„Октобарски салон“ 2011 Задушнице покојном Октобарцу

Пише Дејан Ђорић

Једна од највећих грешака некадашње политике била је допуштање несметаног рада „Сорош фондације“ почетком деведесетих која је припремила пут пропадању Србије. Зато сада имамо овакав „Октобарски салон“ и антисрпску културну сцену

Садашња званична уметност само изражава кошмар у који је утонуо постдемократски свет. Публика и део критике уопште нису опчињени злоупотребом естетике шока, свесни да први пут у историји уметност не само да више не стоји на бранику лепоте, доброте и истине, већ не доноси никакву наду. Зло око нас и зло у уметности је толико раширено да је већ постало досадно. Не постоји ниједна област сазнања која није злоупотребљена у поставангарди, потпуно политички инструментализованој. Уметници више нису боеми, бунтовници, генији, духовни авантуристи и пионири добре воље, већ службеници, плаћеници и послушници невладиних организација, банака и компанија које формирају уметничке фондове. На истом су задатку поробљавања човечанства као и научници, политичари и банкари, могло би им се веровати само ако би оштрицу цинизма усмерили против својих финансијера. Уметност је постала филм страве и ужаса који се без публике репризно приказује у скоро свим светским галеријама, као авангарда отуђења, растеловљења и рашчовечења.

ИСПОРУЧИВАЊЕ МРЖЊЕ
У галеријама бесни идеолошки рат, убијањем последњих остатака лепоте, одбацивањем ликовних знања, осећања, визија и интуиција, ритуално се уништава култура као древно упориште људскости. У естетском смислу највећи део данашње уметности само је сурови реализам, ослањање на стварност и њено приказивање, естетика сувише стварног. Уместо кистова, боја, длета и пера, данашњи ствараоци користе фотоапарате, камере, сопствена и друга тела, вештачке, роботичке и генетичке елементе за конструисање стварности од које би свако нормално биће побегло. Умрли су снови о великим стиловима и покретима, модернистичке идеје о апстрактним, надреалним и другим видовима уметности, нестале су преко ноћи као да нису ни постојале. Нема више ни постмодерног шареног мноштва, остаје само горак укус у устима од силине испоручене мржње свеопште усаглашене сурове и сирове псеудоуметности. Њена изражајна средства сама по себи немају негативно предодређење, асамблажи, перформанси и други видови садашњег обраћања публици као форма су веома стари, каткад старији од ренесансе, о чему говоре писци историја нове уметности. Проблем је како ће бити употребљена јер је уметност језик, у рукама Андреја Рубљова сваки асамблаж био би сакралан, а данашњи уметнички језик је на нивоу визуелне псовке, шамара и увреде, у најбољем случају досетке или вица. Уметност остаје у домену стварног као вид најбаналнијег реализма, исказаног посредно, вештачким средствима, иронично и критички према ономе што може довести данашњу реалност у питање. Публици више није потребна уметност која подсећа на ужасе, неће отрежњење, већ снове, машту, зачараност и лепоту. Каква је то уметност која не може више никога да задиви и заведе, не позива се на чудесно, већ рије по прљавштини и гробовима? Када су преживелим становницима Вуковара приређивали изложбе ликовних дела у намери да их отргну од успомена, затражили су да им више не доносе дела авангардне уметности јер су их исувише подсећала на рат. Тражили су да виде поставке са класичним остварењима, пре свега слике. И најгори психијатар зна да слика има терапеутско дејство, да је лек, али ниједан слично не тврди за експерименталну уметност.

[restrictedarea]

ВЕСТИ ИЗ НЕСВЕСТИ
Уколико је из двадесетог века било шта данас преостало као форма мишљења и стварања, онда је то дадаизам. Нису победили футуристи и визионарско виђење будућности, кубистички рационалисти и инжењери геометријске апстракције, експресионисти бурних унутрашњих стања већ дадаисти. Свет је сада много више дада него што је поп, који је Енди Ворхол препознао у много чему у американизованој стварности. Дадаисти су тврдили да је поп арт мртворођенче даде, што би се односило и на поп културу која је исувише слаба, комерцијална и површна да изрази лудило, бесмисао, бес, мржњу, суровост и безбожништво међуратних дадаиста. Хаос новог светског и новог уметничког поретка је дадаистички, уметност је у данашњем свету дадаистички речено нека врста вести из несвести. Никога више не може да усрећи дубоко узнемирујућим порукама неуротичних стваралаца, задовољних да учествују на ма каквој изложби организованој од критичара, мешетара и посредника између великог капитала, државе и уметничке базе. Марина Абрамовић каже: „Уметност мора да буде комплексна и узнемирујућа“, савршенство се не тражи више у једноставности и спокоју, већ у ексцентричном, избаченом из средишта, јер „ствари се руше. Центар не држи више / Анархија је провалила светом“, како каже езотеријски песник Виљем Батлер Јејтс.
Уметност утиче на јавно мњење и зато је област посебног интересовања државних институција, припрема терен за политичко деловање, уклањање националног, религиозног и традиционалног из сфере интересовања и мишљења. Зато Џорџ Сорош, по некима потрчко, извршилац прљавих послова за Дејвида Рокфелера, улаже толико новца у антиуметност Источне Европе, отварајући пут ка транзицији, дужничкој економији и духовном поробљавању земаља Источног блока. Србија је главни светски полигон политичког деловања нове уметничке праксе, у њој се спроводе многи експерименти из демонских радионица „Сорош фондације“, преименоване у „Фонд за отворено друштво“. Једна од највећих грешака некадашње политике била је допуштање несметаног рада „Сорош фондације“ почетком деведесетих која је припремила пут пропадању Србије. Зато сада имамо овакав „Октобарски салон“ и антисрпску културну сцену. Невладине организације финансирају пројекте нове уметности као шпијунски центри финансирани од најмоћнијих влада, као вируси нагризају не само тело ове државе, а дозвољен им је рад такође почетком деведесетих. Само државе које су као Кина забраниле њихов рад имају могућност да очувају националну, територијалну и културну самосталност. Данашња уметност је део велике стратегије растакања националних држава и њиховог капитала у плутократском планетарном лонцу. Већина авангардних уметника није ни свесна да су фигуре за једнократну употребу, изманипулисани у специјалном рату Америке против остатка света, рату који се води и помоћу културе. Сваки напредни уметник је војник на задатку, не више опозиционар већ извршилац радова. Марина Абрамовић, култна уметничка личност новог тоталитаризма, отворено каже: „У уметности се мора ићи до краја…Ја сам војник у служби уметности“. Да су уметници постали бескрупулозни и осиони типови, нека врста капоа у културном концлогору новог светског поретка, очигледно је сваком посетиоцу „Октобарског салона“, наше најважније групне изложбе коју су овог пута организовале кустоскиње Израелка Галит Еилат и Словенка Аленка Грегорич  под слоганом „Време је да се упознамо“.

ПРОЈЕКАТ „СТАРИЈИ“ ОД ДЕЛА
Финансијски криминалци су осмислили глобални пројекат напреднијег поробљавања, а уметници папагајски понављају њихову мантру. Сада се на свим нивоима од њих тражи да прво на увид поднесу пројекат, а не дело, да би се проверила њихова морално-политичка подобност. И од фигуралних и примењених уметника на државним конкурсима се тражи да објасне идеју свог пројекта, идејно, теоријско и текстуално образложење постало је важније од уметничког, битно је како ће се попунити формулар, а не шта је створено. Да ли ће икада поново доћи време када ће уметност да постоји без пројеката, када ће се пројекти препустити архитектонским бироима? Публици су досадили разни пројекти, она хоће уметност, а не идеје, претпоставке и замисли. „Октобарски салон“ сада нема само кустосе, тим за односе са медијима и јавношћу, већ као у филмској индустрији и продуцента изложбе. Не може се, међутим, избећи осећај гађења после посете овој визуелној, а не више ликовној смотри, на којој уметници учествују највише са видео радовима. Сервиране су дневнополитичке информације, а обичном човеку је доста политике, она је загадила и породичне односе. У модернизму је главни естетски захтев био „Мање је више“, а садашња свеопшта мантра је „уметност као комуникација“, као да то одувек није била. Сада је она можда само документ, фактографија рашчовечења, силаска постмодерног човека са ума, што је као песник предвидео Сима Пандуровић, нимало случајно писац књиге „Интегрална поезија“. Није далеко дан када ће из савремене уметности нестати последњи естетски трагови, када ће постати само средство терора, лукаво упозорење шта ће се догодити непослушнима, опомена којом се штити злочиначки пројекат глобалне владавине. Став словеначке групе „Ирвин“ из текста у каталогу Салона „Наступило је ново мрачно доба у којем ће уметност бити забрањена и у неком тренутку постати излишна“, пророчки се односи на данашњу сцену, а не на наводни „етаблирани културни политбиро“ Титове Југославије који није ни постојао, а и ако јесте у њему су били они исти који воде и данашњу културу. У најбољем случају уметност сада служи за психопатолошка иживљавања, за изазивање морбидних фасцинација, уживљавање у страхоте и катастрофе. Добар пример за ту тврдњу је рад наводно славног уметника Јана Фабреа „Ишчезавам“, који представља реалистичку воштану скулптуру човека закуцаног у слику Јована Поповића, мајстора деветнаестог века. Обилато искрвављена фигура изражава „уметника у улози мученика, пораженог од предака и помиреног са чињеницом да никад неће бити једнак старим мајсторима, и да никад неће доживети њихову славу“. Болесници разних типова су нагрнули у ликовну уметност, а још је гора критика која значење његовог рада проширује и на критику затварања београдског Народног музеја. Скоро све што је написано у каталогу смотре је произвољно, текст није повезан са радом или му придаје једно од многих, исконструисаних, измишљених значења, која се могу приписати ма чему, реч критике је као и уметност изгубила тежину. Салон и савремена уметност су постали недопустиво досадни, старачки и сенилни по недостатку идеја и новина којима највише оскудевају концептуални уметници. Наводно се баве идејном страном уметности, као да свако уметничко дело, посебно слика, није идејно слојевито.
Недавно су у београдској Галерији „АЛТ“ тројица аутора отворили не изложбу цртежа већ цртачког перформанса, а у нашој критици је уведен и термин „понашање“ да означи вероватно неки вид лежерности, доколице и зафркавања који је постао уметнички. Драган Лубарда, чувени цртач и професор, тим је термином означавао најгоре појаве у уметности, крајњу неозбиљност и недаровитост, а сада се он односи на најнапреднија настојања. Потребно је имати у виду политичку позадину да би се разумеле данашње појаве у уметничком свету, једнообразне и интернационално диктиране из центара моћи. За Салон није никаква новост политизација стваралаштва, али је нова политичка мобилизација скоро сваког учесника. Зашто би српску публику требало да интересују визуелни радови о израелским злочинима у рату са Палестинцима, снимци палестинских елитиних јединица, антисрпска и антируска баљезгања босанских уметника о прошлом рату или реконструкција пуцања у талибане која Милици Томић служи и да уцењује војне професионалце? Недавно је за потребе једног визуелног „уметника“ НАСА усмерила сателит на снимање одређене тачке на Земљи. Потпуно ново је да се визуелним шарлатанима подређују војска и полиција, и да нову западну уметност прихвата чак и арапска војска. Појављују се палестински и уметници као Младен Миљановић школовани на официрским школама, а за потребе његовог филма „Да ли намеравате да ме лажете“ припадници специјалне полицијске јединице извели су сцену хапшења и саслушавања. О чему је ту реч? Да ли је све толико слабо и пропало да се војска и полиција ангажују као статисти за морбидна иживљавања псеудоуметника, демонстрирајући њихову политичку моћ? Не показују ли овакви радови шта ће се догодити са неистомишљеницима, који ће бити хапшени и саслушавани као сумњива лица. Уметност неприкривено постаје све више злочиначка, а треба бити сигуран да од уметника не би било горих и тоталитарнијих владара.

ПРОВИНЦИЈАЛНА НЕСИГУРНОСТ
„Октобарски салон“ као традиционална изложба свих родова српске уметности више не постоји, на њему скоро и да нема домаћих уметника. Постао је полигон за морбидарије наших и страних селектора, од којих су већина овде непознати. Идеја да се представља само једна, (пост)концептуална врста стваралаштва, сама по себи је сумњива. Постало је заморно ићи из сале у салу, гледати фотографије и видео радове који се све мање међусобно разликују и којих се ни не сећамо када изађемо из галерија, а и децентрализација Салона на више изложбених места само доприноси утиску разбијања целине. Млади уметници по речима апологета такве уметности са сцене нестају просечно после три године рада, појављују се стално нови због лакоће изражавања у новим медијима и у хаосу појава заједно веома брзо тону у анонимност. Ништа боље није ни међу ствараоцима у класичним медијима, обично одустану после две-три изложбе, не схватају уметност као упоран и оригиналан рад, не успевају да привуку пажњу критике, публике и колекционара, а држава им не откупљује дела као раније, што им још више отежава положај. Најгоре пролази публика које на савременим изложбама уопште нема, довољно је прошетати празним салама „Октобарског салона“. Овако замишљен, Салон је изгубио значај и смисао постојања, не служи публици већ неколицини критичара и актуелној политици, хитно би га требало укинути или потпуно изменити. Зашто се позивају страни селектори који уопште не познају нашу сцену и којима домаћи асистенти ионако предочавају овдашње појаве? Није ли то још један од израза несигурности и провинцијализма, јер увек неко са стране треба да потврди вредност наше уметности. Мисао Растка Петровића „док не преболимо Европу, нећемо знати шта је вредно код нас“ сада се мора одбацити, да би нас свет поштовао морамо открити своје путеве, како је предлагао још Љубомир Мицић, зенитиста и српски барбарогеније.

[/restrictedarea]