Косовска граница издаје

Пише Никола Врзић

Како су нам суспендовали и Скупштину Србије и Устав Србије, а да Србија то није ни приметила

Да ли смо постали толико опчињени Борисом Тадићем, па више и не преиспитујемо оно што нам ради или смо се досад већ навикли на председника Србије који гази Устав Србије? Или су нам медији окупирани до те мере, па скоро да и нема где да му се изговори оптужба за кршење Устава Србије и гажење њене Скупштине. Тек, без икакве је реакције мимо нас прошло председниково признање, у недељу на ТВ Прва, да је од њега лично потекла иницијатива да административна линија између Србије и Косова постане државна граница коју ће поносно чувати цариници независног Косова. Његов је Београд, открио је, изашао „са иницијативом“ о „интегрисаном управљању“ прелазима између Србије и Косова; иницијативом која значи да ће административна линија између Србије и Косова изгледати као и граница Косова са државама које су признале његову независност,  Албанијом, Црном Гором и Македонијом, на којима заједнички послују албански/црногорски/македонски и косовски цариници и припадници ЕУЛЕКС-а. Предложио је Тадић увођење границе усред ове земље, иако Устав Србије, у члану 8, изричито констатује да је „територија Републике Србије јединствена и недељива“, а „граница Републике Србије неповредива“… И никакво чудо, онда, што Борко Стефановић почиње да спроводи договоре које нико није ни видео, а камоли ратификовао; договоре који косовску границу издаје додатно утврђују.

ДЕМОКРАТСКА ДИКТАТУРА
Ако ништа друго, можемо макар да разобличимо Тадића и његовог Борка. Да покажемо како су њих двојица суспендовали и Устав Србије, и одлуке њене Скупштине, а успут и саму Скупштину Србије. Барем да им увођење наше Србије у њихову диктатуру не прође непримећено…
Србија престаје да буде парламентарна демократија, и то је очигледним постало у ове две-три недеље које су за нама. Све је почело најавом доношења нове скупштинске декларације о Косову, која „није обична декларација, јер она може да буде прекретница у односу државе према Србима на Косову“, како је рекао Оливер Ивановић, државни секретар у Министарству за Косово и Метохију. Испоставило се, међутим, да таква, прекретничка декларација о Косову, којом би Борко Стефановић добио бланко подршку за све што се договори(о) у Бриселу са Робертом Купером и Едитом Тахири, не може да буде изгласана у Скупштини Србије; Српски покрет обнове и Лига социјалдемократа Војводине најавили су да је неће подржати зато што није довољно прекретничка, али је ударац Тадићевом косовском прекрету (то је исто што и „Преокрет!“ Чедомира Јовановића, само прикривеније, перфидније) стигао и из сасвим супротних разлога. Такође из редова Тадићеве, владајуће коалиције – посланици Демократске странке и Г17 са Косова најавили су, наиме, да неће гласати за владину декларацију и да неће мислити Тадићевом, већ ће „за Косово да мисле својом главом“, како рече Драгиша Ђоковић, посланик ДС-а, додајући да „безусловну и безрезервну подршку не би дао ни своме покојном оцу, а камоли преговарачком тиму“. А то је, како је објаснила Стојанка Петковић, посланица Г17, став свих посланика са Косова, без обзира на то којој странци припадају.
Но како би и могли да гласају, када их досад постигнути договори – попут договора о регистарским таблицама, о којем је „Печат“ већ писао; он, у најкраћем, подразумева да косовски Срби изваде личне карте независног Косова ако хоће да региструју свој аутомобил на „статусно неутралне“ КС таблице – приморавају да престану да буду грађани Србије, а да постану грађани Косова. Да би се у међувремену испоставило и да договор о катастарским књигама предвиђа да жалбена инстанца у споровима на Косову и Метохији буде Врховни суд Косова, што је у изјави за „Политику“ открила посланица Г17 Стојанка Петковић, а два дана касније потврдио и „Данас“, позивајући се на своје изворе из Владе Србије.
Елем, суочен са немогућношћу да свој прекрет спроведе кроз Скупштину Србије, председник Тадић одлучује да Скупштину суспендује. „Нова декларација Парламента о Косову и Метохији не мора да буде донета“, објављује у недељу на ТВ „Прва“, најављујући тиме да ће ствар да преузме у своје руке и да је спроведе онако како је и замислио. Маниром узурпатора и диктатора, маниром окупационог намесника.
И не само да је Скупштини Србије тиме одузео право да учествује у формулисању косовске политике Србије, већ је, оним што у наставку бриселских преговора намерава да учини, суспендовао и Устав Србије, и све досадашње скупштинске одлуке.

[restrictedarea]

ИНТЕГРИСАНА ИЗДАЈА
Реч је, наравно, о предложеном концепту „интегрисаног управљања“ прелазима између Србије и Косова. Концепту који је све, само није у „оквиру за вођење косовске политике датом претходним декларацијама“, како је устврдио Тадић, покушавајући да прикрије оно што заправо чини.
Интегрисано, заједничко управљање прелазима, наиме, значиће да се Србија сагласила да на Јарињу и Брњаку остану косовски цариници, и значиће да је тиме погажен Устав Србије (члан 8, говори о целовитости и недељивости територије Србије, већ смо цитирали), као и последња косовска декларација Скупштине Србије, од 31. јула ове године. Она у свом првом члану констатује да су, покушајем довођења косовских цариника на Јариње и Брњак, „привремене институције у Приштини покушале да промене реално стање на терену“, и да су због тога (члан 3) „непосредно угрожени суверенитет, територијални интегритет и уставни поредак Републике Србије“. Пристане ли на „интегрисано управљање“, дакле, пристане ли на сопствени предлог, Тадић ће пристати на покушану промену „реалног стања на терену“ и тиме „непосредно угрозити“ уставни поредак ове земље.
Оваквим решењем за прелазе, штавише, Тадић ће погазити и све претходне скупштинске резолуције на које се у првом ставу преамбуле позива ова јулска, потврђујући да све заједно представљају „оквир за вођење косовске политике“. Да будемо прецизни: резолуцију од 26. децембра 2007. године самовољно ће погазити у делу који каже да је Косово и Метохија „интегрални део Републике Србије“, и да ће се покрајина „и у унутрашњим и у спољним активностима државе, њених органа и јавних чинилаца, сматрати саставним делом Републике Србије. Овај став биће меродаван за сваки појединачни акт или активност државних органа и јавних чинилаца“ (а какав је то „интегрални“ и „саставни“ део ако је одвојен туђом царином!?); резолуције од 25. јула 2007, 14. фебруара 2007. и 21. новембра 2005. године, погажене су на сличан начин, јер и оне наводе да је „Косово и Метохија неодвојиви део државе Србије“, полазе „од члана 8 Устава Републике Србије“, и констатују да „фактичко легализовање поделе Републике Србије (…) представља не само правно насиље над једном демократском државом, већ и насиље над самим међународним правом“…
Али којег па диктатора обавезују тамо неке скупштине, њихове декларације и наши устави? О међународном праву да и не говоримо.
Да „интегрисано управљање“ значи гажење свега што пише у Уставу Србије и скупштинским декларацијама, уосталом, доказују и реакције из Приштине. А реакције су (како и да не буду?) скоро еуфоричне. Едита Тахири, главна приштинска преговарачица и потпредседница њихове владе, тако, унапред је прихватила „споразум о заједничком управљању граница са Србијом“, и додала да ће „ово бити међудржавни споразум“ чији ће потписник, поред Србије и Косова, као гарант споразума бити и Европска унија; председник Скупштине Косова Јакуп Краснићи, понет оваквим изгледима, најавио је и да ће заједничко, интегрисано управљање границама значити и узајамно, српско-косовско (како то ужасно звучи!) признање границе, док је косовски премијер Хашим Тачи оценио да „сама чињеница да Србија прихвата концепт о коме су преговарали Косово, ЕУ и САД, такав европски концепт представља не само признавање граница, већ могу слободно да кажем да представља и признавање институција ‘Републике Косово’ од стране Србије“.

БОРКОВА РЕЧ
Али ствари су, по Србију и њене институције, још и горе. Горе, зато што ће Влада Србије већ 21. новембра, осмог дана по објављивању у „Службеном гласнику“, почети да примењује договоре које је у Бриселу досад постигао Борко Стефановић. Тог дана ће, најављено је, бити настављен и дијалог Београда и Приштине. Ситуација није нормална; о најважнијем државном и националном питању преговара се на основу платформе која је тајна („Печат“ је, подсећамо, од Владе Србије тражио увид у преговарачку платформу, а добио је само одговор да не може јер је реч о државној тајни), преговарају људи чији је идентитет такође тајна (ознака тајности опозвана је само са дела закључка о формирању тима за разговоре, па су на основу тога обелодањена једино имена шефа преговарачког тима – Борка Стефановића – и његовог заменика, извесног Владана Јовичића из Министарства за Косово и Метохију, чијег имена и функције на сајту овог Министарства чак и нема), и при том се постижу договори који су, такође, тајни. Скупштина Србије их, у писаној форми, није ни видела, а камоли ратификовала. А њихова примена почиње. Штавише, сва је прилика да их, црно на бело, нису видели ни чланови владе; „неки елементи бриселских договора у троуглу Београд – Приштина – ЕУ уопште се не могу ‘ставити на папир’, односно уврстити у закључке, и то због разлога поверљивости (…) Неки министри нису желели да стану иза договора о којима ништа не знају и који, наводно због ‘поверљивости’, уопште не могу бити у писаној форми“, открио је „Данас“. То је, посредно, потврдио и Оливер Ивановић, државни секретар у Министарству за КиМ, рекавши да је прошлог четвртка, на тој седници владе, Борко Стефановић поднео само „усмену информацију“ о резултатима разговора с Приштином, после чега је он, Ивановић, затражио да се Стефановић влади обрати и у писаној форми.
Влада Србије тада није донела никакву одлуку, али је током викенда, очигледно, дошло до некаквог преокрета, па је у понедељак, на ванредној, телефонској (!) седници усвојена уредба о предаји матичних књига Тачијевој Приштини. Управо ова, Уредба о посебном начину обраде података садржаним у матичним књигама за подручје Аутономне покрајине Косово и Метохија, својим чланом 5 открива да договора у писаној форми заиста и нема, баш као што нема ни одлуке ма којег надлежног државног органа о њиховом усвајању. Члан 5, наиме, каже да се „подаци из матичних књига користе у складу са договором Тима за дијалог са Привременим институцијама самоуправе у Приштини и надлежних органа Европске уније и Уједињених нација“ – који је то договор, тако написан малим почетним словом, који му је тачан назив, како је и где усвојен и заведен, на који се тачно члан тог договора позива ова уредба… – ничега од свега тога нема, из простог разлога што и не постоји.
А то што не постоји (не постоји у правном смислу), почиње да се примењује. При чему се одлука о примени доноси само на основу онога што је Борко Стефановић рекао да се договорио у Бриселу. Колико се може веровати у реч Борка Стефановића видели смо у мају ове године када је, и не трепнувши, устврдио да његова посета Приштини није имала државних обележја, а онамо усликан како се смешка испред заставица Србије и Косова…
На крају крајева, који је то споразум, договор, резолуција, акт… а да је на сличан начин одређивао будућност Србије (свеједно да ли је усвојен или одбијен), сакриван чак и од оних који треба да одлуче о почетку његове примене? Ни Дејтонски споразум, ни Кумановски, ни Резолуција 1244, ни Ахтисаријев план нису сакривани од јавности. Што нас само учвршћује у сумњи да смо усред тешке преваре и издаје. Ако је, наиме, све чисто, зашто крију?
А Борко Стефановић, ове среде, изјављује да „очекује да ће влада брзо донети уредбе којима ће омогућити примену договора из Брисела о катастру и слободи кретања“…

