Нико, у нигдини

Пише Милован Данојлић

Нашавши се у шкрипцу први пустолов европске цивилизације се представио као Нико. Одисејева варка је код глупог Киклопа успела. Тако се и ја, у мојој Нигдини, представљам

Знам, био сам некад одвећ нетрпељив према местима сталног боравка. Прејака одређеност у простору ме је давила. Кривио сам је за све, па и за оно што у себи нисам волео. Како сам се осовио, почео сам смишљати куд би се могло побећи. Вукла ме је туђина и у њој, пре свега, велики градови. Нисам зазирао од тегоба странствовања. Оштрији климатски услови будили су залихе снаге којих у нормалним околностима нисам био свестан. Најпре сам се домогао Београда, а онда сам искушао неколико престоница у Европи и Северној Америци. Кућио сам се и раскућивао, бежао и враћао се, да се напослетку скрасим у једноспратници на рубу мирног града од стотинак хиљада житеља. Нисам одушевљен избором Њ.В. Случаја, али немам ни већих замерки. Живим било где, негде, нигде, у Едгину Семјуела Батлера (он је прилог за место Nowhere окренуо у Erehwon, да би земљи која је и иначе неналазива запречио сваки приступ). Нашавши се у шкрипцу први пустолов европске цивилизације се представио као Нико. Одисејева варка је код глупог Киклопа успела. Тако се и ја, у мојој Нигдини, представљам.

*
У великим градовима најбоље ми је било у националним библиотекама. У њима сам у трен ока стицао сва пожељна грађанска и људска права, постајао вршилац свога посла, човек на свом месту. Чинило ми се невероватно да ме уопште пропуштају у њих. Рад у великим библиотекама умиривао је савест скитнице, искупљивао моје бескућништво, утврђивао пољуљани идентитет. Постиђеност је са уласком у читаоницу прелазила у понос. Скитарање се нагло усмеравало у добром правцу и осмишљавало.

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Одштампај страну