ПАРАДА За шаку педера

Пише Миодраг Зарковић

Срђан Драгојевић и Никола Којо су се филмом „Парада“ уплели у проблематику којој ни један, ни други нису дорасли, што говори не да немају граница, већ да немају обзира

Има нека тајна веза између Срђана Драгојевића и мушкобањасте стране Николе Која. За скоро 30 година филмске каријере, наиме, Којо је најмужевније ликове одиграо управо у Драгојевићевим остварењима: најпре је био незаустављиви градски заводник у комедији „Ми нисмо анђели“, затим криминалац међународног калибра заглављен у паклу босанског фронта у „Лепа село лепо горе“, па фанатично брижан и на све спреман отац у наставку „Анђела“… А ево сада у „Паради“, србофобичној „хоморески“ (хомоеротичној хуморески) о „хомофобичној“ Србији, представља нам се као прекаљени ратни ветеран чија се војничка слава простире буквално од Вардара, па до Триглава. Јесте се он у међувремену окушао као „опасан момак“ и код других редитеља, рецимо у „Механизму“ и „Четвртом човеку“, али Николин мачизам – колико год било те особине у овом глумцу – нико није експлоатисао ни пре, ни више него Драгојевић.
Могло би се чак рећи да је Којо од „златног дечака југословенског филма“, како је био описиван на почетку каријере, у правог мушкарца израстао управо под Драгојевићем.
У тој сарадњи, међутим, изгледа да се није једино Којо развијао и мењао, већ и Драгојевић, који је сам рекао да је „Парада“, чија је премијера одржана 31. октобра у Београду, његов најбољи филм.

АЛФА НИКОЛА
Ако он већ тако вели, нема потребе противречити му, а онда је можда и схватљивија редитељева одлука да прве игране кадрове „Параде“ посвети нагом мушком телу. На самом почетку филма, наиме, гледамо Лимуна, кога игра Никола Којо, како се тушира и певуши – при чему камера до најситнијих појединости приказује знамења сирове мушкости по његовом телу, тј. силне тетоваже и још многобројније ожиљке од рана нанетих ватреним оружјем. Та сцена свакако представља врхунац досадашњег односа Драгојевића и Која, односа који је пролазио и кроз врло тмурне фазе (пре неколико година, колико је познато, посвађали су се и нису разговарали), али је сада очигледно затворио пун круг: обојица су, и режисер и глумац, у уводном призору огољенији него икада раније, што указује и на нарочито узајамно поверење, произашло из њихове не само професионалне блискости.
Није та огољеност, међутим, била подстакнута или пак исходовала ничим корисним, делотворним, барем занимљивим и провокативним. Није ту огољена каква до сада незнана димензија њихових личности, далеко било, или неке раније неоткривене уметничке склоности и способности, камо среће. Оно што је огољено јесте њихова стваралачка немоћ, која се савршено огледа у кристално јасној истини: Драгојевићу је можда лако да посматра Николу Која као алфа мужјака, али публици свакако није.

[restrictedarea]

Публика није од јуче. Публика је до сада гледала небројене филмске грубијане живописних биографија. Публика одавно уме да препозна не само уверљиве ожиљке, већ и глумце способне да такве ожиљке понесу и изнесу. Памти публика Клинта Иствуда, Стива Меквина, Берта Ланкастера, Жана Пола Белмонда, Чарлса Бронсона, Силвестера Сталонеа, Жана Реноа, Јула Бринера, Роберта Де Нира, Микија Руркеа, Жерара Депардјеа, Џејмса Гандолфинија… Памти и неке овдашње „акционе хероје“, попут Бате Живојиновића или, од новијих нараштаја, Ненада Јездића. А после њих, немогуће је да вам Никола Којо делује као застрашујућа, смртоносна појава. Поготово не док се тушира.
„Парада“ тако пада већ на првом испиту. Којо не може да игра ни комшију Прљавог Харија, а камоли самог Прљавог Харија који због љубави из корена мења своја животна убеђења, како би требало да изгледа његов лик у „Паради“. Којо не изгледа као филмски грубијан, не држи се као он, не хода како би требало, нити има потребан поглед. Никола Којо је потпуно неуверљив као насилник. И то је болно јасно већ у првом кадру. Свима. Осим Драгојевићу.

ВЕШТАЧКА СРБИЈА
Е сад, када поменутом Лимуну, као главном јунаку „Параде“, ускратите уличарску суровост – коју му је Којо одузео импотентним тумачењем, а Драгојевић бљутавим дијалозима које као да је писао неко ко је истинским криминалцима најближе пришао када је гледао „Видимо се у читуљи“ – од њега не остаје ништа што би могло да користи главној теми филма: схватању и прихватању различитости. Немогуће је уопште сагледати различитост, када је „сопственост“, оличена у сексуално већинском Лимуну, исцртана на тако карикатуралан, шарлатански начин. Којо и нарочито Драгојевић морали би најпре да буду начисто са својом, да би могли да разматрају туђу сексуалност или туђ однос према туђој сексуалности. То што су се упустили у разматрање нечега, чему ни на који начин нису дорасли, показује не да немају граница – што у уметности још може и да користи – већ да немају обзира.
Обзири су, међутим, одавно протерани из српске културе, тј. онога што се сматра културним слојем нашега друштва. У средини где снобови плаћају и по 100 евра да би гледали премијеру одавно превазиђених „Глембајевих“, негде је и логично да културне установе новцем пореских обвезника финансирају нове филмске пустоловине редитеља који у овом веку још није снимио ништа гледљиво. Овде се, у „Паради“, не ради само о финансирању, већ о комплетној логистичкој подршци: завршна сцена филма снимљена је за време прошлогодишње „геј параде“, унутар полицијског обруча непробојног за обичан свет, али стављеног на располагање „уметнику“ Срђану Драгојевићу.
Такав приступ, нормално, није нимало допринео аутентичности. Напротив, Србија из Драгојевићеве „Параде“ има само две додирне тачке са стварном Србијом: језик и екстеријере. Све остало је извештачено, прилагођено наказној представи какву о Србији шири раскошно награђена пета колона. Као и „Шишање“, по ум увредљив „филм“ Стевана Филиповића или злокобна „Турнеја“ Горана Марковића, тако и сценарио „Параде“ подсећа много више на неку од хашких оптужница, него на писаније проистекло из уметничког надахнућа. Драгојевићеви негативци, голобради српски фашисти – какви, да поновимо, не постоје у реалном животу, осим у информативним емисијама по укусу Мирка Цветковића, великог поштоваоца слобода у савременом српском новинарству – једноставно немају људских особина. Тачније, уопште и немају особина, као множину. Они имају једну једину особину – они мрзе! То је све што Драгојевићу треба од њих. То је све што он о њима може да каже. Српска национално опредељена омладина небројено је пута показала да није хомофобична, како јој непрестано спочитавају, већ парадофобична – што никако није исто – али Драгојевић о тој омладини само зна да понови лажи које је покупио из политички најкоректнијих новина и емисија. Драгојевић, укратко речено, о својим измишљеним фашистима и нацистима зна чак и мање него што је Вељко Булајић знао о правим фашистима и нацистима.
(Исправка: имају Драгојевићеви нацисти још једну карактерну особину – сви носе обележја „Образа“; није на нама да суфлирамо, али предлажемо руководству „Образа“ да погледа „Параду“ и онда се озбиљно посаветује са адвокатима, верзираним за питања заштите имена и угледа).

ПРЕПИСИВАЊЕ ОД САМОГ СЕБЕ
Аутор „Параде“, дакле, није способан да сагледа ниједну од две Србије које је као бајаги сукобио у као бајаги филму. Али је зато у целу папазјанију угурао и трећу државну форму, Југославију, повампирену овом приликом кроз Лимунова ратна познанства. Радња се, наиме, врти око Лимуновог покушаја да организаторе и учеснике „геј параде“ заштити од српских, је л`те, фашиста и нациста, а пошто му помоћ откажу сви његови београдски другари и колеге џудисти, он се досети да окупи оне против којих је војевао деведесетих: једног усташу, једног балију и једног шиптарског нарко-боса. Сва тројица невољно, али из поштовања према Лимуну, пристају да му помогну, а живописна дружина, иако не успева да заштити учеснике параде, ипак остаје до краја верна задатку, па и новопеченом пријатељству са београдским „сексуалним мањинама“.
Осим што је, у склапању овог циркуса, преписивао од других редитеља, Драгојевић је преписивао и од ранијег Драгојевића. „Парада“, у ствари, пречесто личи на рециклажу неколико филмова: „Ми нисмо анђели“ (тамошњем лику Бранке Катић ова Лимунова вереница као да је близнакиња), „Лепа села лепо горе“ (цела ветеранска југо-сфера из „Параде“ могла би да се смести у чувени тунел са дрекавцем) и „Ране“ (сваки призор везан за београдску криминално полицијску сцену личи на Пинкијеве и Швабине успомене). Зато не чуди што је у таквом бућкуришу поништено и оно мало талента колико је било на располагању – у „Паради“, тако, имамо прилику да гледамо лошу, смотану глуму Радослава Миленковића (полицијски инспектор), што се овом врсном глумцу никада до сада није догодило, вероватно зато што никада и није имао посла са тако тупаво замишљеним ликом као сада.
У фестивалу лоше глуме ипак се издваја Горан Јевтић, тумач главног организатора геј параде, кога фашисти на крају филма убијају бацањем преко ограде: у својим сценама Јевтић или плаче и кука, или кука и плаче; чак је и турским сапуницама потребно неколико епизода да би потрошили толику количину суза, колику је Јевтић изронио у „Паради“; а због његове „ефектне“ глуме, погибију његовог лика у завршници филма публика ће неминовно доживети као олакшање, уместо као трагедију, како је вероватно било замишљено.
Све у свему, најбољи Драгојевићев филм неизоставно ће задовољити финансијере, како оне из Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине и Црне Горе (неким чудом, Драгојевић је у потрази за новцем прескочио Приштину и хуманитарце Хашима Тачија), тако и оне из Србије. Можда чак првенствено ове из Србије, навикле да не жале новац када им се укаже прилика да уложе у продужетак антисрпске хистерије. Српској ће публици пружити неупоредиво мање: засмејаће је три или четири пута, колико има добрих штосова у целом филму, а онда ће се отиснути пут светских фестивала, како би ту исту публику клеветао и олајавао.

[/restrictedarea]