Нацистички шок у Берлину

Пише Мирослав Стојановић

После серије неразјашњених убистава с расистичким мотивима (осам Турака и један Грк) Немачка је суочена са новим, досад непознатим видом и размерама десничарског екстремизма  

Два самоубиства у приколици за становање, кућа дигнута у ваздух и „предата“ пламену, готово у исто време и на раздаљини од близу двеста километара (Ајзенах-Цвикау), „отворили су очи“ немачкој полицији и истражним органима и – довели „републику у стање шока“ („Шпигл“).
Та два догађаја минуле седмице, доведена у узајамну везу, била су, наиме, довољна да се добије одговор за којим се неуспешно и узалуд трагало више од једне деценије: ко је починио серију убистава у више градова, започету 9. септембра 2000, од Ростока до Нирнберга и Минхена, чије жртве су биле убоги и несрећни гастарбајтери, продавци воћа и власници киоска брзе хране (осам Турака и један Грк), и једна немачка полицајка.

ТРИО НЕМИЛОСРДНИХ ЗЛОЧИНАЦА
Испоставило се, наиме, да су двојица самоубица (Уве Мундлос и Уве Бенхарт) у Ајзенаху и пироманка (Беате Чепе), која је подметањем пожара покушала да уништи трагове у њиховом заједничком обитавалишту из Цвикауа, чинили „ћелију“ неонацистичке „армије“ у илегали и трио немилосрдних злочинаца.
То откриће упутило је полицајце на помно прекопавање згаришта куће у Цвикауу, где је пронађена хрпа доказног и оптужујућег материјала – више ДВД-а с (неоштећеним!) петнаестоминутним, такође шокантним, очито пропагандним филмом. Уз „пратњу“ јунака цртаног филма Пинк Пантера, ауторска камера „Националсоцијалистичке илегале“ снимила је, из града у град, вођена хладнокрвном руком и расистичким побудама, већ споменуте жртве миграната – од активиране бомбе (2004) у једној келнској четврти коју претежно насељавају Турци (повређене 22 особе), до убиства полицајке Мишел Кизеветер у Хајлброну и „презентације“ њеног „заплењеног“ службеног пиштоља. Сниматељи су, такође хладнокрвно и цинично, „бележили“ и тренутке одношења њихових лешева и бележила одјеке атентата у штампи.
Један број ДВД-а био је спакован и припремљен за слање новинским агенцијама, исламистичким културним центрима: застрашујућа пропагандна „опомена“ и отворена најава нових неонацистичких акција, све док не дође, како, очигледно веома самоуверено, поручују „Националсоцијалисти у илегали“, до „радикалне промене политике, медија и слободе говора“.
Уз пропагандни, филмски материјал, пронађена су и два пиштоља – коришћен у серији досад нерешених убистава (чешке производње) и пиштољ (немачке производње) заплењен после атентата на полицијску патролу у Хајлброну.
На згаришту су, међутим, пронађени и папири који овај случај претварају у потенцијалну државну аферу и доводе у тешку сумњу тајну полицију, односно Службу за заштиту уставног поретка.
Реч је, наиме, о такозваним „легалним илегалним папирима“, који се, кажу упућени, по правилу дају агентима на тајном задатку и доушницима. То је упркос демантијима оживело спекулације и медијске приче, подстакнуте уверењем једног криминалистичког службеника који је својевремено трагао за члановима неонацистичке „ћелије“ после њиховог повлачења у илегалу, да је бар један њен члан (сумњао је на Беате Чепе) под заштитом тајне полиције.

[restrictedarea]

КОНТИНУИТЕТ НАСИЉА
Једно од кључних питања, на које још нема одговора – а оно ће бити, како је најављено, предмет парламентарне истраге у покрајини Саксонија и у Бундестагу – које политичари истурају у први план гласи: како је уопште било могуће да практично пред очима (покрајинске) Службе за заштиту устава настане тако опасна формација као што је очигледно „Националсоцијалистичка илегала“, а да тајна полиција не „укључи аларм“?
Покрајински посланик, социјалдемократа Хајко Генцел, како преноси „Зидојче цајтунг“, захтева распуштање „неспособне“ покрајинске тајне полиције, она је, иначе, од 2001. године пролазила кроз разне афере. Овај лист подсећа да су споменута неонацистичка тројка и њихов придружени, пре неки дан ухапшени члан Холгер Г. заиста били „веома добро познати полицији“. У покрајинском уреду Службе за заштиту устава постоје чак двадесет четири фасцикле података о овој неонацистичкој групацији, на чије „опсервирање“ је потрошено много новца. Само једном доушнику, првом човеку  неонацистичке „Завичајне заштите Тирингије“, исплаћено је за „ревносно извештавање“ до 2000. године више од 200. 000 марака.
Савезно државно тужилаштво, које је надлежно, иначе, за „крупније“ предмете и тероризам, већ је преузело овај случај, уз уверење да ће коначно после готово четрнаест година „тапкања у мраку“ и хиљаде индиција без доказа, сада моћи да се разреши читава серија  нерасветљених убистава широм Немачке и велики број бомбашких напада и препада на банке.
Савезни министар унутрашњих послова Ханс Петер Фридрих, који је колико јуче (после стравичног злочина у Норвешкој) тврдио да у његовој земљи не постоји опасност од „десног тероризма“, сада наједном констатује и упозорава да се „Немачка суочава с новим видом тероризма екстремне деснице“, а канцеларка Ангела Меркел умирује јавност поручујући како ће њена влада учинити све што је у њеној моћи „да десни екстремизам не добије никакву шансу“.
Није ово, међутим, први пут да се Немачка суочава с десничарским насиљем и злочинима. Најпознатији случај догодио се на Октобарфесту, септембра 1980. године, атентатор Гандоф Келер бацио је у масу посетилаца бомбу: дванаест мртвих. Припадао је такозваној „Борбеној спортској групи Хофман“, паравојној формацији удружења десничара који су сањали о грађанском рату. Непосредно пре атентата удружење је било судски забрањено.
У Берлину је десничарски екстремиста Кај Дизнер убио полицајца, а у Минхену су припадници групе неонацистичког „фирера“ Мартина Визеа у последњи час осујећени у плановима да експлозивом разнесу темеље једне синагоге у изградњи.
У Мелну су неонацисти 1992. године убацили молотовљев коктел у кућу у којој су живеле две турске фамилије: троје мртвих и седморо (тешко) повређених. Велики број Немаца устао је тада на ноге. Широм Немачке организоване су заиста масовне демонстрације против мржње према странцима. Један број улица у неколико немачких градова добио је име по жртвама овог злочина.
Уследио је, упркос томе, годину дана касније Солинген, опет подметање ватре у кући насељеној Турцима: пет мртвих (две жене, три девојке) и четрнаесторо повређених. На комеморацију је дошао готово цео немачки државни и политички врх, изузев тадашњег канцелара Хелмута Кола. Његово објашњење како не жели да учествује у „покајничком туризму“ изазвало је жучне реакције и у земљи и у иностранству, посебно у Турској. На позив једног холандског радија, канцелар је због таквог његовог става био засут милионима дописница с јединственом поруком: „ја сам ужаснут“.

ПОСЛЕ РАФ-а БАФ
Немачка се, међутим, први пут суочава са стварањем борбених неонацистичких група у илегали, које су се готово неометано, упркос потерницама – за трио из ове приче биле су расписане и међународне потернице, претпостављало се да су одмаглили преко границе – доушницима и модерним техникама надгледања, бавили препадима на банке да би се финансирали, и атентатима.
Таквих случајева, констатује хамбуршки „Шпигл“, у прошлости није било. Осим кад је реч о политички и идеолошки посве супротној, левичарској, терористичкој организацији, чувеном РАФ-у (Фракција Црвене армије), с чијим припадницима, групом Бадер-Мајнхоф и њиховим наследницима је држава била годинама у правом рату. То је најутицајнији немачки политички магазин подстакло да „Националсоцијалистичку илегалу (подземље)“ на насловној страни последњег броја (14. новембар) означи као „Фракцију браон (мрке) армије“.
Још се, наиме, поуздано не зна, упркос тако моћној полицији каква је неспорно немачка, која све види и све зна,  да ли је ова неонацистичка дружина, која се окупила под геслом „Дела уместо речи“, можда део шире мреже и покрета мрачних намера.
Разлике између две „армије“ су, не само кад је реч о времену, веома велике. Рафовци су били фанатични, иако милитантни, идеалисти који су сањали о друштву социјалне правде и „револуцији“,  покушавајући да ликвидацијом најистакнутијих симбола капиталистичке моћи (шефове индустријских империја, водеће банкаре, тужиоце, политичаре и дипломате) подстакну, посве узалуд, иако нису били лишени симпатија, масе да их следе на „револуционарном походу“.
Неонацисти потежу за бомбама и атентатима због ксенофобије, расизма и нескривене мржње према левици. Први су се регрутовали и деловали на западној страни тада још подељене земље (Западна Немачка), ови други су агресивније и масовније ступили на сцену непосредно после уједињења, регрутујући најмилитантније снаге на „левој страни“, на простору бивше Источне Немачке, која се формално и званично изјашњавала и означавала као антинацистичко и антифашистичко друштво. То и јесте својеврстан феномен који се не може објаснити само транзиционим чињеницама и шокантном незапосленошћу, с којом су се источни Немци наједном суочили после уједињења и која је најтеже погодила младе.
Из бројних разлика између левичарских рафоваца и десничарских екстремиста, немачки медији посебно издвајају ову: док су се први после сваког атентата промптно оглашавали, објашњавајући зашто су то учинили, ови други су увек ћутали.
Криминалистички гледано, констатује „Шпигл“, то је за ову групу био „рецепт за преживљавање“. Потцењујући очигледно опасност од десничарског екстремизма, истрага је годинама поводом серије неразјашњених убистава тапкала у месту, трагајући у погрешном смеру: колико до јуче је живела у убеђењу да су несрећни турски гастарбајтери били жртве клановских, конкурентских обрачуна или мафијашких, такође турских банди које су посезале за уценама и рекетима.
Тек у последње време, констатује „Шпигл“, неонацисти су се очигледно осетили довољно снажним, уверени да су створили јаку мрежу и потпору да би кренули у „нову смртоносну офанзиву“. Доказ за то: планирана „ватрена (пропагандна) припрема“ и растурање (већ споменутог) филма, који је после смрти његових аутора ипак доспео до медија и  над којим се јавност ових дана скандализује.
Двојица неонациста су се, иначе, после препада на једну банку, пред полицијском потером склонили у аутоприколицу коју су користили на путу у Ајзенах. Кад су видели да су опкољени, „побегли“ су у самоубиство. Полиција им, наводно, како је после обдукције утврђено, у томе није помагала.

У ИГРИ УГЛЕД ЗЕМЉЕ
И тај задњи чин су, по свему судећи, за случај нужде, претходно испланирали и договорили. То је био и „знак“ трећем члану групе да потпали кућу у којој су нацистички „илегалци“, не скривајући се од суседа, легално живели, како би ватра прогутала све што је у њој чувано, а оптужујуће. Беате Чепе је најпре склонила своје мачке код комшија, уз изговор да ће бити на путу, потом бацила бомбу и нешто касније, уз свог адвоката, пријавила се полицији.
Као њихов човек и вишегодишњи доушник? То јавност, највероватније, никад неће поуздано сазнати, упркос чињеници да ће за тим, поред осталог, трагати парламентарци, медији и тужиоци. И што је, како опомиње (чак и конзервативни) „Велт“, у овом случају „у игри углед поново уједињене Немачке, њених институција и јавности“.
Према последњем извештају Службе за заштиту уставног поретка (односи се за 2010. годину), који се, иначе, дели новинарима, у Немачкој постоји 25.000 десничарских екстремиста, од којих је 9.500 увек спремно на насиље, 500 више него претходне године.

[/restrictedarea]