ПРАВИ ЦИЉ ПРЕГОВОРА
И све то да би испунили оно што им је Европска комисија наложила да ураде, да би 9. децембра можда добили статус кандидата за Европску унију. Са великим, великим можда. Великим као Немачка. Јер, представник Берлина у Београду, амбасадор Волфрам Мас, потврдио је прошлог петка да се „став Немачке у вези са питањем кандидатуре Србије разликује од мишљења Европске комисије“. „Што се тиче наших очекивања које свакако имамо, а које је изложила канцеларка Ангела Меркел током посете Београду у августу, тачно је да постоји разлика између мишљења Европске комисије и позиције Немачке“, рекао је Мас. И подсетио да „одлука о статусу кандидата Србије није одлука Европске комисије, то је само предлог за Европски савет, а одлука је на свим чланицама ЕУ“. А немачка су очекивања, да се разумемо, различита, већа од очекивања Европске комисије утолико што Немци траже да се држава Србија са Косова повуче одмах, за разлику од ЕК која нам допушта да то учинимо нешто касније.
Па су се, тобож да би обезбедили подршку за српску ЕУ кандидатуру, разлетели по Европи. Холандија, затим Француска, па Велика Британија у коју је отпутовао и лично председник Тадић. Дан пре њега је, међутим, у званичној посети у Лондону боравила и председница Косова Атифете Јахјага. Ова занимљива подударност, зато, отвара могућност да је главни циљ председниковог одласка у Лондон повезан са наставком његове косовске предаје (дијалога Београда и Приштине), а не са лобирањем за српске евроинтеграције. Имајући овакву могућност у виду, није ли умесно запитати се иде ли, уопште, Србија ка учлањењу у Европску унију? Или су евроинтеграције само димна завеса која треба да сакрије да Тадићев Београд пузећи, намеснички признаје независност Косова. Силина лажи које су београдски властодршци досад изговарали – да ћемо чланица ЕУ постати већ 2013, 2014…, иако им је Ангела Меркел јасно поручила да о чланству пре 2020. године не треба ни да размишљају (показала нам је Викиликсова депеша 09BERLIN1556) – у том нас уверењу, уверењу да су евроинтеграције пуко покриће за косовску издају, додатно учвршћују. Циљ бриселских преговора – захваљујући Викиликсу, мало им је тајни преостало – открила је, заправо, америчка дипломатска депеша 10BRUSSELS85: „Француска је рекла да је међусобно признање циљ, и да треба да посаветујемо Владу Косова да у преговоре уђе схватајући да је то циљ“. Док је та заводљива веза преговора и српских ЕУ интеграција измишљена тек накнадно, да нам заслади то што морамо да прогутамо, јер је наш председник тако обећао.
А пошто је већ тако, много јаснијом постаје и пролетошња команда Европске уније, коју је јавности пренео немачки амбасадор Мас, да једна од најгорих влада у историји Србије, садашња влада Мирка Цветковића, мора да изгура пун мандат. Не зато што би ванредни избори Србију омели на путу ЕУ интеграција, јер тај пут ионако не води никуда, већ зато што им је ова влада потребна таман још за толико, да доврши издају Косова. Јер нема гаранције да ће се и у следећој влади наћи неки Борко Стефановић да ту издају спроведе у дело.
Издају, ма колико жарко то желели, неће моћи да спроведу до 9. децембра. Рок је, наиме, исувише кратак. Зато је могуће да ће тог фамозног петка, 9. децембра, Европски савет (Савет ЕУ) само донети одлуку да одлуку о српској кандидатури одложи за неколико месеци. Што ће, сасвим згодно и баш случајно, пасти негде уочи избора у Србији. Па ће се председник још приљежније заложити за разрешење „историјског конфликта“ Срба и Албанаца, не би ли, можда, ипак, својим западним пријатељима показао да није сасвим потрошен (иако је у недељу на ТВ „Прва“ изгледао баш тако), да још може да им буде од користи (ипак су у Србији, још увек, и Војводина, и Рашка област, и области јужно од Ниша и Врања), због чега би и требало да му пруже још једну предизборну подршку која њих ништа не кошта, а њему тако пуно значи.
Суочени с тако неизвесном перспективом свог председника, Срби су у Косовској Митровици, после убиства Сава Мојсића и рањавања Радоша Вукићевића и Вељка Ђорђевића, схватили да им нема друге сем да, са пуно вере и нешто мало наде, погледају ка небу. Ове среде су се, зато, у хиљадама окупили на митингу названом „Бог све види“. А шта је још, на сву ову отворену издају и прикривену диктатуру, остатку Србије потребно, па да, ако ништа друго, макар завапи у истом правцу?

[/restrictedarea]

5 коментара

  1. Avatar

    setite se samo sta su smislili zapadnjaci za srbiju u narednom periodu,naravno uz pomoc beogradskih veleizdajnika citaj DOS vlasti.zar na vidite da srbija klizi polako ali sigurno u gradjanski rat,posle priznavanja kosmeta od beogradske bande,sta mislite sta se ocekuje u srbiji pa gradjanski rat,a tu priliku ce da iskoriste vojvodjani i sandzaklije,naravno sve po scenariju zapada da i oni potraze navodno svoje pravo na otcepljenje,e jadni narode srpski za koga sta glasali bolje i ne zasluzujete,nego suznji da budete,to vam kaze srbin sa severa kosmeta,nije nas strah ni od NATO snaga ni od siptara to smo dokazali nebrojano puta,nego beograda i vlasti podanicke i nastrane,razmislite malo,nismo mi samo stoka i kriminalci koji stoje na barikadama,vec godinama procenjujemo situaciju u kojoj se nalazimo i tako i donosimo odluke.

    • Avatar

      Ко ли је дао ова два минуса ?
      Изгледа да Ботини апартчици вредно раде.

    • Avatar

      BRAVO SRBINE, to je čista istina ali šta i to vrijedi, kad Ja to mogu samo konstatirati a ničim ne mogu pomoći, to je čisti jad i bijeda cijelog naroda.
      Gdje će se svo ovo zaustaviti ako se uopće i hoće ikako zaustaviti, to sam BOG zna a možda i nezna, jer da ga ima, nebi dozvolio: DA SE SVE OVO RADI SVETM SRPSKOM NARODU.

  2. Avatar
    bogdan basaric

    Tadic je skinuo masku s lica i prikazao se u punom svetlu. Boris Tadic je tiranin. Njegovu politiku,podrazva Zagreb,Ljubljana,Skoplje,Sarajevo,Podgorica,Pristina,Novi Sad ali ne i srpski narod,ciji je predsednik.Svi odgovaramo za ono sto mislimo,osecamo ili radimo. Od ovoga nece biti postedjen ni Boris Tadic.Da bi se izbegao gradjanski rat,moraju se hitno raspisati izbori.

  3. Avatar

    Barisa tadiciju nije tek sad otkrio svoje pravo lice, on je to ucino vec poodavno kad je razbio vojsku srbije a onda kao da je neki kralj za ministra vojnog postavio svog kuma suganoca da on zavrsi sto on bnije imao vremena. Otkrio je i lice time sto nije ispunio niti jedno obecanje nego lazi koju je izmislio dinkici o 1000 € ponovo prevario i pobedio. Nisu vam valjale komunjare u cije vreme je jugoslavija bila cela i nesvrstana, gde smo bili slobodni i dobro se zivelo, scvenim pasosom sam mogao da idem po celom svetu a tadici sada od bezviznog rezima stvara mit o njegovoj pameti umesto da e postidi jer ja sam to mogao i pred 50 godina. U jedno sam siguran, ovako grubo krsenje ustava ne moze da prodje nekaznjeno i on ce sigurno cim padne sa vlasti odgovarati osim ako mu Nikolic ne da obecanje da ga nece goniti jkao sto je Putin dao Jelcinu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *