„Октобарски салон“ 2011 Задушнице покојном Октобарцу

Пише Дејан Ђорић

Једна од највећих грешака некадашње политике била је допуштање несметаног рада „Сорош фондације“ почетком деведесетих која је припремила пут пропадању Србије. Зато сада имамо овакав „Октобарски салон“ и антисрпску културну сцену

Садашња званична уметност само изражава кошмар у који је утонуо постдемократски свет. Публика и део критике уопште нису опчињени злоупотребом естетике шока, свесни да први пут у историји уметност не само да више не стоји на бранику лепоте, доброте и истине, већ не доноси никакву наду. Зло око нас и зло у уметности је толико раширено да је већ постало досадно. Не постоји ниједна област сазнања која није злоупотребљена у поставангарди, потпуно политички инструментализованој. Уметници више нису боеми, бунтовници, генији, духовни авантуристи и пионири добре воље, већ службеници, плаћеници и послушници невладиних организација, банака и компанија које формирају уметничке фондове. На истом су задатку поробљавања човечанства као и научници, политичари и банкари, могло би им се веровати само ако би оштрицу цинизма усмерили против својих финансијера. Уметност је постала филм страве и ужаса који се без публике репризно приказује у скоро свим светским галеријама, као авангарда отуђења, растеловљења и рашчовечења.

ИСПОРУЧИВАЊЕ МРЖЊЕ
У галеријама бесни идеолошки рат, убијањем последњих остатака лепоте, одбацивањем ликовних знања, осећања, визија и интуиција, ритуално се уништава култура као древно упориште људскости. У естетском смислу највећи део данашње уметности само је сурови реализам, ослањање на стварност и њено приказивање, естетика сувише стварног. Уместо кистова, боја, длета и пера, данашњи ствараоци користе фотоапарате, камере, сопствена и друга тела, вештачке, роботичке и генетичке елементе за конструисање стварности од које би свако нормално биће побегло. Умрли су снови о великим стиловима и покретима, модернистичке идеје о апстрактним, надреалним и другим видовима уметности, нестале су преко ноћи као да нису ни постојале. Нема више ни постмодерног шареног мноштва, остаје само горак укус у устима од силине испоручене мржње свеопште усаглашене сурове и сирове псеудоуметности. Њена изражајна средства сама по себи немају негативно предодређење, асамблажи, перформанси и други видови садашњег обраћања публици као форма су веома стари, каткад старији од ренесансе, о чему говоре писци историја нове уметности. Проблем је како ће бити употребљена јер је уметност језик, у рукама Андреја Рубљова сваки асамблаж био би сакралан, а данашњи уметнички језик је на нивоу визуелне псовке, шамара и увреде, у најбољем случају досетке или вица. Уметност остаје у домену стварног као вид најбаналнијег реализма, исказаног посредно, вештачким средствима, иронично и критички према ономе што може довести данашњу реалност у питање. Публици више није потребна уметност која подсећа на ужасе, неће отрежњење, већ снове, машту, зачараност и лепоту. Каква је то уметност која не може више никога да задиви и заведе, не позива се на чудесно, већ рије по прљавштини и гробовима? Када су преживелим становницима Вуковара приређивали изложбе ликовних дела у намери да их отргну од успомена, затражили су да им више не доносе дела авангардне уметности јер су их исувише подсећала на рат. Тражили су да виде поставке са класичним остварењима, пре свега слике. И најгори психијатар зна да слика има терапеутско дејство, да је лек, али ниједан слично не тврди за експерименталну уметност.

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Одштампај страну