Милан Ракић и Јован Дучић: Речи опкољене делом

Пише Владимир Димитријевић

Следећe, 2012, навршава се сто лета од када је Милан Ракић у четничким редовима војводе Вука кренуо, с пушком у руци, да ослобађа Косово и Метохију. Ове, 2011, навршило се седамдесет година од како је Јован Дучић, о свом руху и круху, стигао у Америку, да сведочи о лажи „југославизма“ и страдању српског народа у НДХ                            

Kо је заиста српски интелектуалац? Какав би он морао бити? О томе би се дало дуго и много расправљати, полазећи од разних претпоставки. Ми смо решили да не пишемо трактат на ту тему, него да поводом двојице српских интелектуалаца покажемо како може да изгледа човек који заслужује да га тако зову. Поводи су две годишњице: следећe, 2012, навршава се сто лета од када је Милан Ракић у четничким редовима војводе Вука кренуо, с пушком у руци, да ослобађа Косово и Метохију. Ове, 2011, навршило се седамдесет година од како је Јован Дучић, о свом руху и круху, стигао у Америку, да сведочи о лажи „југославизма“ и страдању српског народа у НДХ и другде. Још су стари Латини знали да „речи уче, а примери привлаче“. „Печат“, који је одавно престао да буде само извор информација, а постао чувар саборног памећења овог народа, право је место за  подсећање.

[restrictedarea]

РАКИЋ НА КОСОВУ
„Ова је драма почела на Косову“, тако каже Андрић у првој реченици огледа о Његошу као трагичном јунаку косовске мисли. Уосталом, свака српска драма има свој почетак на Косову; од Лазара и његових божур чета, велике борбе Срба су тамо налазиле свој извор и утоку. Карађорђе и Свети Петар Цетињски су желели да ослободе и уједине Србе косовском круном; Његош је поручивао књазу Михајлу: „На Косову да се састанемо, да ми наше старе покајемо“, а црногорску корoтну капу обликовао као рушнину за Косовом.
Најбољи српски писци, Војислав Илић, Бранислав Нушић и Милан Ракић били су изасланици Србије на светој земљи, а краљ Петар I Ослободилац ослобађао га је да би на њему опет пропојале светиње српске и зазвонила звона са звоника. И до данас се Срби мере и проверавају својим односом према Косову, ма какве але и вране да га привремено опседају.
Јасно је да Косово увек беше и под сеном издаје Срба отпадника („Бранковићу, погано кољено…“ вели Његош). Али, велики број Срба је Косово бранио само речју и језиком, а не истином свог постојања. И данас је таквих највише. Но, постојали су (и постоје) заветници, људи спремни да  животом посведоче косовско опредељење. Они су  3.септембра по православном, а 16. септембра по грађанском календару, ове, 2011. године од рођења Христовог, када српска Црква слави свог првог патријарха Светог Јоаникија, чије мошти почивају у Пећкој лаври Мајке Божје, невидљиво били присутни на српским косовским барикадама.Они бдију са данашњим поколењем витезова, који Вашингтону и Бриселу поручују: „ Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека“…Међу њима је и славни песник Милан Ракић, један од осветника Косова из 1912. године.
Милан Ракић је био прави представник српске жртвене елите. Син угледног интелектуалца, париски ђак, умео је да воли свој народ до самозаборава. Уместо да проводи дане у хладовини чиновничке службе, он је са супругом Милицом по задатку отаџбине отишао да буде конзул Краљевине Србије у Приштини, у доба највећих страдања српског народа под Турцима и Арнаутима. (Споменик од речи тој Ракићевој служби подигао је др Јован Пејчић, својом књигом „Милан Ракић на Косову“).
Ракић је у те дане писао са своје конзулске дужности надлежнима у Краљевини Србији: извештавао је да је турска власт Арнаутима дала одрешене руке да убијају Србе, да су „обесни Арнаути у Пећкој нахији“, пошто су наш народ опљачкали и протерали, „окренули своје разбојничке походе на манастир Св. Српске Патријаршије у Пећи, да човек „са зебњом мора мислити на будућност нашега народа ако овакво стање потраје још које време“… да су се Арнаути у Призрену окупили да одреде дан када ће се извршити покољ Срба… Слао је, 1909, 1910, 1911. године спискове ухапшених и мучених Срба, Срба убијених, Српкиња силованих, несрећница на силу потурчених… Пишући песму о косовском Христу који у празно шири руке, чекајући паству које нема, он је, у ствари, описивао реалност.
Али, то му никад није био повод за плашњу и повлачење.
Ракић се, још док је био конзул Краљевине Србије на окупираном тлу, херојски држао, улазећи у Пећ, међу поробљене Србе, без пратње, иако су му Шиптари претили да ће га убити. Чим је избио Први балкански рат, он је, ником се не јавивши, напустио Министарство иностраних дела, где је био чиновник, и отишао у четнике Војводе Вука. Међу првима је ушао у ослобођену Приштину, ископао у дворишту Конзулата закопано звоно и зазвонио у њега.
Младен Ст. Ђуричић је записао Ракићево сведочење о ономе што је песник назвао „највећим даном“ у свом животу:
„Оставио сам Конзулат у којем више нисам имао шта да радим, па сам узео пушку… Дакле, избисмо на само место Косовске битке. С десне стране гудио је Лаб, пун нове снаге од јесење кише, и журио да однесе велику вест. С леве, на брежуљку, слегало се замишљено Муратово турбе…
Постројише нас. У пратњи штаба појави се командант.
– Јунаци моји, знате ли где се налазите? Знате ли како се ово место зове?
У збијеном строју лупкарала је пушка о пушку, затезале се ремењаче.
– Овде, где ми сада стојимо, на Видовдан 1389. године, истог дана и истог сата, погинула су оба цара!… То је Гази Местан, на којем је Обилић…
Око мене попадали војници. Погледам: љубе земљу! Ваљда сам се и ја био сагнуо, кад нисам приметио – откуд изађе млад официр с исуканом сабљом. Стаде пред команданта, поздрави, рапортира нешто, па се окрете строју. Диже сабљу и поче громко: – На Гази-Местану, од Милана Ракића!
Прво ме издаде слух, па онда и вид. Испред мене се подиже брег са турбетом, зави у црвено и остаде висећи као пламена застава… Исказа ме целог – планина!
Од узвика се ломило небо. Нова и млада Србија слави Васкрс, а ја? С муком сам се држао на ногама. Више осетих, но што видех, кад се неко одвоји из моје јединице и, у трку, стиже пред команданта:
– Господине пуковниче, тај који је испевао ову песму овде је с нама… Ево га позади, с бомбама… у одреду Војводе Вука!
И одмах одјекну командантов глас:
– Добровољац Ракић, напред!
Чуо сам све, али нисам могао ни да коракнем. Чак ни да отворим уста. Рукавом од шињела заклонио сам лице и пустио сузе… први и последњи пут тада“.
А после Гази Местана, Ракић хита Стојану Чемерикићу, српском старцу, да му благовести Србију на Косову. О томе је писао Стојанов унук Милан:
„У селу Скуланову, на Косову, живео је један ханџија, Стојан Џокле-Чемерикић, родом из Призрена. Ракић је од њега направио себи не само човека од поверења, него и најоданијег пријатеља. Пред одлазак за Београд, Ракић се опростио са тим својим пријатељем, који је био оронуо и оболео:
– Нећу, не могу да умрем пре него што видим српског војника на ослобођеном Косову – рекао му је пријатељ при опраштању.
Пролазили су месеци. Џокле је све више обољевао и није могао да се с постеље подигне. Али је он чекао, чекао је спасење.
И, најзад, куцнуо је био очекивани час.
У срећну јесен 1912. године, Милан Ракић, четник у претходници победничке српске војске, прелази границу на Мердарима, на домаку саме Приштине. С фишеклијама и бомбама, он, бивши конзул, улази на челу једне колоне у место у којем је толико година службовао (…)
Ване, Мане и толики мали људи били су њему у мислима када се светило Косово.
Ракић се сетио и свог пријатеља из Скуланова. Једног дана поведе (са) собом неколико војника, и на челу ове необичне чете, са шубаром на глави, наоружан, упути се у село. Његов пријатељ Џокле лежао је на својој грубој постељи, живи леш, страшнији него онај Ракићев Христос у усамљеној цркви у Метохији. До њега готово нису ни допирали звуци косовских окршаја, ни осветничке победе.
– Слободан си, дошла је Србија! – узвикнуо је Ракић болеснику. Иако у полусвести, Џокле је познао глас. Погледао је Ракића, погледао је наоружане војнике под шајкачом око њега, и разумео је. У магновењу прибрао је сву своју снагу, устао из постеље, мршав, дуг, незграпан, и пољубио свога ослободиоца у чело. Заљуљао се и пао.
Џокле је могао испустити душу тек када је његов завет био испуњен“.
И Ракићево окружење било је херојско. Његов шурак Владета, син јединац (имао је пет сестара) славног Љубомира Ковачевића, погинуо је као дивизијски официр ослобађајући Стару Србију, 18. октобра 1912. године. Над његовим гробом отац Љубомир је одржао овакав говор:
„Сине,
Пет стотина година српски народ је чекао тренутак да се ослободи Косово, и дочекао га је. Ти си пао у рату за ту свету ствар и ја сам поносит што сам као отац данас у стању да те свесно и са поносом жртвујем идеалу за који сам и сам живео.
Сине мој,
Иди и реци Цару Лазару, Милошу Обилићу и свим косовским јунацима да је Косово освећено. Однеси им глас наше радости и буди им весник једног бољег доба за цело Српство“, говорио је честити Ракићев таст, још један прави српски интелектуалац. Има ли много оваквих надгробних беседа у историји наше и светске реторике?

ДУЧИЋ У АМЕРИЦИ
После слома Краљевине Југославије у априлском рату 1941. године, дипломата Јован Дучић се августа месеца, из Португалије пребацио у САД. Још у јулу те године писао је свом рођаку Михаилу: „У Европи је прави пакао, а верујем да ће за дуго време ићи још горе и ужасније. Моја је намера да искористим тамо једно дуже одсуство, које сам добио од своје владе, али да то време искористим за једну мисију за коју чекам коначна обавештења“. Влада Краљевине Југославије у егзилу, посвађана и без јасне визије, Дучићу, међутим, није поверила никакву мисију; зато ју је он сам предузео. Срби у Америци, иако је у родном крају од 1918. до 1941. године званична политика гласила „брат је мио које вере био“, ипак нису заборавили ко су, шта су, одакле су и куда иду. Зато су славног Дучића дочекали с нестрпљењем. И док је краљевска Влада усред ратних страхота које су Српство у отаџбини снашле и даље водила  политику збуњујућег југословенства, Дучић је, међу Србима у САД-у, решио да брани интересе свог народа, баченог на кланицу зато што се супротставио Хитлеровом Новом поретку.
Стигао је у град Гери, у држави Индијана, и настанио се код свог рођака Михаила и снахе Лепосаве, удовице покојног Саве Дучића. Сместио се у вили на Мичигенском језеру, близу  Гери. Његов дом постао је прибежиште свих родољубивих америчких Срба, који су схватили да морају чинити све што могу за своје земљаке у сенци кукастог крста и усташког ножа. Пратећи извештаје о покољима Срба у НДХ, 20. октобра 1941. године Дучић пише песму „Врбас“, која ће, по речима Слободана Јовановића, „бити забележена у свакој антологији нашег патриотског песништва“, јер је по њему Дучић „у данима великог српског бола и мучеништва нашао речи које су могле бити мелем народном болу“(„Пре свачији сужњи, но ичије слуге“, поручио је Дучић усташким мародерима, који су у то време били „ЕУропа“; те речи и данас треба носити у себи и често их, кад на ТВ-у гледате „другосрбијанце“, понављати: „ Пре свачији сужњи, но ичије слуге“).
Дучић се тих дана разлетео по Америци: беседио је међу Србима у Чикагу, Њујорку, Пистбургу, на далеком Западу. Лука М. Пејовић, сведок његове делатности, каже: „Он је масама уливао поверење. Говорио је као са катедре. На душу  слушалаца његове су речи падале као мелем. Дучић је за све имао исту лепоту говора и исто песничко надахнуће“.
У новембру месецу 1941, када су се код Дучића у вили нашли угледни Срби са Новог континента, донета је одлука да се обнови рад Српске народне одбране, што је одмах и учињено (рад СНО је фактички замро за време „југославизма“); седиште СНО-а постао је Чикаго, а основано је шездесетак подружница широм Америке. Дучић је без потписа – мада су сви, и пријатељи и непријатељи, знали ко то пише, у „Американском србобрану“ почео да објављује низ текстова под насловом „Ради правилније оријентације“, у којима је објаснио ко су Хрвати и како је  било могуће да се појаве монструми звани усташе. Објаснио је хрватску мегаломанију утемељену на песку конвертитства; показао сву лаж њиховог ранијег, наводно „пројугословенског“ политичког става; дигао глас у одбрану величине једног духоносног и државотворног народа, какав су Срби. На Дучића и СНО кренули су сви: Хрвати, под покровитељством Ватикана, тврдили су да приче о покољу у НДХ нису истина; југословенска Влада је настојала да сачува привид хармоније „троименог народа“; „Југоцентар“ у Њујорку је настојао да антифашистичку борбу у Југославији прикаже као дело југословенских  бораца , а не као превасходно српску борбу за опстанак под налетом Хитлерових савезника, од усташа до балиста; комунисти око листа „Слободна реч“ нападали су га као „дражиновца“; србофоби из Стејт департмента су уз малу помоћ својих хрватских пријатеља доказивали да Дучић шири „расну мржњу“међу народима САД-а.
Дучића, наравно, ништа није спречавало да говори истину; противницима је поручивао да ће их „удавити у капи мастила“, а о Хрватима сведочио да су такви какви јесу „не због тога што се ничег не боје, него због тога што се ничег не стиде“. СНО објављује три његове брошуре: „Идеологија југославизма“, „Федерализам или централизам“, „Влатко Мачек и Југославија“. Писао је и о српском приморју, стигао да објави студију о грофу Сави Владсилавићу и чудесну „Лирику“, једну од најлепших српских песничких књига. Све време се лавовски бори да каже праву реч о Југославији, коју износи у једном писму: „Ми присуствујемо не само катастрофи наше несрећне државе, основане на лажи и издајству, него и расулу једног друштва (…) И најужасније од свега је то што сад треба да нас спасавају ови који су нас довде и довели. Акција појединих Срба министара који су овде, у свити Цветковићевог бана Шубашића, испуњава ме правим ужасом“. Извесни Божа Марковић је, сведочи Дучић, уверавао владику америчко-канадског Дионисија да треба да погине још триста хиљада Срба из Босне и Херцеговине да би тријумфовала (опет) идеја „југословенског јединства“, а Милан Грол је, 27. марта 1941. године, самоуверено беседио да пут Срба и Хрвата мора остати заједнички. Дучић је рекао да је  Гролов говор „пут очајања, пут бродоламаца“ зато што се заснива на лажи, јер је (осим у браку дегенерика) немогућа заједница убица и убијених. Нарочито диже глас у одбрану  интереса Босне и Херцеговине, у којој живе Срби који су гинули „на турском коцу и аустријском конопцу“, док се између два светска рата њиховим интересима трговало („између једног случајног Београда и једног уцењивачког Загреба“, каже Дучић). Он уочава да је и сада, као у Првом светском рату, на делу покушај стварања „Католичке конфедерације“, јер католицизму и фашизму одговара сарадња ради борбе проив шизматика, који су у исти мах и Словени. Павелић је само фигура Ватикана,  и он ће бити уклоњен чим се покољ над православнима оствари. Јер, како каже Дучић у тексту о Шубашићу: „Да није католичке мржње против Срба, никад Хрвати не би имали неки стожер око којег би се сви заједно окупили. Срби су одувек ратовали под својом заставом, увек истом и увек за исти циљ, а Хрвати нису још од 11. столећа никад били окупљени под својом сопственом заставом и за своју сопствену ствар“. Зато у свом чланку „Велика Србија и Србија Велика“ подсећа своје читаоце на право решење: „Нико од Срба није желео Велику Србију, која би, по дефиницији, заробила стране народе, него Србију Велику, значи државу трећином мању него остварену Југославију: Србију од Лике до Улциња, без иједног Хрвата у свом јарму, али ни у свом срцу“. Како би требало преустројити државу после рата, Дучић излаже у писму једном пријатељу: „Срби морају бити окупљени (…) око своје српске владе да је изведу на прави пут, и у сопственој српској кући, у којој ће бити силни и велики, и на линији коју ћемо повући по дубини савести и дуљини мача. Без овог имаћемо нове Марсеље, капитулације, Врбасе, преверавање, упропашћење свих илузија потребних народу који увек мора да верује“.
До последњег даха свога, Дучић, крепки старац од 72 године, не престаје да се бори; исцрпљен, после једне прехладе и упале плућа умире на Благовести, 7. априла 1943. године…У свом огледу о Дучићу, владика Николај америчку мисију великог песника описује овако: „Није он бранио Српство као што адвокат брани свога клијента од кога очекује неку награду. Него, без плате и положаја, без икакве званичне дужности и обавезе, разрешен од свега сем своје савести, он је громовнички ударао по свима онима који су криви за пропаст државе и уништење српског православног народа (…) Све Дучићево прозно писање овде у Америци односило се на то да је српски народ, поред свих грехова својих вођа и својих, заслужио пред Богом и човечанством да живи као слободан народ. Он је оштро осуђивао српске политичаре који су одступили од историјског пута српског народа, завели га на странпутицу, довели га до расула и дезорганизације баш у оном времену када су сва остала племена у нашој држави вешто искористила прилику и дату им слободу да се организују у националне и верске целине, јаче него икада пре стварања Југославије. С друге стране, износећи и осуђујући нечовештва ближих и даљих непријатеља над српским народом и њихов паклени план да завладају српском земљом на гробљу свих Срба, Дучић је позивао српски народ у Америци ка вери да се тај план никада неће остварити и ка братској слози у борби против тог плана. Његов поклич наишао је на силан одјек свих правих Срба и Српкиња у овој земљи“.

РАКИЋ И ДУЧИЋ, ДАНАС И ОВДЕ
Ником нормалном међу Србима данас није лако кад гледа полом свог народа, и издају оних који су се (а тобож „интелектуалци“ ) поклонили богу Мамону, и који мантрају своје ЕУ мантре само зато што мисле да је једина права идеологија „у се, на се и пода се“ (при чему то маскирају у  причу о „људским правима“, реформама итд). Али, ипак, треба окретати главу од вашара таштине, који се претвара у ругло, ругло лажи и покварењаштва без граница,. Баш сада, када је тешко, треба гледати у светлост оних који су били пре нас, и који су у исто тако тешким историјским околностима умели да иду путем истине. Како је Ракићу било у турско-арнаутској Приштини, док је певао о Христу у Метохији, Христу без пастве? Како му је било док је сваког дана слушао вести о пљачкању и убијању његових сународника, о страшним збивањима пропасти без краја и конца? А како је било Дучићу док је слушао како усташе кољу његове Херцеговце и гледао Грола и Марковића како бунцају о јединственој држави Јужних Словена као једином путу за Србе? Сам против свих, ослоњен једино на родољубе из Српске народне одбране, Дучић се није колебао, јер је знао да је у праву. Као што је Ракић стихове „На Гази Местану“ оправдао с пушком у руци, на том истом Гази Местану 1912, тако је и Дучић „Царске сонете“ оправдао борећи се пером као мачем, у Америци за свој клани, али неубијени народ…
Чиатоцима и сарадницима „Печата“, листа слободне Србије у окупираној Србији, остаје само да истрају на путу Ракића и Дучића. Јер, то је, како би њихов колега по песми и брат по вери и нацији, Алекса Шантић рекао, пут Богочовека. Пут слободе и правде, без које нема ни хлеба, ни живота.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Vi Cane tražite od “Pečata” da preduzme nešto po ovom pitanju? Da su “iz te priče” ne bi njima Dimitrijević pisao članke.

    U Čačku je prema utvrdjenim činjenicama 1944. godine streljano 72 kolaboranta i ratna zločinca dok su četnički koljači 1941. godine poklali blizu 1000 Čačana, medju njima i oca našeg poznatog karikaturiste Koraksa. Da nije sa majkom pobegao u Beograd, poklali bi i njih.

    Inače istoričari lažovi iz komisije koju pominjete osnovane 1991. godina parama Vuka Draškovića počeli su od 12000 Čačana žrtava crvenog terora da bi na kraju priča pala na 72.

    Članovi te komisije su klasični psihopate.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *