Нико, у нигдини

Пише Милован Данојлић

Нашавши се у шкрипцу први пустолов европске цивилизације се представио као Нико. Одисејева варка је код глупог Киклопа успела. Тако се и ја, у мојој Нигдини, представљам

 

Знам, био сам некад одвећ нетрпељив према местима сталног боравка. Прејака одређеност у простору ме је давила. Кривио сам је за све, па и за оно што у себи нисам волео. Како сам се осовио, почео сам смишљати куд би се могло побећи. Вукла ме је туђина и у њој, пре свега, велики градови. Нисам зазирао од тегоба странствовања. Оштрији климатски услови будили су залихе снаге којих у нормалним околностима нисам био свестан. Најпре сам се домогао Београда, а онда сам искушао неколико престоница у Европи и Северној Америци. Кућио сам се и раскућивао, бежао и враћао се, да се напослетку скрасим у једноспратници на рубу мирног града од стотинак хиљада житеља. Нисам одушевљен избором Њ.В. Случаја, али немам ни већих замерки. Живим било где, негде, нигде, у Едгину Семјуела Батлера (он је прилог за место Nowhere окренуо у Erehwon, да би земљи која је и иначе неналазива запречио сваки приступ). Нашавши се у шкрипцу први пустолов европске цивилизације се представио као Нико. Одисејева варка је код глупог Киклопа успела. Тако се и ја, у мојој Нигдини, представљам.

*
У великим градовима најбоље ми је било у националним библиотекама. У њима сам у трен ока стицао сва пожељна грађанска и људска права, постајао вршилац свога посла, човек на свом месту. Чинило ми се невероватно да ме уопште пропуштају у њих. Рад у великим библиотекама умиривао је савест скитнице, искупљивао моје бескућништво, утврђивао пољуљани идентитет. Постиђеност је са уласком у читаоницу прелазила у понос. Скитарање се нагло усмеравало у добром правцу и осмишљавало.

[restrictedarea]

*
Све су се цивилизације уобличавале пре свега у метрополама. Велики градови су тачке духовног усијања и подстицајних размена. Наша престоница је тек од средине 19. века почела добијати домаћу боју. Београд је пре тога био стециште изразито туђинске популације. Његова је судбина наднационална, космополитска или, барем, југословенска. Зато се он тако предано нуди Европи, а она га, забављена о свом јаду, неће. Штета. Београду је у његовом окружењу увек било тесно.

*
Наше мање вароши су засноване касно, често без плана, од страних трговаца, малих занатлија и провртнијих сељака. У њима, отуда, и даље истрајава презир према залеђу из којег су се издвојиле. Изум наше чаршије су невидљиви конци из једне Сремчеве приче које, разапете преко улице, глупи геџа мора прескакати, док ћифте испред ћепенака сеире, снурајући непостојећу кануру. Нешто од те безбожничке нискости осећа се и у главном току наше културе: превише је просташтва, мангуплука, бараберије (да не речем басараберије), завидљивости и осветољубивости. Наше полемике, у најбољем случају, приређују једну нижу врсту задовољства. Пресуде без уважавања олакшавајућих околности су бедна улична забава. Мангуплук је, можда, први корак у превазилажењу сељачке снисходљивости и споромислености. У основи великих постигнућа стоје незлобивост и невиност мишљења.

*
За говорење, као и за примање истине, тражи се и нешто храбрости. Истину прихватамо по цену превазилажења наших природних могућности, не обазирући се на разумне процене. Много је страха у нама и око нас, а с тим у вези и лажи, која се на њему држи.

*
У Француској, као и код нас, тешко је наћи јаја од кокошки које живе и хране се у природним условима. У последње две-три године снабдевам се код бледолике старице којој као тезга служи сточић на расклапање. Пијачним даном пораним, да ме не претекну други купци. Увек попричамо. Подсећа на неку нашу мученицу: сиво, наборано лице, као да је пепелом посуто, глава забрађена, а очи живахне, сјактаве.
Једанпут закасних.
„Готово, продато“.
„А ово, покрај зелене салате?“, упитах.
„То вам не могу дати. То је резервисала једна госпођа, отмена дама, много лепо обучена…“
„А ја, ја сам лоше обучен?“, нашалих се.
„Нисте, ја и вас поштујем, али се она прва јавила“.
Ове јесени не виђам је на пијаци.
„Ту је раније била једна старица“, рекох продавачици цвећа која јој је заузела место.
„Она више није од овога света“, рече цвећарка.
Није никад ни била.

*
Не волим да бацам храну, па оно што остане у тањирима мојих комотних синова износим уличним мачкама. Има их пет-шест. Кад је хладно завлаче се под недавно паркиране аутомобиле, да се огреју. Неке су расне, са огрлицама. Међу њима се истиче дебео жути мачор, самозадовољна хода. Док се он уза зид гараже гости, остале мачке стоје на пристојној раздаљини. Мачор безочно користи своју расну, класну и мужјачку предност.
Друштвено раслојавање почиње већ међу мачкама, ако не и раније, у хромозомима.

*
Млади људи који изводе спрдачину са једним старим писцем не треба да се надају срећној и спокојној старости. Наћи ће се неко ко ће им, кад онемоћају, вратити ово што из беса другоме чине.

*
Кад чујем да неко хвали оно што сам урадио или написао помислим да сам човека преварио. Требало би се извинити, чиме бих неспоразум повећао. Ћутим.

*
Шта је горе: лагати са добрим намерама или говорити истину са рђавим побудама?

*
Политика је вештина усклађивања различитих, више или мање противречних интереса. Њени посленици се уче на сопственим грешкама, а рачун полажу историји, што ће рећи онда кад оно што су учинили више није важно. Они који су спречили потписивање Лисабонског споразума већи су зликовци од несрећника који ће се, у Босни, латити ножева. Нико их, никад, неће позвати на одговорност. У Уставу Србије из 1888. године стоји да је владалац неодговоран. Реч је, онда, имала невиније значење него данас.

*
Мусолини, Недић, Чаушеску, Гадафи: свакога по кратком поступку. На суђењу су могли открити непријатне податке. Судска правда победника је, и иначе, непријатнија од метка у потиљак. Дубље понижава. Овако се јасно види ко је ко, и какву ће власт завести.

*
Занимљиво је како се у новинама употребљава временски прилог ономад. Према неким чланкописцима, то је нешто што се догодило ономлане или још раније, пре много година. Тумачење „Речника МС“, као и употреба у мом родном крају, упућују на време од пре неколико дана. Такво је искуство народа и добрих писаца. Чланкописци не слушају ни народ, ни речнике; они се управљају према свом неразвијеном слуху.

*
И Андрић је, ономад, добио „Нобелову награду“. Ко ли се само сети те недомислице, славити пола века једне награде! Какав тужни спој бирократског лиризма и провинцијалне инфериорности…Још само да позову преживеле чланове Нобеловог комитета, да увеличају прославу…

*
Ево некорисне, лепе вештине: ољуштити јабуку у једној јединој непрекинутој спирали.

*
Живот се закочио, у свету и код нас. Једино га млади могу покренути с места. Спасавајући себе, спасиће и живот. Ако они то не изведу, други нема ко.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Avatar

    Овај наставак је вероватно одговор Војиславу на његов коментар 11-11-2011 у претходном прилогу?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *