Морална начела и правила привређивања

Приредио и превео са руског Владимир Димитријевић

Овај документ, као збир етичких принципа и правила која би требало да важе у економији, усвојен је на завршном пленарном заседању Осмог светског руског народног сабора, одржаном у Гостинском комплексу „Даниловски“, 4. фебруара 2004. године

Овај збир моралних принципа и правила нуди се на добровољно усвајање руководиоцима предузећа и трговачких фирми, предузетницима и њиховим друштвима, синдикатима и свим другим учесницима економских процеса, међу којима су и државни органи и друштвене организације које имају везе са привредом. Овај документ не понавља параграфе већ постојећих односних закона. Он се не бави ни техничком конкретизацијом економских односа, која је регулисана путем нарочитих државних установа и професионалних удружења. Ниже формулисана морална начела и правила заснивају се на десет Божјих заповести, као и на искуству заснованом на рецепцији истих у хришћанству и другим религијама, традиционалним у Русији. Реч је надасве о тезама које проистичу из заповести Божјих схваћених у ширем смислу, као и из многовековног религиозно-моралног наслеђа, у чијем оквиру се налази и оно руско. Овај збир моралних начела и правила описује идеални модел привређивања који сада не постоји, али чијем остварењу треба и мора да се стреми свакодневно. Могуће је да стварност задуго неће одговарати датом документу. Али се не може унапред рећи да је циљ кретања ка остварењу истог недостижан, јер стремећи чистој савести и достојанственом животу човек може да корача и најтежим путевима, чак и ако се ствар тиче тако сложене области људског постојања каква је привреда.

1. НЕ ЗАБОРАВЉАЈУЋИ НА ХЛЕБ НАСУШНИ, МОРАМО ПАМТИТИ И ДУХОВНИ СМИСАО ЖИВОТА. НЕ ЗАБОРАВЉАЈУЋИ ЛИЧНО ДОБРО, МОРАМО СЕ БРИНУТИ И О ДОБРУ БЛИЖЊЕГА, ДОБРУ ДРУШТВА И ДОБРУ ОТАЏБИНЕ
У историји Русије било је разноликих приступа питању о приоритету материјалног или духовног, личних или заједничких интереса. Духовни идеал је много пута жртвован зарад утилитарних интереса, и обратно. У извесним периодима друштвено је стављано изнад личног, а у другим лично изнад друштвеног. Тај проблем био је у средишту пажње расправе између „јосифоваца“ и „нестицатеља“, западњака и словенофила, друштвених делатника постсовјетског периода. Па ипак, сама чињеница да је таква дискусија постојала доказује да су лична и заједничка корист, духовно и материјално неодузимљиви делови људског постојања. Управо због тога не сме се занемаривати ни духовни идеал, нити пак стремљење ка материјалном добру, нити корист ближњега и друштвене заједнице.
У историји, руска духовно-морална традиција углавном се окретала приоритету духовног над материјалним, идеалу саможртвовања личности ради добра народа. Међутим, крајности таквог избора често су водиле до страшних трагедија. Сећајући се тога, морамо да саздамо такав економски поредак, који ће моћи да складно оствари, како духовна стремљења, тако и материјалне интересе личности и друштва. Таква хармонизација, као што показује историјско искуство, бива поспешивана правилима заснованим на библијским начелима.

2. БОГАТСТВО НИЈЕ ЦИЉ СЕБИ САМОМ. ОНО МОРА ДА СЛУЖИ ИЗГРАДЊИ ЖИВОТА КОЈИ ЈЕ ДОСТОЈАН ЧОВЕКА И НАРОДА
Култ богатства и моралност код човека су неспојиви. Однос према богатству као према идолу неизбежно разара економску и правну културу, рађа неправду приликом расподеле  плодова рада, социјални „рат свију против свакога“. Богаћење ради богаћења води у ћорсокак и личност, и посао, и националну економију.
Богатство само по себи није ни благослов, ни казна. То је пре свега испит и одговорност. За моралног човека имовина није само средство за стицање користи, него и средство за служење идеалима добра и правде.
Имовина даје максимум управо онда када се користи ефикасно, а када се плодови њеног коришћења расподељују правично и одговорно, када се „улажу“ у стабилност друштва. Ако човек стиче материјална богатства искључиво за себе, своју породицу, социјалну групу, при томе занемарујући интересе других – он крши морални закон и губи много у економском смислу. Што је већа имовина, то је већа власт човека над другим људима. Зато употреба имовине у области привређивања не сме да има уско егоистички карактер, нити да противуречи општем интересу.
Поштено привређивање искључује богаћење на штету друштва. Благостање предузетника и трудбеника чисте савести мора да одговара њиховом радном залагању, мора да буде последица стварања, брижљиве употребе и коришћење истог зарад увећања друштвено корисних добара. Дужност имућног човека је да људима чини добро, не рачунајући увек при том на друштвено признање. И предузетник и држава морају кад доносе економске одлуке да полазе од начела праведности. Ниво потрошње и стандарди квалитета живљења морају да буду разумни и умерени, с обзиром на стање средине која нас окружује.
Новац је само средство за постизање постављеног циља. Он мора да се стално креће и обрће. Прави посао, који обузима целог човека, то је истинско богатство предузетника. Одсуство култа новца човека ослобађа, чини га унутарње слободним.
Човеково сиромаштво или богатство сами по себи не говоре о човековој моралности или аморалности. Сиромах, који своје способности траћи бескорисно или их користи за себичне циљеве, није мање неморалан од богаташа који одбија да део прихода жртвује за добро заједнице. Сиромаштво је испит, као и богатство. Сиромашан човек мора да се понаша достојанствено, да стреми ефективном раду, да подиже ниво своје професионалности да би изашао из стања сиромаштва. Држава, друштво и бизнис морају му у томе помоћи.

3. КУЛТУРА ПОСЛОВНИХ ОДНОСА И ВЕРНОСТ ЗАДАТОЈ РЕЧИ ПОМАЖУ ДА БОЉИ ПОСТАНУ, КАКО ЧОВЕК, ТАКО И ПРИВРЕДА
Пословни односи морају да се граде на уважавању права и законитих интереса оних који у њима учествују. У привређивању се морају комбиновати начела праведности и ефикасности. Пошто има власт над материјалним средствима и људима, послодавац (и држава као послодавац), мора да осећа одговорност за донете економске одлуке, за поступке својих запослених и за последице тих поступака.
Часност и професионализам у односу према клијенту и пословном партнеру помажу задобијању поверења и оснажују привредни положај предузећа, док га „непоштена игра“ осуђује на неизбежну пропаст. Поштовање усмених и писмених договора темељ је складних односа у привреди. Насупрот томе, неизвршавање обавеза доводи до снижавања ауторитета пословног сталежа, као и ауторитета целе земље. Друштво мора да осуђује такву врсту понашања. Форме осуде могу бити разнолике (одбијање личног општења, јавни бојкот, искључивање из професионалних организација). Таква правила треба примењивати и према несавесним радницима, који не извршавају оно што је предвиђено Уговором о раду. Предузеће је кадро да успе само ако се унутар колектива поштују узајамно договорене обавезе.
На радном месту и у пословним односима су недопустиви такви пороци, какви су псовање, непристојно понашање према особама супротног пола, туча, пијанство, фамилијарност.
Не сме се користити углед своје фирме ради достизања личних циљева, стицања личне користи на штету заједничког пословања.
Обмањивање купца у области услуга и трговине води губитку поверења и неретко банкроту предузећа. Просташтво, лењост, непажња и некоректност радника који долази у додир с клијентом истога одбија и наноси штету пословању. Морално понашање у области привреде стога се изражава и учтивошћу и коректношћу, самоконтролом у свакој ситуацији, уважавањем туђег мишљења, чак и ако је оно погрешно. Није случајно у Русији главна крилатица пословних људи била: „ Добит изнад свега, али част изнад добити“. Пословна репутација је дугорочна актива. Она се тешко стиче, а лако губи.

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Одштампај страну