Милован Видак: Над беспућем путокази

Пише Дејан Ђорић

Својим делом јединствен и у целокупној историји сликарства двадесетог века, Милован Видак је као мало ко у српском сликарству поштовао слику, унео (само)дисциплину и пожртвованост у мери која сликарство доводи до неупоредиво високог крајњег исхода

 

„Све је на тим сликама                         
величанствено,
мирно, а мир је атрибут Медијале.“
Миро Главуртић

У суботу, петог новембра, у београдској Галерији „Хексалаб“, отворена је једна од најзначајнијих изложби у овој години. Публика ће до двадесетог новембра моћи да види ретроспективу необичног сликара. Од сто педесет слика које је насликао, изложено је четрдесет. У питању је Милован Видак (1926-2003), један од чланова Медијале, уметник који се највише приближио остварењу величанствене идеје интегралне слике, веледела, ремек-дела, слике над сликама, слике слика. Није остварио превише дела зато што је, како каже Љуба Поповић, сликао интегралну слику. Све што је нацртао и насликао, као да је припрема за метаслику, хиперслику, ултраслику или апсолутну слику. Мања уља су студије и анализе за четири и по формату у његовом опусу највеће слике, „Пред почетак великог суђења“ (1962-1965), „Рађање“ (1965-1970) и „Распеће“ (1970-1981). Од слика које је сликао по четири године и које чине четири сазива, остало је неурађено „Богојављење“. Нико у српском сликарству није толико поштовао слику, унео (само)дисциплине и пожртвованости у тој мери и довео сликарство до таквог крајњег исхода. Видак је својим делом јединствен и у целокупној историји сликарства двадесетог века. Док су се други бавили естетиком, у најбољем случају магијом екстрема меда и але, њиховим помирењем  у централној тачки конвергенције, трагајући за средиштем које сажима енергију симбола, Видака је интересовала етичка страна уметности. Ванредни ратник из многих битака Другог светског рата, свој унутрашњи свет је засновао пре свега морално, часно, па је и ликовно поштење, доследност и утемељеност, довео до крајњих граница. Говорио је да сликар треба да ствара што мање дела, што боље може, и да их што скупље прода, чега се придржавао. Био је српски Месоније који је малецна дела продавао по цени једног дијаманта, јер само брилијант може метафизички да симболише драгоценост слике. Мало је за Видака рећи да је вратио сликарство реликвијама или да је његова слика постала чудесна, како налаже Михајло Ђоковић Тикало.

[restrictedarea]

ГРЕШКА И ЉУТЊА    
Херојско Видаково сликарство само понекад није било савршено, није одговарало његовом идеалу строго засноване уметности. Стеван Новаковић, уметник са којим се повремено виђао и кога је веома ценио, поставио је питање зашто се на последњој великој слици „Распеће“ између приказаних апарата налазе каблови. Неће ли пренос енергије и информација у будућем, технички напреднијем свету, бити бежичан? Видак је схватио своју грешку и љутито оћутао. Његова идеја и њено остварење, међутим, у целини савршено одговарају на циљеве које је себи поставио. Не треба ни помињати да на другим сликама нема ничег спорног, у питању је технички свет усијан од унутрашњег или космичког зрачења, наука која прелази у магију, са есхатолошким пејзажом у позадини, у којем блистају небо и земља. Слични камени предели из родне Крајине и из Херцеговине, које је као геометар упознао, могу се у сликарству видети само у раној ренесанси, на сликама Ђота, Паола Учела и Мантење. Сури, стеновити, сушни камени пејзаж негостољубивих планина, у ренесанси је сматран стаништем демона, местом искушења, где могу да бораве само свеци, а Миро Главуртић би додао – и магови.
За разлику од данашњих научника, који џиновским корацима грабе у непознато, а да при том савремени човек све више постаје урбани дивљак, Видак као сликар научник, pictor doctus, није усавршио само машинско-технички и електронски, већ и људски елемент. Бирајући за моделе које ће представити на слици ванредне људе и жене из своје околине, које је познавао и који су изузетни као ствараоци, хтео је са њима да изрази тежњу ка људском савршенству. Водећи српски сликари, цртачи и књижевници, као симболични и стварни узори, представљају бољу људскост, хуманију и оригиналнију од оне коју оличава (пост)модерни човек. Видак је за разлику од Драгоша Калајића тежио људским квалитетима, никад се не бавећи натчовеком, суперхеројем, карикираним у америчком стрипу и поп култури. И када је упирао поглед свог једног, киклопског, недреманог ока, у небеса последњег суђења, из којег пројављује божанско, остајао је на земљи, дубоко свестан реалности. (Имао је само једно, љубичасто-зелено око, алем-камен, у којем су се огледале све његове слике, друго је изгубио у рату). Није пројектовао човека будућности који ће брже да мисли, да буде здравији, лепши, снажнији, да живи дуже или да има надљудске моћи, већ је демијурге потражио у свету око Медијале, и старце сликама слао у будућност као узоре интелигенције, даровитости и људскости.

„РОЂЕН У ПОГРЕШНО ВРЕМЕ“
Уколико је велики мајстор уопште могао нешто погрешно да уради, ако наш увид није само израз немоћи разумевања његових крајњих намера, примећујемо на припремном цртежу и на слици „Распеће“ Радована Колаковића, техничко лице из Галерије „Културног центра“ и Галерије „САНУ“, човека ни по чему изузетног. Са својом фризуром коњског репа ушао је међу великане српске културе двадесетог века, а да само Видак зна зашто. Највероватније је да сада много тога не знамо ни о Видаку, ни о његовом делу. Никада није хтео да прича о рату, а за своје сликарство је говорио да га не разумеју ни они који га највише воле и који су му најближи. Ђорђе Видак, његов једини син, мудро је приметио да му је отац рођен у погрешно време, његов идеализам, слутње, расположења, погледи на свет и уметност, тежња ка савршеном, великом и генијалном, више би одговарали неком другом веку. Често се за сликара Светозара Самуровића, Видаковог најбољег пријатеља не само из Медијале, мисли да се естетски ослања на православље. Самуровићу је оно било мање важно, није истицао ни словенски паганизам који му се приписује. Да потре митолошко-религиозна вредновања, поједине слике је насловљавао једноставно, нпр. „У два друкчија поља“, истичући не толико идејне или ликовне, већ сада непознате, можда недослутљиве вредности. Видак је слично њему, али још изразитије, одбијао савремена тумачења, није допуштао да се његово дело квалификује као визионарско. Своје сликарство је схватао као ликовни кодекс, филозофску синтезу, практичну филозофију и примењену математику, заснивајући га на наометрији, езотеријској геометрији, којом су се бавили сер Исак Њутн и Матила Гика. Себе је видео као градитеља, архитекту пирамида, Јерусалимског храма или катедрала, архитекту чији је медиј сликарство, простор најдубље скривених тајни и пророчанстава.
Нејуначком времену упркос, у (пост)модерни се усудио да буде генијалан, када се најбољи теоретичари упињу да докажу неодрживост и непостојање генијалног човека. У том смислу најбољи је контрапример тезе да је гениј продукт друштва. Видак, као  Леонид Шејка, Дадо Ђурић, Урош Тошковић и Љуба Поповић, не припада ниједном одређеном добу, није ни традиционалан, ни савремен, већ атемпоралан, надмодеран, могао би га можда најбоље разумети Роџер Бекон (Doctor Mirabilis), Фра Анђелико, Сухраверди или неки северноамерички Индијанац, кога је сматрао претходном инкарнацијом. Говорио је да судбина света можда зависи од неке птичице у Босни и да му уопште није жао људи, већ најбеспомоћнијих бића као што су шкољке и пужеви, мислећи на данашње пустошење природног света.
Чудесношћу идеја и остварења, Медијала је заправо та нова ренесанса коју је самопоуздано најавила и за којом је жудела, из њеног шињела изашло је десетине сликара, песника, писаца, редитеља, архитекта и теоретичара. Као и ренесансу, обележили су је значајни уметници, велики надарени умови сконцентрисани у кратком временском периоду. Будућност не обећава никакву величанствену обнову слике, сликарство данас крвари, осујећено је, издише у просечности и није далеко дан када ће се о Миловану Видаку и његовим саборцима говорити као о последњим боговима сликарског неба.

„Већ је време да се над беспућем
поставе путокази. Разбијено је давно
уситњено. Медијала као феникс
ускрсава из пепела.“
Миро Главуртић

[/restrictedarea]

8 коментара

  1. Avatar

    Izvanredna izlozba, pravi ljubitelji slikarstva imaju sta videti.

  2. Avatar

    Sreća je prava da se u srpskom rodu uvek nađe plodnih stvaralaca u oblasti kulture i umetnosti od kojih je jedan svakako značajan slikar Milovan Vidak. Savetovao bih svim čitaocima da posete ovu izložbu jer će imati priliku da se obogate novim doživljajem koje pruža susret sa Vidakovim slikama i njegovim fantastičnim svetom.

  3. Avatar

    Obavezno posetite izlozbu. Cestitka organizatorima na ideji i Dejanu Djoricu na tekstu. Neverovatno je da likovni kriticari cute o ovoj izlozbi, valjda misle da ce ostati nezapazena. Vidak veliki slikar,
    Mediala zauvek. Zivela slika!

  4. Avatar

    Bravo za dobru izlozbu, iskrene cestitke ljudima u Hexalabu.

    • Avatar

      Nisam bio, ali bravo za ideju i akciju. Medjutim,bolje bi bilo da ljudi iz Heksalaba rade svoj posao. Nece ih biti na mapi za godinu dana. Neposlovnost i pogresni rezultati ce im usmeriti gro pacijenata u druge laboratorije.

  5. Avatar
    bogdan basaric

    Mi koji smo imali srecu da upoznamo Milovana Vidaka,od uvek smo znali da je Milovan Vidak najveci srpski slikar,svih vremena. Ziveo je skromno ali otmeno u malom stanu u Bezaniji (N.Beograd) tada daleka beogradska periferija (slepo crevo Beograda). Bio je jedan od osnivaca, Medijale,malo je to za zivota isticao.
    Vreme koje je pred nama,pripada ovom slikaru.Bice to vrlo slicno onome sto se danas u svetu dogadja s delom Nikole Tesle.

  6. Avatar

    Mi koji smo ga poznavali bili smo svesni njegove genijalnosti.Tako se razlikovao od drugih ljudi. Video je drugacije i dalje od svih.Obeležio je mladost, moju i mojih drugara.Često smo sedeli u njegovom ateljeu u Bežaniji i gledali kako stvara.Bili su to nezaboravni trenutci.Genije i boem u isto vreme. Šta više reći?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *