Почетна / Документи / ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ Глас вапијућег у пустињи

ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ Глас вапијућег у пустињи

Разговарала Зорица Зец

Поводом годишњице од упокојења Његове светости патријарха српског господина Павла, 15. новембра 2009. године, објављујемо разговор са оцем Вукашиновићем, једним од приређивачем „Сабраних дела патријарха Павла“

 

Издавачки фонд „Архиепископије београдско-карловачке“ је, као што му име каже, издавачка кућа првопрестоне епископије наше Помесне цркве, која са благословом Његове светости патријарха српског господина Иринеја ради на духовном, моралном и интелектуалном просвећивању и крепљењу заинтересованог читалаштва. Посебан пројекат који се одвија под духовним патронатом патријарха Иринеја и трудом ове издавачке куће јесте издавање „Сабраних дела патријарха Павла“, као и низа пратећих књига и брошура, календара и подсетника, састављених на основу његовог писаног и усменог наслеђа.
Тим поводом, као и у сусрет годишњици од упокојења Његове светости патријарха српског господина Павла, објављујемо разговор са оцем Вукашиновићем, приређивачем поменутих „Сабраних дела“.

Шта је смисао сабирања и објављивања ових дела?
Смисао објављивања патријархових дела почива у томе да се његова вечно жива пастирска реч, реч задојена верношћу Јеванђељу, аутентична и чудотворна, пронесе и пренесе, како до оних који је никада нису чули – да би и њих надахнула и препородила, тако и до оних који су је слушали да их утврди у учењу и верности патријарховом путу и примеру.

Ко су, поред Вас, приређивачи изабраних интервјуа и тема којима се бавио патријарх Павле?
Најзначајнији су, без сваке сумње, епископ Давид Перовић и Градимир Станић, људи који су провели покрај патријарха Павла не дане и месеце, него године и деценије, и који га више него добро познају, и ако могу да кажем, а важно је то рећи, и воле и поштују. Њих је, уосталом, покојни патријарх и одредио као носиоце овог пројекта – приређивања његове писане и усмене заоставштине, а ја сам, по природи своје службе, као уредник Издавачког фонда на крају прикључен њима.

Да ли је тешко говорити и писати о патријарху Павлу?
Па­три­јарх Па­вле, по­сту­па­ју­ћи и го­во­ре­ћи у скла­ду са сво­јим нај­ду­бљим уну­тра­шњим уве­ре­њи­ма и по­ри­ви­ма, ства­ра и пру­жа кри­стал­но ја­сне обра­сце чи­сте је­ван­ђел­ске јав­не и од­го­вор­не дру­штве­но-по­ли­тич­ке ре­чи, са­вр­ше­но осло­бо­ђе­не сва­ко­вр­сне ре­ал­по­ли­ти­ке.
Зна­ју­ћи ко­ли­ка је уло­га па­три­јар­хо­ве по­ли­тич­ке тре­зве­но­сти, озбиљ­но­сти, хра­бро­сти и по­ште­ња би­ла у вре­ме­ну ко­је је за на­ма, ка­ко док су се до­га­ђа­ји од­ви­ја­ли, та­ко и ка­да се о њи­ма про­су­ђи­ва­ло, и ка­кво је по­што­ва­ње, вољ­но или не­вољ­но, она иза­зи­ва­ла, ми­шље­ња смо да ће у вре­ме­ну ко­је до­ла­зи објављене књиге  још ви­ше до­би­ја­ти на зна­ча­ју.

Чиме сте се руководили у одабиру тема и интервјуа?
Ове књи­ге за раз­ли­ку од па­три­јар­хо­вог кла­сич­ног бо­го­слов­ског опу­са – те­о­ло­шких сту­ди­ја, есе­ја, од­го­во­ра и бе­се­да, пру­жа­ју увид у још јед­ну, ве­о­ма ва­жну ди­мен­зи­ју па­три­јар­хо­ве јав­не ре­чи и дру­штве­ног де­ла­ња, ко­ја на дру­гим ме­сти­ма ни­је та­ко ја­сно ис­так­ну­та – у ње­го­ву по­ли­тич­ку и цр­кве­но­по­ли­тич­ку ак­тив­ност, тач­ни­је слу­жбу Цр­кви и на­ро­ду.

У једном наслову интервјуа, који је сачинио Милорад Вучелић, каже се да је разговор са патријархом Павлом, разговор са епохом…
У овим раз­го­во­ри­ма во­ђе­ним у те­шко вре­ме­ по­ли­тич­ких кри­за и ра­то­ва, у вре­ме­ у ко­јем се рас­па­да­ла бив­ша Ју­го­сла­ви­ја мле­ве­на спо­ља­шњим при­ти­сци­ма и рас­ки­да­на уну­тра­шњим тр­ве­њи­ма, у вре­ме­ у ко­јем су на ве­ли­ке жи­вот­не ствар­но­сти и су­штин­ске те­ме људ­ског по­сто­ја­ња уме­ле да пад­ну и сен­ке ла­жи и ли­це­мер­ја, скри­ве­них и не­скри­ве­них ин­те­ре­са, од­је­ку­је, као глас ва­пи­ју­ћег у пу­сти­њи, ар­хи­па­стир­ска реч па­три­јар­ха Па­вла, реч пу­на про­роч­ке сло­бо­де и хра­бро­сти.

Како би упоредили време патријарха Павла и наше време?
У вре­ме­ ка­да ни­је би­ло ла­ко очу­ва­ти ви­со­ке иде­а­ле ре­чи Бо­жје, тач­ни­је ре­че­но – ра­ди­кал­ну но­ви­ну Но­во­га За­ве­та, по ко­јој пред Бо­гом ви­ше не­ма Ју­деј­ца, ни Је­ли­на (Гал 3, 28), Свја­теј­ши је не­по­ко­ле­бљи­во све­до­чио и опо­ми­њао да грех и вр­ли­на не­ма­ју на­ци­о­нал­не пред­зна­ке и да не по­сто­ји ни­је­дан циљ ко­ји би мо­гао да оправ­да и оза­ко­ни не­пра­вед­на и бе­за­ко­на сред­ства ко­ја су до­ве­ла до ње­га – по­на­вља­ју­ћи не­у­мор­но да је бо­ље би­ти мр­тав чо­век, не­го жи­ви не­чо­век.
Он при то­ме ни­ка­да ни­је сме­тнуо с ума, ни­ти бри­сао из ср­ца чи­ње­ни­цу да је ду­хов­ни на­след­ник и пре­јем­ник ве­ли­ких срп­ских па­три­ја­рха, по­пут Ма­ка­ри­ја Со­ко­ло­ви­ћа и Ар­се­ни­ја III Цр­но­је­ви­ћа, отац и ро­ди­тељ сво­га на­ро­да, ко­ме је са ве­ли­ком и не­у­мор­ном љу­ба­вљу и рев­но­шћу слу­жио. И ову здра­ву мо­гућ­ност ускла­ђи­ва­ња ова два, на­из­глед не­ус­кла­ди­ва при­сту­па, па­три­јарх је цр­пео из је­ван­ђел­ског из­во­ра ко­ји је сле­дио, а и сам мно­го пу­та бла­го­ве­стио – да и ово тре­ба чи­ни­ти и оно не оста­вља­ти (Мт 23, 23).
За­хва­љу­ју­ћи то­ме, Свја­теј­ши кр­ма­нош је ус­пео да у смут­но вре­ме­ де­це­ни­ја ко­је су за на­ма, брод Срп­ске цр­кве про­ве­де нео­кр­њен крај раз­ја­пље­них ра­ља Сци­ле и Ха­риб­де, опреч­них по­ли­тич­ких опре­де­ље­ња и ми­шље­ња, и раз­ли­чи­тих ви­ђе­ња бу­дућ­но­сти срп­ског на­ро­да, ко­је су про­гу­та­ле не­ке дру­ге, ма­ње са­ве­сне и од­го­вор­не, ма­ње от­пор­не на иза­зо­ве и оп­се­не ово­га све­та, при­пад­ни­ке на­шег, и не са­мо на­шег на­ро­да.
У вре­ме­ ка­да крв уза­ври и за­сле­пи и нај­су­здр­жа­ни­је очи, тре­зве­но­ум­ни срп­ски ар­хи­па­стир ни­ка­да ни­је гу­био из ви­да да је не­мо­гу­ће са­зна­ти исти­ну, уко­ли­ко се не чу­је и дру­га стра­на. Бу­ди­те ка­дри да са­гле­да­те це­лу исти­ну, под­се­ћао је он он­да ка­да је то у уши­ма по­је­ди­на­ца ско­ро је­ре­тич­ки зву­ча­ло. Ни­ка­да му ни­је до­са­ди­ло да по­на­вља да се мо­рају по сва­ку це­ну чу­ва­ти јед­но­стра­но­сти и по­лу­и­сти­на. Био је оли­че­ње ин­те­лек­ту­ал­ног по­ште­ња ка­да је твр­дио да је сва­ка ге­не­ра­ли­за­ци­ја, пре све­га, не­мо­рал­ни гест! О све­му то­ме убе­дљи­во го­во­ре ње­го­ви ин­тер­вјуи.

Oд првог интервјуа приликом избора за патријарха („Православље“, 1990), до последњег обраћања, патријарх Павле је говорио о једноме…
Од пр­вог ин­тер­вјуа ко­ји је дао „Пра­во­сла­вљу“ после из­бо­ра за 44. по­гла­ва­ра Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве, па све до ње­го­вог по­след­њег обра­ћа­ња јав­но­сти, кроз од­го­во­ре па­три­јар­ха Па­вла, без об­зи­ра на то ко, ка­ко, ка­да и за­што га је не­што пи­тао, увек и у крај­њој ин­стан­ци про­го­ва­ра Је­ван­ђе­ље – реч исти­не, спа­се­ња (Еф 1, 13) и бла­го­да­ти Бо­ж­је (Дап 20, 24), ко­ју њен ми­тро­но­сни бла­го­ве­сник ни­ка­да не при­ста­је да сме­сти у људ­ске и са­мо људ­ске – ма ка­ко се они мо­гли на­зва­ти и у ка­кве ха­љи­не оде­ну­ти – окви­ре. За­то ње­го­ва реч са стра­ни­ца књи­ге по­кат­кад од­је­ку­је по­пут оштрог сло­ва из ка­пер­на­ум­ске си­на­го­ге, сло­ва ко­је је има­ло да из­др­жи те­рет при­го­во­ра јед­ног де­ла ње­го­вих са­вре­ме­ни­ка и су­на­род­ни­ка: Ово је твр­да бе­се­да. Ко је мо­же слу­ша­ти? (Јн 6, 60)

Свјатејши је непоколебљиво сведочио… о времену… у времену…
Овај ве­ли­ки мо­ли­тве­ник и ли­тург, код ко­га су се на из­ве­стан на­чин из­бри­са­ле гра­ни­це Би­бли­је, Ли­тур­ги­је и сва­ко­дне­ви­це, у сво­јим од­го­во­ри­ма спон­та­но про­го­ва­ра, по­ред ре­чи Све­тог пи­сма и ре­чи­ма мо­ли­та­ва ко­је је сва­ког ју­тра при­но­сио Тро­је­ди­ном Бо­гу због све­га и за све.
Бу­ду­ће ге­не­ра­ци­је ис­тра­жи­ва­ча жи­во­та па­три­јар­ха Па­вла и ње­го­вог вре­ме­на мо­ћи ће ове раз­го­во­ре да ко­ри­сте као исто­риј­ске из­во­ре пр­во­га ре­да, ка­ко за ње­го­ву би­о­гра­фи­ју, та­ко и за цр­кве­не и по­ли­тич­ке до­га­ђа­је у ко­ји­ма је уче­ство­вао. Сво­јом че­сти­то­шћу и је­ван­ђел­ском отво­ре­но­шћу он о све­му го­во­ри отво­ре­но и ди­рект­но без уви­ја­ња и так­тич­ких пре­струк­ту­и­ра­ња ис­ка­за. Због то­га је ње­го­во све­до­че­ње од по­себ­ног зна­ча­ја.

Посебно су вредна сведочанства  и запажања патријарха Павла о Косову и Метохији…
Као чо­век ко­ји је ве­ли­ки део свог жи­во­та и па­стир­ске слу­жбе про­вео на том тлу и до­бро се упо­знао не са­мо са исто­ри­јом не­го и са­вре­ме­ним ду­хов­ним ста­њем на Ко­со­ву и Метохији, он оста­вља дра­го­це­на све­до­чан­ства о ге­не­зи ко­сов­ског про­бле­ма, о спо­ља­шњим и уну­тра­шњим при­ти­сци­ма ко­ји­ма су Ср­би из­ла­га­ни то­ком де­це­ни­ја, али и њи­хо­вој соп­стве­ној од­го­вор­но­сти за ста­ње у ко­је су до­ве­де­ни. Па­три­јарх нас све, а по­го­то­во оне ко­ји да­нас жи­ве на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји хра­бри да тре­ба ус­тра­ја­ти у бор­би за сво­ја еле­мен­тар­на људ­ска пра­ва – на људ­ски и хри­шћан­ски на­чин. По­у­чен при­ме­ри­ма из не та­ко дав­не про­шло­сти, ка­да су после ви­ше­ве­ков­ног роп­ства Ср­би до­че­ка­ли сло­бо­ду на це­лој те­ри­то­ри­ји Ју­жне Ср­би­је, па и на Ко­со­ву, он по­на­вља ста­ро срп­ско-ко­сов­ско пре­да­ње о(п)стан­ка у сво­јој отаџ­би­ни у нај­те­же вре­ме­.

Молитвеник и литург, патријарх Павле је постао  неуморан у штићењу удовица и сирочади…
Наш бо­го­ли­ки и бо­го­по­доб­ни ар­хи­па­стир и ар­хи­је­реј и сам је по­стао не­у­мо­ран у шти­ће­њу удо­ви­ца и за­шти­ти си­ро­ча­ди (In­ter­ces­sio, BAS). Овај ње­гов со­ци­јал­ни про­грам, ха­ри­та­тив­ни план, ко­ји је, као и све дру­го уоста­лом, пр­во про­по­ве­дао не­мим, а све­гла­сним го­во­ром сво­га при­ме­ра, па по­том оста­вљао о то­ме и пи­сане, од­но­сно из­го­во­ре­не тра­го­ве и све­до­чан­ства пра­ти­мо и са­гле­да­ва­мо на стра­ни­ца­ма ових књи­га.

У трећој књизи „Жена у Православној цркви“ истичете у предговору о патријарху Павлу да је отац, учитељ, пастир свог словесног стада…
Патријарх Павле је умео да пра­ти зна­ке вре­ме­на и про­бле­ме ко­ји се пред ње­га по­ста­вља­ју отво­ре­них очи­ју, бла­го­ра­зум­но, без ла­жног сти­да и пи­је­ти­стич­ког пре­ћут­ки­ва­ња, цр­пе­ћи сво­је од­го­во­ре, ка­ко из ду­би­на би­блиј­ског и отач­ког пре­да­ња Цр­кве, та­ко и из свог об­ла­го­да­ће­ног ра­су­ђи­ва­ња.
Књи­га је сат­ка­на од ње­го­вих од­го­во­ра на пи­та­ња ве­за­на за ду­хов­ни и те­ле­сни жи­вот же­на ко­ја су му то­ком се­дам­де­се­тих и осам­де­се­тих го­ди­на про­шло­га ве­ка по­ста­вља­ли све­ште­ни­ци, мо­на­си и ду­хов­но про­бу­ђе­ни вер­ни­ци на­ше Цр­кве, ње­го­вих бе­се­да и ин­тер­вјуа.

Предочени су одговори на бројна питања која муче савремене вернике…
У овој књи­зи па­три­јарх пи­ше о но­ше­њу ма­ра­ме на бо­го­слу­же­њи­ма, јед­на­ко­сти по­ло­ва, кон­тра­цеп­ци­ји, мен­стру­ал­ном ци­клу­су и уче­ство­ва­њу у бо­го­слу­же­њи­ма, пи­та­њу жен­ског све­штен­ства, ри­ту­ал­ној чи­сто­ти и не­чи­сто­ти, бра­ку, по­ро­ди­ци и пол­ној љу­ба­ви. Спи­сак те­ма је дуг, а про­бле­ми са ко­ји­ма се пи­сац хва­та у ко­штац ни­ти су ла­ки, ни­ти су јед­но­став­ни.

Како би окарактерисали основне одлике пастирског богословља патријарха Павла?
Ње­го­ви од­го­во­ри пред­ста­вља­ју сво­је­вр­стан обра­зац, од­но­сно на­чин бо­го­слов­ство­ва­ња ко­ји тре­ба сле­ди­ти и усва­ја­ти. Не­ким чи­та­о­ци­ма ће то зву­ча­ти као твр­да хра­на, не­по­де­сна за крх­ке зу­бе јед­ног де­ла са­вре­ме­ног хри­шћан­ства. Дру­ги део, си­гур­ни смо, би­ће из­не­на­ђен па­стир­ском ши­ри­ном и осе­ћа­њем за раз­ли­ко­ва­ње веч­ног од про­ла­зног и бит­ног од не­бит­ног ко­је на од­ре­ђе­ним ме­сти­ма кра­се ову књи­гу. Упра­во то са­по­сто­ја­ње акри­виј­ског и ико­но­миј­ског, тра­ди­ци­о­нал­ног и мо­дер­ног, ис­тан­ча­ни па­стир­ски нерв ко­ји сме и уме да ка­же оно што тре­ба ре­ћи и је­сте основ­на од­ли­ка па­стир­ског бо­го­сло­вља бла­же­ног спо­ме­на па­три­јар­ха Па­вла.

_____________________

Уређивачки одбор „Сабраних дела“ патријарха Павла сачињавају: митрополит црногорско-приморски Амфилохије, епископ умировљени захумско-херцеговачки Атанасије, протојереј-ставрофор Владимир Вукашиновић, епископ крушевачки Давид, Градимир Станић.

_____________________

Из ризнице богословља патријарха Павла објављено је неколико књига.

Издавачки фонд је до сада  објавио „Пост и Свето Причешће у Православној цркви“ (Београд, 2008. и 2009), „Смрт и вечни живот“ (2009), „Православље у савременом свету“ (2009), „Црква и уметност“ (2010).

Један коментар

  1. Богу Хвала живим у времену које ће бити памћено по СВ.Павлу Србском
    имао сам срећу да га видим да ме обасја та светост којом је зрачио ,
    истински пастир свог народа ,сад нам је молити да нам СВ.Павле помогне јер је увек био ближи Богу од нас .
    Нека му је вечна слава и велко хвала
    Никола




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *