КОСМЕТ Глогов колац за вукодлаке

Пише Александар Павић

Срећом за Србију постоје и часни људи, и у Србији и ван ње, који не тумаче сваку одредбу Резолуције 1244 на штету Србије, већ је објективно анализирају и осветљавају оне њене аспекте који недвосмислено потврђују неотуђиво право Србије на Лазареву земљу

Према митологији, вукодлак је особа која мења облик у вука помоћу чаролије или клетве. На политичкој сцени Србије, на којој је ионако све наопако, тренутно хајку воде вукови – тј. један Вук и мноштво Вукодлака. Улоге су подељене – неки Вукодлаци су више концентрисани на Устав Србије, док се сам Вук обрушио на Резолуцију 1244. Устав Србије је исувише јасан, па га је тешко кривотворити, а мењати се тренутно не може, тако да то није тренутна опасност – бар не до избора. Ни Резолуција 1244 се не може лако мењати – али је њена терминологија, као што је то случај с многим међународном споразумима, довољно двосмислена да се може тумачити на разне начине, у зависности од намере.
Наравно, Вукове намере су зле – па се он труди да у терминологији Резолуције 1244, која представља темељ сачуваног права Србије на Косово и Метохију, нађе све оно што иде на штету Србије. Тако је према Вуку – а и Вукодлацима – Резолуција 1244 заправо „камен око врата Србије“, јер она, наводно, предвиђа „независност Косова“. Уз то, Вук и Вукодлаци тврде да је „део Резолуције и завршни документ из Рамбујеа, који Србија није прихватила, али га је прихватила Резолуцијом 1244, којим је предвиђено да ће после три године бити одређен коначни статус Косова“. То је, опет, сасвим у духу легендарне зверке, такође представља и злог човека који се повампирио или повукодлачио из гроба. Тако нам, својим кривотворењем, Вук и Вукодлаци злог мртваца – ултиматум из Рамбујеа – покушавају да представе као нешто живо и актуелно.
Срећом за Србију постоје и часни људи, и у Србији и ван ње, који иду супротним путем. Уместо, на пример, да тумаче сваку одредбу Резолуције 1244 на штету Србије, они је објективно анализирају и у њој проналазе бројне суштинске елементе засноване на међународном праву који су у корист Србије. И више од тога – осветљавају и скривене аспекте Резолуције 1244, који недвосмислено потврђују неотуђиво право Србије на Лазареву земљу. Један такав човек је Панајотис Харитос, професор међународног права и некадашњи судија врховног суда Грчке. Користећи аргументацију коју је изнео у научном раду „Статус Косова и Метохије према међународном праву“, представљеном на скупу САНУ „Косово и Метохија: прошлост, садашњост, будућност“, одржаном марта 2006, наоружаћемо јавност посредством јединог преосталог јавног сервиса Србије, „Печата“, потребним оружјем којим ће се у предстојећем времену бранити од психолошког рата који Вук и Вукодлаци већ увелико воде преко „наших“ медија – нових ТВ Бастиља отворених за сваку „истину“ – под условом да не иде Србији у прилог.

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Одштампај страну