Новембар, у магли

Пише Милован Данојлић

Моралност чисте уметности је у отпору према немишљењу и полумишљењу, према таштом копрцању, према мржњи, према јаловости и лажи на којима се мржња одржава. Уметност превазилази прљавштину малоумног сукобљавања са ближњима. Као човек, песник може бити и морални преступник; важно је да на оном, највишем испиту, у стваралачком суочавању са светом, да тачне одговоре, а да ли ће то учинити у складу са својим живљењем или против себе, за песму је од споредног значаја. Песма се сме жртвовати за заблуде свог творца, али не и за туђе, политичке илузије

Дететом, мој старији син је имао обичај да, у каквој неприлици, зажмури, уверен да тако постаје невидљив… Дешавало се да тегоба од које је бежао за време жмурења ишчезне или бих ја, очаран ратним лукавством, одустао од онога што сам од њега тражио… Оно што је у дечјем самозаваравању симпатично и љупко, у вођењу јавних послова постаје жалосно и ружно. Држање главе у песку ојачало је тешкоће пред којима смо се нашли, и добиле су тежину нерешивости. Скривање од истине се претворило у заједничку мору. Живот с главом у песку траје деценијама; некад је био вођен идеолошким, данас психолошким разлозима. Не, наш положај није једноставан. Тражи се знатна снага за сагледавање – што не значи и прихватање – истине. А ми смо, данас, уморни, помућени и изиграни усамљеници; предаја, на коју нас одасвуд гурају, мало се разликује од самоиздаје. Испада да издајством нећемо богзна шта изгубити.

*
Кад бисмо се, бар за тренутак, усправили; кад бисмо се огласили, ако ни због чега другог, оно да чујемо свој глас! Од предугог изнуривања опала нам је способност  реаговања на изазове. Оцене непријатеља и злобних посматрача прихватамо и понављамо као сопствено сазнање. О себи говоримо с гађењем и мржњом, умишљајући да се тако уздижемо до непристрасног суђења. Тишина је дубока, заглушујућа. Ако нисам у стању да кажем реч која ће је укинути, да начиним ослобађајући трзај, знам да ћу их препознати кад се и ако се обзнане.

*
Не, господо драга, није у питању политички улог, подложан различитим оценама. Реч је о опстанку душе.

*
Наше су мане непријатељи спретно искористили: увећане и злонамерно протумачене, гурнули су их на увид необавештеном свету, додавши им своје измишљотине. Одјеци вулгарне ратне пропаганде су нас поделили: једни су прогутали затровани коктел, док други бране и оно што код себе не воле, што у нормалним околностима осуђују. Кад је цео човек доведен у питање, остаје му да се у целини и одупире.

*
Силницима је све могуће, а ништа им, осим онога што им увећава силу, није важно. Све им је равно до Косова, под условом да им се уклапа у рачуницу. А Косово им се баш уклопило.

*
Збивања пратим онако како се посматрају призори из воза. Све ми је на оку, а ништа се не да дотаћи, ни преусмерити. Виђено примам к знању и остављам како сам га затекао; моја проницљивост ликује над појавношћу, па и над самом собом. Јалова, али умирујућа надмоћ. Поред тачности уочавања, тражи се снага која би поступила према захтевима уоченог. Ко је има?

*
Тешка рана, скривени бол. Принудни опроштај од нечега што се не да сачувати, а ни изгубити. Отета из руку, заветна драгоценост није ишчупана из срца. Лебди изван времена и простора, као далека звезда у којој се стичу погледи занемелих посматрача. Говоримо пред зидом, у пустињи. На махове обузима нас спокој који влада на врховима очајања. Ни они с друге стране нису у бољем положају, иако им тренутно иде. Њиховом срећом, као и нашом несрећом, управља саможиви силник, што не обећава добар исход. Били су понижени. Ко их је боље од нас, вековима поробљених, могао разумети?

*
Пљусак звезда репатица, упоредив са збрком која се, у бесаним ноћима, дешава у нама самима. То није Кантово звездано небо с којим ваља усагласити наше морално понашање. Распрскавање, пролетање и светлуцање: луда забава у срцу ништавила. Најбоље је заспати, и у сну, у најдубљем кутку себе, потражити ослонац.

*
Слушајући Шостаковићеву Седму симфонију, размишљам о достојанству трпљења. Руси су издржали, за себе, и за цео свет. Рат је, на крају 20. века, остао без своје мрачне величине, претворио се у казнене ваздушне експедиције надмоћних против беспомоћних. У протеклих десет хиљадугођа само су 292 године биле мирнодопске. У свим тим миленијумима, од „Илијаде“ до Лењинградске симфоније, човек је настојао кроз песму, причу, слику и музику да сачува разум и наду. Тако је мало потребно за повратак у дивљаштво. Улицама промичу крвожедници који једва чекају да се укине забрана клања, силовања и пљачкања. Кора уљуђености је танка, испод ње сви смо крвави. Нека нас Вишњи поштеди искушења да покажемо за шта смо способни.

*
Читам све што ми дође до руку, важне и неважне ствари, старе и новоизишле књиге, добре и лоше, оно што желим, и оно што ми, са разних страна шаљу. У свему се нађе понешто занимљиво и корисно. Класици не могу оманути, мада нису за сваку прилику. Човек није у стању да непрестано чита велике ауторе и ремек-дела, као што не може, из дана у дан, гутати изабрана јела и врсне слаткише. Понекад нам добро дође нешто горко, кисело, пресно, љуто.

*
Кад би књиге биле довољне за мудро поступање и исправно држање ми, који окапамо над њима, не бисмо правили толике глупости, чинили непромишљене потезе, улазили у немогуће љубавне односе, допуштали политици да нас вуче за нос. Књижевност, свакако, развија моралну осетљивост, прочишћава осећајност, али њени савети, у практичном животу, остају неделатни пред стихијом природних изазова. У најбољем случају, књиге нас подржавају на путу којим смо, по сили властитог сазревања, већ пошли.

*
Иако знамо да на свету нема кутка савршеног благостања и среће, ипак се отимамо, трзамо, провирујемо преко границе, изван себе. Душа тражи ширину, усхити су у нама; корачање их подстиче и умножава. Откако сам повредио колено и обуставио свакодневне шетње, откако не пливам, као да сам пао у ропство. Раније сам после ручка изводио мала, огледна бекства од куће. Нисам ни слутио колико је слобода везана за могућност  безболног корачања.

*
Велики потреси доносе духовну обнову, изоштравају пријемчивост, продубљују мерила истинитости, јачају правдољубивост, а поезија и музика, као сакрална пратња, том процесу дају јединствен подстицај. Моралност чисте уметности је у отпору према немишљењу и полумишљењу, према таштом копрцању, према мржњи, према јаловости и лажи на којима се мржња одржава. Уметност превазилази прљавштину малоумног сукобљавања са ближњима. Као човек, песник може бити и морални преступник; важно је да на оном, највишем испиту, у стваралачком суочавању са светом, да тачне одговоре, а да ли ће то учинити у складу са својим живљењем или против себе, за песму је од споредног значаја. Песма се сме жртвовати за заблуде свог творца, али не и за туђе, политичке илузије. Службу ономе у шта не верује песма одбацује као што тело не прихвата пресађени орган. Песма је мера истинитости бића.

*
Трудио сам се да свој случај разматрам непристрасно. И поред тешкоћа са собом, избегавао сам да се обратим надлежним лекарима. Писање је, поред осталог, техника душевног саморегулисања. Покушавао сам да мислим и говорим слободно у време и на местима где то није било препоручљиво. Осетивши да се обруч стеже склонио сам се, за часак, колико да сачувам живце. Часак је потрајао тридесетак година, и наставља се.

*
Ближећи се, удаљавао сам се, док нисам ударио главом у зид, и прогледао на очи. Одонда, видим једино зид. Он се једно време звао спољашњи зид санкција, потом је постао Зид плача, без суза.

*
Трагедија се не разрешава у етици, ни у правним нормама. Она је изван правила уређеног друштвеног живота, изнад обичајног права. Отворивши, насумце, Свето писмо, нађох одговор: „Кад безбожници ничу као трава и цвјетају сви који чине безакоње, то је зато да би се истријебили на вијек“. Божји млинови мељу споро, мада има и хитних интервенција.

*
Две пароле са демонстрација огорчених у Њујорку. „Има нас 99 одсто!“, и „Без стана, без посла, без социјалне помоћи, без страха“. Ко хоће да се ослободи страха, мора изгубити све. Парола је, иначе, варијација Марксове поруке да пролетери могу изгубити само ланце, а добити свет. Ако их, у Новом свету, не окују у нове ланце.

*
Јутрос, пред кућним вратима, четири опала листа, поређана под конац. Ветар их сабио уз праг. Трогодишња трешња, испод прозора, почела се разодевати. Јесен.

7 коментара

  1. Avatar
    жан клод ван дам

    Било би лепо да објавите у целини и претходна два текста г.Милована Данојлића. Поздрав.

  2. Avatar

    Sve kolumne uvazenog pisva i ranije u NIN-u i od skora u Pecatu, pune su prezira prema Evropi i svemu {to ona podrazumeva. Pa, kada je tako tako lise, zasto Danojlicu zivite tamo pola veka?!Preteraste, Milovane!Ako zaista zelite da vam citaoci veruju, pisite posteno, a ne samo da biste se dopali ulyttadesnicarskoj Srbiji. I ja mih vam vise verovao, ovako – kad tamo, dok medjuti, – jok!

  3. Avatar

    Hvala Vam!
    Redovno Vas pratim.
    Ziveci neko vreme na zapadu, mozda bolje razumem Vase stavove /posebno o domovini, recima i poeziji/.
    Oni koji nisu imali prilike, veruju nekim nasim polticarima i NVO, na zalist. Razumem i to. Svi smo nekad mislili da je sloboda na Zapadu, osecajuci sta je komunosticki istok. Sada je dosao zapad, pa i njegov totalitarini duh, pa ga bolje osetimo.
    Samo pisite, i ne sumnjajte.
    U nasem narodu ima zdravog tkiva kome je potrebna Vasa rec, iako nas sa svih strana sibaju.
    Luconose su vazda bili retki u svakom narodu, ali su imali i obavezu da sijaju drugima a ne da zakopavaju svoj dar. Jer svaki dar je dug.

  4. Avatar

    … ne tuguj stari, zbog jeseni…. Jesen je vreme sabiranja plodova – i nove setve ?! A osim spanaca, salate i blitve – malo sta se gaji – zbog lisca, vec zbog plodova ?! A dolazi i vreme posta, pogodno za ‘druzenje’ sa starima, sa mnogo dubljim iskustvom ?! … Uzgred, nesto sam pisao, kratko, o eventualnom uticaju Minjeovog ( J.P. Migne) objavljivanja “Patrologia Graeca” – i u tome, (uticaja) Sv. Makarija Velikog ( v. Filokalija ili Dobrotoljublje – ima u ‘biblioteci’ na str. svetosavlje.org) – bar kod V. Igoa ( “Jadnici”) i u objasnjenju te ‘tajanstvene’ lepote “Nedeljnog popodneva na Grand Zat-u) ( o istinskom ‘sabatu’) – slikara J.P. Seraa, …. Mislim ( a mozda se i varam), da je to Vama, bliza ‘oblast’ ?!…. Uzgred, nakon sto sam, skoro, citao iz “Pitomih Ksenija” (Die Xenien) – Getea ( i Silera) – iznenadilo me prisustvo “istocne” svetootacke mudrosti …. ‘Nepoznati’ izvori ?! Ili su biografi nesto ‘prevideli’ ????….. A i vreme je preispitivanja ?!…. I svako pero je dobrodoslo, u ‘kulturnom’ vojevanju ?!

  5. Avatar

    Vrlo cesto se moze procitati u komentarima da ako neko nesto kaze na osnovu licnih osjecaja,shvatanja i iskustva i zivi trenutno ili je zivio u inostranstvu odmah naidje na zestoke i neosnovane optuzbe od strane onih koji zive u maticnoj zemlji.Razliciti razlozi su natjerali svakoga pojedinca da ode iz rodjene zemlje kao sto su ratna zbivanja,nezaposlenost i mnogo stosta drugo.Jedini je cini mi se nacin da shvatis ko si ,sta si ,odakle si,cemu i kome pripadas je da se malo udaljis od sopstvene zemlje i okusis zivot i tezak rad u inostranstvu koji nije med i mlijeko kako to mnogi lakomisleni zamisljaju.Radeci u inostranstvu ti mozes da vagas ,da mjeris,da uporedjujes zivot koji si imao prije i sada,tezinu rada koji si radio prije i sada,slobodu koju si imao i koju imas sada.Kratko receno formira se dodatno razmisljanje i ti dozivljavas jedno prociscenje ili kako to nazivaju katarzu tako da postajes duboko svjesniji mnogih stvari i postaje ti ono tvoje koje te je zadojilo mnogo blize i toplije.Mnogi bi se i vratili da je maticna zemlja spremna da ih primi u svoje narucje na jedan dostojanstven nacin a ne da ih prevari ili da ne mari za njima kao sto je sada trenutna vlast kao primjer u Srbiji.Zato ono sto Danojlic govori je istinski govor duse i srca i kazuje iskustveno mnogo stosta onome ko to hoce da razumije.

  6. Avatar
    Василим

    Војиславе,мало рзумевања.Судбина или шта већ друго је некога одвела у свет,у други град, тамо , овамо, итд.

    Баш зато што је Милован доста живео у Јевропи ,пола века , можда баш зато и боље сагледава и упоређује живот тамо и живот овде!
    Он на јасан и добронамеран начин наглас размишља, има дилеме као у осталом и сви ми о свему и свачему!

    Војсилаве зашто све сводите на левицу и десницу, па господин Милован баш народски, поштено, наглас људски размишља , искуствено, живећи у Отаџбини и у Јевропи!

    Милован пише са посебним стилом, искрено, поштено, не повлађује ни себи ни другима, и критикује и самокритичан је, и добронамеран је , трезвен, ОДЛИЧАН!

    *Можда је одлична фраза коју је на почетку свог романа “Провинцијалац” , легенда МОМО КАПОР написао са посветом:” Многима би се допао да се ниси трудио допасти свима”,…

    Милован се не труди да се допадне свима , већ сведочи поштено , искрено, па коме се свиди!
    Живео нам , Миловане!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *