде воштаница светли у полутами православног храма. Сада се показало да у православљу нема случајности. Чувар града свети Димитрије ратник је и великомученик. Срби са Космета су свесни да се никада кроз историју задња одбрана верности отаџбини и народу није спроводила само вербалним заклињањем, већ витештвом. Они су достојни свог светитеља, заштитника.
Том земљом опет ходимо.
Но, ове 2011. године звона са православних косовских храмова остала су усамљена. Баш као што су сами остали и Срби овде. Давне 1389. године на вест о погибији хришћанских витезова на Косову, огласила су се јеком и звона славног Нотр Дама, јављајући да су Срби положили жртву на бранику европске цивилизације. Данас, Нотр Дам је нем, као што је нема и Европа.
Крстоносни ход прошетаће Митровицом. Ова литија за православне Србе са Космета има посебан значај, јер: „Ми разумјемо да је с нама Бог и да све можемо у Христу Богу који нам даје моћ…“

[restrictedarea]

ЗАГРЉАЈ СА РС
Ових дана, северна Косовска Митровица и њено залеђе, све до планинских обронака Копаоника и Рогозне између којих тече митска река Ибар, Срби бране Европу од албанске агресије, од криминалног експанзионизма. А, Европа овде брани те агресоре…
Србима у Косовској Митровици, као и другде на Косову, будућност се већ десила у време боље прошлости. Зато овде и живе сваки дан као да им је најважнији дан, у којем ће освојити још мало наде и сварити још мало разочарања због тога што је њихова држава све даље од стварности. На улицама Косовске Митровице свечана атмосфера. На тргу девојчице, не старије од десет година, у српској ношњи играју коло, у организацији председника Општине приправљена је трпеза за све Митровчане.
Са њима су и браћа Срби из свих српских земаља, пре свега из Републике Српске која је створена на једном, такође страшном искуству, и неразумевању оних који седе у владарским фотељама главног града свих Срба.
Ти драги гости и саборци редовно су присутни и кад је тешко, за време црних дана, али и за време „црвених слова“. Тако уједињени и свесни да никог осим себе немају, ослобођени свих лажних представа о томе да ће их било ко заштитити осим њих самих, јачи су од свега што се заверило против њих…Да ли у овом тренутку њихово присуство у Митровици показује да су српске крајине – Косово и Метохија и Република Српска – национално свесније и зрелије од мајке Србије? Да ли то неблагодарна мајка одбацује децу, па се она сама брину о својој судбини, те о „свом крху и руху“ воде рат са алама и вранама овог света. Некадашњи евроатлантски поход на РС и овај на Србе са Космета ослободио је Србе заблуде, зване евроунијатски „рај“? Да ли су Срби могли да се ослободе заблуда и без челичног загрљаја окупације? На слави града браћа из РС су најрађе виђени гости. Њима у част окупљени Митровчани певају песма из њихових крајева које оличавају борбени дух слободарског српства.
Задњих 20 година Срби су осетили страшну опомену владике Николаја Велимировића коју им је упутио непосредно после Првог светског рата. Још тада их је упозоравао да могу лако да изгубе слободу ако престану да буду одани својој држави, а дозволе да властодршци постану духовни странци у сопственом народу. Позивао их је да у слободи негују свој морал и душу, да не би хигијена слободе била замењена хирургијом ропства „у којој тирански завојевачи врше немилосрдно сецирање огњевим мачем, над народом недостојним слободе“.
Свети Димитрије слави се и на барикадама. Српска Нојева барка насукана је на обалама Ибра и неће се одатле померити ни по цену да у њој изумре остатак ове ћириличне цивилизације. Испод шатора окупљени око заложене фуруне дежурају српски младићи. Хришћанство зна за крштавање у крви. Знају то и они који телима бране српску земљу. Знају то и отац Радомир Никчевић и књижевник Антоније Ђурић који су дошли да поздраве своју страдалну браћу. Њима је овде и место. Из шатора постављеног насред Ибарског моста Срби чекају. Из позадине тихо допире песма: „Поноћ ћути, сви јунаци Бога моле да с небеса сјајну звезду спусти доле, да обасја чистом вером сина Христа, Грачаницу, Бели Дечан и Зочишта. Да се вратим…“ Није више битно да ли је реч о барикади 1 или 31, оној на Рударима или овој на мосту. Све је то једна барикада, симболички отпор окупацији и то не само војној на Косову него и оној у Србији, која није гола војничка, али је духовна и отуда опаснија. Браћа по страдању се препознају. Отуда отац Радомир поздравља окупљене Србе као старе познанике. Они, пак, знају да је он својим животом потврдио оданост и борбу за заветне вредности које се чувају у косовској Нојевој барци. И отац Радомир је заточеник и заточник светосавског завета. Прокрстарио је он ратно и страдалничко Косово и Метохију 1999. године и жртвено испоснички бранио у манастирским зидинама цетињску светињу Влашку цркву од нове антисрпске демоније. Телом је сачувао ову тапију српства изговарајући речи које се не заборављају, а опет јасно живе у косовској драми: „Овде у Влашкој цркви и око ње бије се велики духовни бој. Битка са злом и његовим легионима за душу народну. Ако је изгубимо неће више бити ни Црне Горе, ни потомства нашег у њој, од нас ништа неће остати. Ја сам само отворио вратнице нечег великог и ја више нисам ја…“

О ЧЕМУ АКО НЕ О ЗЛУ?
Тако се јуначкој вертикали српства које се протеже од РС до Космета придружила и српска Спарта, Црна Гора. Њу је са собом донео цетињски прота да подсети Србе на страшну истину Његошевих речи: „Косово је грдно судилиште“. Јер разумевање и неразумевање Срба са Космета данас је његошевски суд којим ће Срби бити разврстани у историји на вернике и отпаднике од светосавског и светолазаревског завета. Људи на барикадама опомињу Шантићевом истином:
„Мученој земљи мученика треба…
Треба мушке снаге и витешких рука
Треба Обилића и слободних лава…“
Људи на барикадама свесни су да одбране нема без жртве. Политичари у Београду нису спремни да једну ноћ жртвују на барикадама, нису спремни на један дан скупштинске расправе…
Отуда ће своје излагање о четворојеванђељу митрополита Амфилохија на Филозофском факултету Универзитета у Косовској Митровици Ђурић започети питањима:
„О чему ћемо вечерас ако нећемо о злу? Чиме ћемо започети ако нећемо злом! Од чега ћемо стрепети ако не од зла! Ми других речи као да немамо. Наше су већ читав век: насилна смрт, изгон с вековног огњишта, рушење и паљење српских храмова, убијање српских свештеника и монаха, отимање драгуља српских земаља, убијање српске деце, рушење српских гробова, затирање српског имена, бомбе над српским народом, лажне оптужбе, стварање туђе државе на српској земљи, барикаде, издаја… Све су нам приче ткане тамном пређом. И књиге су нам углавном такве. Благо народу који нема ни таквих прича, ни таквих књига“.
Централно место које је ујединило све говорнике јесте део у митрополитовој књизи, у којем он опомиње и подсећа на дело новог Обилића.
„Последњи бранич Цркве и народа у овом погрому, спреман да погине ‘за краља и отаџбину’, прича отац Радомир по повратку. Сва му је кућа изрешетана. Он забарикадиран у мртвом бетонском углу приземља, са гомилом муниције унаоколо. Решен да брани свој кућни праг до смрти. Захваљује бризи и поздраву, али одлучно одбија да напусти свој дом, одрешито прекидајући свако даље наговарање. Потресен одлучношћу усамљеног ратника, отац Радомир га на растанку благосиља на последњи подвиг речима: ‘Добра си дело изабрао, Милоше, срца обилићевскога! Бог те благословио на подвиг, Милоше Ћирковићу’“.
Пао је, каже Ђурић, нови Обилић бранећи свој дом и своје отачаство. Пали су и они који су хтели да руше његов дом. На Косову и Метохији неће бити спокоја. Неће га бити ни за Србе, ни за Шиптаре. Срби знају да им је отето, а Шиптари да су на отетој земљи.
А како изгледа Милосрдни анђео који је Косову донео „слободу“ осведочила је и Митра Рељић, књижевница која је узела реч на промоцији. Она сама била је заточена у КФОР-овом логору у Приштини и своје искуство осведочила је у књизи „С душом на готовс“.
Промоција књиге „Љетопис косовског распећа“ одржана је на Филозофском факултету у Косовској Митровици. У овим данима последње одбране Космета показала се као далекосежна и државотворна одлука свих оних који су сачували српски универзитет у овом граду. То је крупни јемац присуства државе Србије у својој Јужној покрајини и више је од образовне установе, што је потврдило и ово вече књиге косовскометохијског изгнанства и погибије. Вође Срба са севера Косова чувајући српски универзитет показали су се достојним наследницима славне генерације српских политичара, за коју је као окидач за покретање рата са Турском 1912. године послужила најава да ће у Приштини бити основан албански универзитет.
Књига митрополитова није само заустављена слика једног страдања, безвремља, она је ту за свако време и за све људе – да подсети, као у оба Завета, шта се догађало када су хришћанска Европа и хришћанска Америка окренуле леђа Христу и Истоку. Она је успела да заустави време у српској Косовској Митровици,  да подсети да не смемо да заборављамо и да опомене за шта се боримо.
Те 1999. године страдалничка рашко-призренска епархија мученички је с својим епископом и монасима на свом живом телу осведочили Христове речи: „Ако мене гонише и вас ће гонити…“(Јн.15,20). Печат том страдању дала је одсечена глава св. Харитона, монаха Црне Реке, а сведок овог новог хришћанског мартиријума био је наследник на трону светог Петра Цетињског митрополит Амфилохије Радовић.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *