Почетна / Репортаже / Косовска Митровица Велеград српског бунта

Косовска Митровица Велеград српског бунта

Пише Миодраг Зарковић

„Печат“ је у више наврата боравио протеклих месеци на северу Косова и Метохије, а нарочито у Митровици, о чему сте могли да читате неколико репортажа разних аутора. Због мноштва актуелних догађаја, неминовно смештених у средиште тих текстова, помало у сенци остала је прича о специфичном менталитету тамошњег народа, менталитету способном да фасцинира, како тинејџере и новинаре, тако и врхунске уметнике и доказане интелектуалце

Као и сви млади људи из мањих средина, тако је и Јелена била напречац одушевљена великим градом када је пре две године дошла на студије психологије. Одрасла у мирној варошици у околини Ниша, заволела је градску вреву, гужву и галаму чим се сусрела са њом. Што ће рећи да је прошла исти „развојни пут“ као и небројени милиони у истом узрасту, на свим крајевима света, било да је реч о доласку у Њујорк, Буенос Ајрес, Москву или Техеран.
Само што је у Јеленином случају то Косовска Митровица. Град са 20.000 становника, а већи од многих мегалополиса планете.
„Пре него што сам дошла овде, јако мало сам знала о Митровици или Косову уопште. Али, сада ми се чини да потпуно припадам овде. Када посетим завичај и видим се са својим старим друштвом, па се поведе прича о Косову, често се дешава да се жестоко расправљам са њима или чак и завадим, зато што ми смета колико мало знају о овим људима овде. Ето, до пре две године ни ја нисам знала ништа о њима, нити сам осећала потребу да их упознајем, а сада сам се толико сродила и са људима и са градом, да ме боли сваки стереотип на њихов рачун“, прича Јелена, будући дипломирани психолог.
Један други психолог, увелико дипломирани, никада није ни крочио у Косовску Митровицу, али зато у великој мери одлучује о њеној судбини. То о чему прича Јелена – али и многе њене колеге са других митровачких факултета – ту припадност народу на северу Космета и свему што је тај народ изградио, овај психолог никада није осетио непосредно на својој кожи. Што ће рећи, избегао је развојни пут који су успешно ескивирали и многи други београдски „интелектуалци“, све сами његови пријатељи, удобно заваљени у институте и невладине организације.
Само што је он председник Србије. Борис Тадић, главом, брадом и идејом старом барем 20 година: да територије уопште нису важне.
„Првенствени интерес Србије је да се заштите људски животи, јер без Срба на Косову и Метохији нема ни Србије“, често, не помињући ни територију, ни државничко право ни међународну правду, понавља Тадић, углас са Чедомиром Јовановићем и Вуком Драшковићем. Као да је несвестан – мада је вероватно савршено свестан – да тим речима ставља мету на леђа сваког косметског Србина. Да ће овакве изјаве Хашим Тачи схватити само на један начин: реши ли се Срба са севера Космета, занавек ће се решити и Београда.
Ко зна, можда је и било зацртано да се све тако заврши, да Срби масовно напусте север Космета, своје последње упориште у покрајини, па да онда званични Београд дефинитивно огласи да је даља борба за државни суверенитет јалов посао, пошто „доле“ више нема нашег народа. Такав сценарио, ако је икада постојао, успешно су спречили сами косметски Срби. На њих, могуће је, нико није рачунао у тој једначини. Није био узет у обзир њихов менталитет, једнако борбен колико и урбан, једнако српски колико и светски, једнако лојалан колико и бунтован.
Менталитет који опчињава студенте попут поменуте Јелене, као и друге придошлице. Менталитет на којем је Косовска Митровица, са свега двадесетак хиљада душа, израсла у најневероватнију метрополу света.

[restrictedarea]

АЛТЕРНАТИВНИ ПРАВЦИ
„Печат“ је у више наврата боравио протеклих месеци на северу Косова и Метохије, а нарочито у Митровици, о чему сте могли да читате неколико репортажа разних аутора. Због мноштва актуелних догађаја, неминовно смештених у средиште тих текстова, помало у сенци остала је прича о специфичном менталитету тамошњег народа, менталитету способном да фасцинира, како тинејџере и новинаре, тако и врхунске уметнике и доказане интелектуалце, попут песника Петра Пајића, чији је први одговор у интервјуу из прошлог броја посвећен управо тој тематици.
А човек, руку на срце, чак и пре него што стигне до саме Митровице може да се увери у несвакидашњу нарав косметских Срба – довољно је да прође стазама и богазама којима колективно тепамо „алтернативни правци“. То су путеви које Срби користе да би заобишли Јариње и Брњак, прелазе окупиране крајем јула, када је и избила последња криза.
Путеви… Погрешан израз. Хипербола. То нису путеви, то су путељци, па још на дијети. Један од њих, иначе најкоришћенији, толико је узак да по њему аутор овог текста (110 килограма) и, на пример, Миљенко Дерета (НВО ухрањеност), не би ни пешке могли да се мимоиђу без сударања! А по таквом путељку, својеврсном геометријско-грађевинском инциденту, већ три и по месеца одвија се врло живахан саобраћај – у оба смера. Без икаквог нестрпљења или гунђања, на толишном простору мимоилазе се аутомобили и аутобуси са теретним камионима и комбијима. Дешава се да се на каквој кривини, из супротних смерова сусретну колоне вишетонских возила, па да се онда, фантастичним планинским „тетрисом“, чвор некако распетља, тако да на крају сви прођу даље, а да се нико не судари, нити сурва у провалију која вреба са стране.
Возачи у таквим околностима показују задивљујућу солидарност, излазе из својих возила и помажу колегама макар навођењем, не обазирући се на то што се задржавају више него што су планирали. И на крају се обавезно растају с осмехом на лицу, уз неизбежне поздравне „сирене“ од којих даноноћно одјекују кршевите планине на северу Космета. Једино је битно избећи прелазе које не контролише Србија, и ниједна цена није превелика за ту сврху. Само да не би Брњак и Јариње зврјали празни, тамошњи Срби као да су спремни и кочијама да се врате!

ТРАДИЦИЈА И МОДЕРНО
Неко ће то оценити као инат, и неће погрешити, али остаће недоречен. Мотивациона снага која покреће Србе са Косова и Метохије, да непрекидно и на све могуће начине пружају отпор успостављању Тачијеве наказе од државе, не може се објаснити само инатом, нити пркосом. По свој прилици, ту је реч о добитној мешавини више особина, мешавини можда и без премца у савременом свету, зато што спаја наизглед неспојиво – полетну, урбану предузимљивост и енергију, са постојаним и наслеђеним поштовањем традиције.
На српској јавној сцени – не само политичкој, већ и културној – одавно је успостављен својеврстан апартхејд, са јасно разграниченим целинама: повлашћеним мундијалистима и маргинализованим традиционалистима. Ови први, осиљени, повампиреном титоистичком доктрином, хистерично урлају против сваког испољавања, па и наговештаја, ичега што представља национално наслеђе, али зато надобудно и подмукло промовишу себе као једине исправне тумаче међународних тенденција у науци, уметности и култури. Ови други често, из разумљивог, али не много корисног револта, унапред одбацују савремене светске токове, чиме неминовно губе присталице у оном делу јавности који им је наклоњен идеолошки, али су му културолошки ближи „Сопраноси“ и „Металика“ него Црњански и Андрић.
Е, Митровица је град који мири две крајности, тачније, показује да се традиционално и модерно сјајно надопуњују.
Малограђански „космополити“ наше јавне сцене често се ругају родољубивим струјама, па их описују као заостале, забиђене дивљаке, малтене неандерталце, које је време увелико прегазило: та манипулација најлакше се обара управо у Митровици, изразито родољубивој средини, која је истовремено отворена за најсавременије и најразноврсније забавне, информативне и културне садржаје. Зато је у Митровици ноћни живот чак и богатији него у двомилионском Београду, упркос томе што у престоници постоји и ради небројено више ноћних клубова. У Митровици ћете, удаљене свега неколико стотина метара, пронаћи клубове са искључиво џез музиком, па у којима се пушта само рок, затим намењене регионалном поп фолку, чак и оне који комбинују све од наведеног! Ни мањег града, ни веће и разноврсније понуде.
Што је најзанимљивије, сви ти клубови су редовно пуни, а нарочито петком и суботом, када је у њима немогуће не само наћи слободно место, него и ући од гужве. Насупрот раширеном мишљењу да им се живот своди на барикаде и мостове, Митровчани живе, што би се рекло, пуним плућима, нимало у томе не заостајући за вишеструко многољуднијим градским срединама, напротив. Ови људи заиста су на сјајан и делотворан начин спојили обичајно са прогресивним.

ОАЗА СМИСЛА И СЛОБОДЕ
Наравно, у корену свега ипак се налази традиција. Снажно осећање националне припадности. Видљиво када год се чује експлозија – а често се чују, нарочито из правца јужног, шиптарског дела града: у тим тренуцима, омладина која је до пре секунд ђускала уз МТВ хитиће или испијала пиво уз баладе Герија Мура, као по команди скаче на ноге и спремно креће ка мосту или неког другој критичној тачки. Митровчани јесу весели и живахни људи, али ни у једном тренутку неће сметнути са ума какве их све опасности окружују и каква их искушења могу снаћи. Њихова склоност дружењу и проводу, укратко, не проистиче из страха од неизбежног или од потребе за „вентилом“; не, већ из природне жеље да се у освојеној слободи ужива, а не дрхти.
Нису вам, при том, потребне експлозије, да бисте увидели колико је одговорност према колективу раширено осећање у Митровици. Чест је призор, наиме, да Митровчани седе у кафићу са пријатељима, а да онда у 22:55 ч, мада је ноћ тек почела, смирено устану од стола, поздраве се са друштвом и затим дисциплиновано оду на барикаду, где им за пет минута почиње дежурство (и траје до седам изјутра). Трунке недоумице нема на њиховим лицима: у секунду тачно, појавиће се на „положају“ онда када су и обећали, како би други Митровчани могли те ноћи безбрижно да се проводе.
Уосталом, да тамошњи Срби немају тако изражено осећање одговорности према нацији и држави, безбедносна ситуација на северу Косова и Метохије била би таман онаква каквом је описују Чедомир Јовановић и Вук Драшковић. Када они кажу да на северу Космета влада безакоње, делимично су у праву: једини органи реда у северном делу Косовске Митровице јесу припадници Косовске полицијске службе (КПС), на коју локално становништво не гледа нимало благонаклоно. Јединице КПС-а Срби и трпе само зато што су на њиховом подручју састављене искључиво од етничких Срба, али, иако су полицајци одговарајуће националности, ипак се осећа доза неповерења.
По строгој дефиницији, дакле, то би се могло назвати безакоњем. Па ипак, север Космета је, у безбедносном смислу, средина која је уређенија од Београда или Новог Сада, на пример, а камоли од Приштине или јужног дела Митровице! Упркос упадљивом недостатку безбедносних структура и служби, становништво Митровице масовно поштује писане, а још више неписане законе. Једини изузетак могао би да се нађе у нешто слободнијем схватању саобраћајних прописа – пешацима је, на пример, препоручљиво да се не уздају превише у пешачке прелазе; што се свега осталог тиче, Митровица је права оаза ослобођена криминала. Тамо нема убистава, разбојништава, пљачки… Тамо су, рецимо, незамисливе сцене из београдских драгстора, где сваку муштерију прате по три наоружана редара – у Митровици се купац поштује, а не контролише. Тамо, изузев неизбежних повремених чарки и макљажа између група припитих младића, једина безбедносна опасност прети са десне, јужне обале Ибра, а за то су већ надлежне поменуте барикаде; рекосмо, као што знају да уживају у слободи, Митровчани још боље знају како да је чувају.

ЧАС ИЗ ОТПОРА ИМПЕРИЈИ
Као логичне последице свега набројаног, истичу се три очигледне карактеристике северног Космета, а Митровице посебно.
Прва је та, да су митровачке улице непрестано пуне света. Најразличитијег света: од галамљивих средњошколаца и ужурбаних студената, преко младих родитеља који шетају своју дечицу, па до пензионера који свакодневно протежу ноге. Улице овог града нису пусте ни по пакленом сунцу, ни по обилној киши, ни по немилосрдном ветру. Заиста, у свако доба дана или ноћи, Митровица делује као да је језгро каквог вишемилионског велеграда.
Друга је упадљив недостатак евро-хушкачке иконографије, која је затрпала остале српске градове. У Митровици, наиме, нема ничега што носи префикс „евро“. Док у другим нашим градовима не можете да живите од евро-банака, евро-бутика, евро-ресторана, евро-агенција и евро-компанија, Митровица је сасвим ослобођена те евро-стеге. Када проведете неколико дана у Митровици, видећете и сами колико вам прија одсуство евро-појмова, односно колико смо ми у остатку Србије свакодневно тровани таквом примитивном, али, нажалост, врло ефикасном методом испирања мозгова.
Трећа карактеристика је још упадљивији недостатак великих трговинских ланаца, страних и домаћих, који су од остатка Србије направили једно велико тржиште. Зато су све цене у Митровици ниже него у другим српским градовима, иако је транспорт робе знатно отежан. Економија на северу Космета, мада ограђена са свих страна, као да функционише боље и хуманије него онамо где су продрли самозвани стручњаци из опскурних партија.
Да не причамо сада о ћирилици, она је из остатка Србије практично протерана, док је на северу Космета свеприсутна. Или о томе да путник који крене из Београда ка Космету, све до административне границе неће наићи ни на једну „цивилну“ српску заставу, тј. једине тробојке које ће видети успут јесу запостављене и неодржаване, окачене по установама као што су школе и полицијске станице; али ће зато на самом Космету, чим пређе административну границу, наилазити на српску заставу на сваких двадесетак метара!
Да, Срби са севера Космета држе својим земљацима час из родољубља. Час из отпора Империји. Чак и више од тога. Доказали су да отпор Империји није само храбар, племенит и частан, већ и леп чин. Показали су да је могуће слушати америчку музику и истовремено се супротстављати америчкој самовољи.

_______________

Толеранција

Ови који оптужују север Космета да је огрезао у криминал, исти су они којима су уста пуна и толеранције. Е па, када смо већ код толеранције, ред је подсетити на две чињенице које се углавном прећуткују у вези са Косовском Митровицом:
1) У оквиру северног, српског дела подељеног града, налази се и насеље Бошњачка Махала, насељено претежно Шиптарима. Такав етнички састав присутан је и у још неким деловима града, мада мањим од Махале;
2) Када долазите из Београда, на самом улазу у Митровицу видећете гробље, шиптарско гробље – нетакнуто. Док су српска гробља широм Космета скрнављена и разарана, ово шиптарско, мада се налази на српској територији, ничим није оштећено. Што показује да Срби, за разлику од других, околних народа, нису ни у каквом сукобу са покојницима, ма које да су националности.

_______________

Пантић: Председник се занео

Као што смо и обећали у претпрошлом броју, позвали смо Крстимира Пантића, председника Општине Косовска Митровица, како бисмо од њега добили коментар дешавања на састанку са Борисом Тадићем. На наше питање, како се осећао у тренутку када му је председник Србије претио, Пантић је љубазно, али кратко одговорио:
„Заиста не бих ништа коментарисао. Председник се излетео у жару расправе, чим је то био изговорио и њему је самом било јасно да се занео, па бих оставио све на томе. Верујте, није то био никакав велики инцидент или сукоб“, рекао је Пантић за „Печат“.

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. U Srbiji je ostalo jos malo medija koji pisu istinu o Kosmetu i uopste o Srbiji. Svaka cast „Pecatu“ , novinaru Zarkovicu ali i drugim novinarima ovog lista koji odavno plasiraju istinu o Srbima na severu Kosova i Metiohije. Bravo Zare, ti saosecas sa napacenim spskim narodom na Kosovu i Metohiji, ti si deo nas i ti i „Pecat“ ste dobro dosli u svaki srpski dom na Kosovu i Metohiji. Previse nam znace te vase istine koje plasirate. Kad bi samo BG imao vise takvih novinara i takvih medija lakse bih bar disali i ziveli u okovanom getu od NATO – vaca i zlikovacke Pristine. Pa zar Beograd ne vidi miris fasizma koji se siri bas iz Pristine na stetu Srba i na potocima srpske krvi. Neka zivi „Pecat“ u vekove vekova.




    0



    0
  2. похвала и подршка

    Волим Печат на ћирилици!
    Чланак је добар, што више тога треба писати. Треба објаснити новим генерацијама шта је здрав патриотизам, без мржње и ускогрудости. О томе има само у новинама, у школама, на телевизији, у тзв. политици ништа!




    0



    0
  3. Ови људи на Космету спасавају душу Србима и Србији.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *