Милован Видак: Над беспућем путокази

Пише Дејан Ђорић

Својим делом јединствен и у целокупној историји сликарства двадесетог века, Милован Видак је као мало ко у српском сликарству поштовао слику, унео (само)дисциплину и пожртвованост у мери која сликарство доводи до неупоредиво високог крајњег исхода

„Све је на тим сликама                         
величанствено,
мирно, а мир је атрибут Медијале.“
Миро Главуртић

У суботу, петог новембра, у београдској Галерији „Хексалаб“, отворена је једна од најзначајнијих изложби у овој години. Публика ће до двадесетог новембра моћи да види ретроспективу необичног сликара. Од сто педесет слика које је насликао, изложено је четрдесет. У питању је Милован Видак (1926-2003), један од чланова Медијале, уметник који се највише приближио остварењу величанствене идеје интегралне слике, веледела, ремек-дела, слике над сликама, слике слика. Није остварио превише дела зато што је, како каже Љуба Поповић, сликао интегралну слику. Све што је нацртао и насликао, као да је припрема за метаслику, хиперслику, ултраслику или апсолутну слику. Мања уља су студије и анализе за четири и по формату у његовом опусу највеће слике, „Пред почетак великог суђења“ (1962-1965), „Рађање“ (1965-1970) и „Распеће“ (1970-1981). Од слика које је сликао по четири године и које чине четири сазива, остало је неурађено „Богојављење“. Нико у српском сликарству није толико поштовао слику, унео (само)дисциплине и пожртвованости у тој мери и довео сликарство до таквог крајњег исхода. Видак је својим делом јединствен и у целокупној историји сликарства двадесетог века. Док су се други бавили естетиком, у најбољем случају магијом екстрема меда и але, њиховим помирењем  у централној тачки конвергенције, трагајући за средиштем које сажима енергију симбола, Видака је интересовала етичка страна уметности. Ванредни ратник из многих битака Другог светског рата, свој унутрашњи свет је засновао пре свега морално, часно, па је и ликовно поштење, доследност и утемељеност, довео до крајњих граница. Говорио је да сликар треба да ствара што мање дела, што боље може, и да их што скупље прода, чега се придржавао. Био је српски Месоније који је малецна дела продавао по цени једног дијаманта, јер само брилијант може метафизички да симболише драгоценост слике. Мало је за Видака рећи да је вратио сликарство реликвијама или да је његова слика постала чудесна, како налаже Михајло Ђоковић Тикало.

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Одштампај страну