КОСМЕТ Глогов колац за вукодлаке

Пише Александар Павић

Срећом за Србију постоје и часни људи, и у Србији и ван ње, који не тумаче сваку одредбу Резолуције 1244 на штету Србије, већ је објективно анализирају и осветљавају оне њене аспекте који недвосмислено потврђују неотуђиво право Србије на Лазареву земљу

Према митологији, вукодлак је особа која мења облик у вука помоћу чаролије или клетве. На политичкој сцени Србије, на којој је ионако све наопако, тренутно хајку воде вукови – тј. један Вук и мноштво Вукодлака. Улоге су подељене – неки Вукодлаци су више концентрисани на Устав Србије, док се сам Вук обрушио на Резолуцију 1244. Устав Србије је исувише јасан, па га је тешко кривотворити, а мењати се тренутно не може, тако да то није тренутна опасност – бар не до избора. Ни Резолуција 1244 се не може лако мењати – али је њена терминологија, као што је то случај с многим међународном споразумима, довољно двосмислена да се може тумачити на разне начине, у зависности од намере.
Наравно, Вукове намере су зле – па се он труди да у терминологији Резолуције 1244, која представља темељ сачуваног права Србије на Косово и Метохију, нађе све оно што иде на штету Србије. Тако је према Вуку – а и Вукодлацима – Резолуција 1244 заправо „камен око врата Србије“, јер она, наводно, предвиђа „независност Косова“. Уз то, Вук и Вукодлаци тврде да је „део Резолуције и завршни документ из Рамбујеа, који Србија није прихватила, али га је прихватила Резолуцијом 1244, којим је предвиђено да ће после три године бити одређен коначни статус Косова“. То је, опет, сасвим у духу легендарне зверке, такође представља и злог човека који се повампирио или повукодлачио из гроба. Тако нам, својим кривотворењем, Вук и Вукодлаци злог мртваца – ултиматум из Рамбујеа – покушавају да представе као нешто живо и актуелно.
Срећом за Србију постоје и часни људи, и у Србији и ван ње, који иду супротним путем. Уместо, на пример, да тумаче сваку одредбу Резолуције 1244 на штету Србије, они је објективно анализирају и у њој проналазе бројне суштинске елементе засноване на међународном праву који су у корист Србије. И више од тога – осветљавају и скривене аспекте Резолуције 1244, који недвосмислено потврђују неотуђиво право Србије на Лазареву земљу. Један такав човек је Панајотис Харитос, професор међународног права и некадашњи судија врховног суда Грчке. Користећи аргументацију коју је изнео у научном раду „Статус Косова и Метохије према међународном праву“, представљеном на скупу САНУ „Косово и Метохија: прошлост, садашњост, будућност“, одржаном марта 2006, наоружаћемо јавност посредством јединог преосталог јавног сервиса Србије, „Печата“, потребним оружјем којим ће се у предстојећем времену бранити од психолошког рата који Вук и Вукодлаци већ увелико воде преко „наших“ медија – нових ТВ Бастиља отворених за сваку „истину“ – под условом да не иде Србији у прилог.

[restrictedarea]

ВУКОДЛАЦИ ИЗ РАМБУЈЕА
Основу Резолуције 1244 Савета безбедности УН чини њена изричита заснованост на два темељна документа – Повељи УН и Хелсиншком завршном акту, „имајући у виду принципе и циљеве Повеље Уједињених нација…поново потврђујући приврженост свих држава чланица суверенитету и територијалном интегритету СР Југославије и других држава региона, како је наведено у Хелсиншком документу и Анексу 2, поново потврђујући апел из претходних резолуција за широку аутономију и суштинску самоуправу за Косово“.
У Повељи УН (члан 2, став 1) стоји: „Ова Организација је заснована на начелу суверене једнакости свих њених чланова“. У 1. делу, став I Хелсиншког завршног акта се, пак, наводи следеће: „Државе учеснице ће међусобно поштовати своју суверену једнакост и индивидуалност као и сва права која чине и обухватају сувереност, посебно укључујући право сваке државе на правну равноправност, територијалну целовитост и слободу и политичку независност. Оне ће такође међусобно поштовати право друге државе да слободно бира и развија свој политички, друштвени, привредни и културни систем, као и њено право да доноси сопствене законе и прописе“. Стога се, како истиче професор Харитос, „аутономија Косова и Метохије унутар Србије не може поставити на било који други начин осим као аутономија у складу са законодавством Србије“, па тако „’питање статуса Косова’ не постоји према одредбама међународног права“.
Приметиће се одмах да се, осим позивања на Повељу УН и Хелсиншки завршни акт, Резолуција 1244 такође позива на „Анекс 2“. Тај Анекс, тј. додатак је заправо текст Београдског споразума који је Влада СРЈ прихватила 3. јуна 1999, уз јемства ЕУ и Руске Федерације. Сам Београдски споразум предвиђа „политички процес у циљу успостављања споразума о привременом политичком оквиру који ће обезбедити суштинску аутономију за Косово, узимајући у потпуности у обзир Споразум из Рамбујеа и начела суверенитета и територијалне целовитости СР Југославије и других земаља региона“. Управо ово позивање на „Споразум из Рамбујеа“ Вук и Вукодлаци користе како би дали за право насилним покушајима отцепљења КиМ, тврдећи да су, заправо, власти СРЈ на крају прихватиле одредбе из ултиматума у Рамбујеу, који је предвиђао не само војну окупацију СРЈ већ и будуће отцепљење КиМ. Међутим, угледни грчки правник је у својој анализи јасно показао да то није тачно, тј. да је посреди превара међународних размера која је досад остала непозната јавности.
Наиме, текст Резолуције 1244 садржи две различите ставке – „Споразум из Рамбујеа“ и „Споразум из Рамбујеа [С/1999/648]“ – а они нису ни најмање истоветни. Јер, да јесу, не би став 11 главног дела Резолуције 1244 предвиђао „(а) Рад на успостављању, до успостављања коначног решења, суштинске аутономије и самоуправе на Косову, узимајући у потпуности у обзир додатак 2 и Споразум из Рамбујеа [С/1999/648]“ и „(е) Поспешивање политичког процеса усмереног ка одређивању будућег статуса Косова, узимајући у обзир Споразум из Рамбујеа [С/1999/648]“. Наиме, како истиче Харитос, сам Анекс 2 Резолуције 1244 се већ позива на „Споразум из Рамбујеа“, тако да је додавање фразе „и Споразум из Рамбујеа [С/1999/648]“ – наизглед сувишно. Осим – ако та фраза означава различиту ствар, тј. ако се не односи на „Споразум из Рамбујеа“ које помиње анекс 2, односно Београдски споразум. А не односи се. Како истиче Харитос, фраза „Споразум из Рамбујеа“ из Београдског споразума, тј. Додатка 2 Резолуције 1244, „означава оно што је прихваћено и што је договорено на скупу у Рамбујеу у париској области током фебруара и марта 1999. године од стране југословенских и српских власти које су потписале Београдски споразум од 3. јуна 1999. године. Оно око чега су се југословенска и српска делегација договориле с посредницима била су Начела скупа у Рамбујеу, у складу са саопштењем Контакт групе од 29. јануара 1999… На основу тих Начела, потписан је правни Споразум о аутономији Косова и Метохије од стране представника седам етничких заједница из српске покрајине 18. марта 1999. године“.
С друге стране, „Споразум из Рамбујеа [С/1999/648]“ у главном делу Резолуције 1244 односи се, како истиче Харитос, на нешто друго – „на документ уручен УН-у од стране представника Француске у тој организацији. У том документу, израз ‘Споразум из Рамбујеа’, који се појављује у Београдском споразуму од 3. јуна 1999. године изједначен је с текстом насловљеним ‘Привремени договор о миру и самоуправи на Косову’, то јест с ултиматумом, који је био одбијен од стране југословенског руководства и Скупштине Србије марта 1999. године“. Поменуто изједначавање је временски дошло „после 3. јуна 1999. године, тј. датума када су југословенско руководство и српска Скупштина прихватили предлог Европске уније и Руске Федерације, који је у себи садржао израз ‘Споразум из Рамбујеа’, тј. документ који су власти СРЈ и потписале пре бомбардовања. Тај текст, то јест текст Београдског споразума, као што је претходно указано, укључен је као Додатак 2 у Резолуцију 1244, која је усвојена 10. јуна 1999. године“.
Шта се то, дакле, догодило у међувремену? Овај део Харитосове студије се буквално чита као детективски роман.

ДЕТЕКТИВСКА ПРИЧА
„Дана 4. јуна 1999, француски стални представник у УН, амбасадор Ален Дежаме, доставио је генералном секретару УН писмо у којем се наводи следеће:
‘Имам част да вашој пажњи представим, у име двоје копредседавајућих Конференције у Рамбујеу, Француске и Велике Британије, Споразум из Рамбујеа: Привремени договор о миру и самоуправи на Косову (видети додатак). Био бих вам захвалан ако бисте текст овог писма и његовог додатка дистрибуирали као текст Савета безбедности.’
Припојен горе поменутом додатку био је текст којег су југословенске власти одбиле у марту 1999. године, мало пре почетка бомбардовања Југославије од стране НАТО. Као наслов документа, великим словима, појављује се фраза ‘Споразум из Рамбујеа’ (‘Rambouillet Accords’), с великим ‘а’, а испод ње, као поднаслов, штампано мањим словима, налази се фраза ‘Привремени договор о миру и самоуправи на Косову’.
Дана, 7. јуна 1999. године, писмо француског амбасадора, заједно с његовим прилогом, добило је регистрациони број Савета безбедности ‘[С/1999/648]’. На овај начин, ‘Привремени договор о миру и самоуправи на Косову’, у једнини (тј. ‘Interim Agreement for Peace and Self-Government in Kosovo’), прекрштен је у ‘Споразум из Рамбујеа’ у множини (тј. ‘Rambouillet Accords’), очигледно у намери да се поистовети с изразом ‘Споразум из Рамбујеа’, који се појављује у Београдском споразуму од 3. јуна 1999… Осмог јуна 1999. године целокупни текст нацрта резолуције Савета безбедности Уједињених нација о Косову постао је доступан међународној јавности путем медијске дистрибуције. Ни на једном месту у тексту нацрта резолуције, било да је реч о главном делу или о оба додатка, не појављује се број ‘[С/1999/648].
Следећег дана, 9. јуна 1999. године, на основу Београдског споразума од 3. јуна 1999. године и имајући у виду скоро усвајање резолуције Савета Безбедности у складу с условима споразума, Владе Југославије и Србије су потписале Војни споразум с ‘међународним снагама безбедности’, КФОР-ом. На основу тог Војног споразума, Војска Југославије почела је да се повлачи с Косова и Метохије, а у исто време су оружане снаге НАТО и других држава – под именом КФОР – почеле да се размештају по Косову и Метохији.
Следећег дана, 10. јуна 1999. године, усвојена је Резолуција 1244… чији текст није у складу ни с одредбама Београдског споразума од 3. јуна 1999. године, ни с текстом нацрта резолуције, који је међународно дистрибуиран од стране медија 8. јуна 1999. године, дан пре потписивања Војног споразума, по којем се југословенска војска повукла с Косова и Метохије. У пасусу 11 главног дела Резолуције појављује се број ‘[С/1999/648]’, на основу интервенције француске Владе у УН.“

НЕЗАКОНИТ ЧИН
Како истиче Харитос, „путем ове акције неистините чињенице су представљене као истините… Ова интервенција представља морално неприхватљив и незаконит чин. То је исто тако чин супротан начелима добре намере, која све државе чланице УН треба да поштују, као што је предвиђено у члану 2, ставу 2 Повеље УН. Тај чин не може да произведе правно дејство“. Баш као ни агресија на СРЈ, како јасно говори Резолуција 3314 (XXIX) Генералне скупштине УН од 14. децембра 1974, нити било шта што је из ње произашло, укључујући и тзв. признања „независног Косова“.
Дакле, да будемо савршено јасни: наши „европски пријатељи“, пошто су с нама потписали Споразум којим се јемчи територијална целовитост Србије, убацили су накнадно, без наше сагласности и знања, а пошто смо већ почели да поступамо по постигнутом Споразуму, документ који нико у Србији никад није потписао, а могао да се тумачи као „зелено светло“ за евентуално отцепљење КиМ. Вук и Вукодлаци, бивајући „истински Еуропљани“, хватају се управо за подметнути документ. Нама, „нецивилизованима“, остаје једино да се држимо онога што је потписано – па макар „као пијан плота“.
Постоји још неколико кључних момената које професор Харитос истиче, од којих је посебно битан онај према којем је постојање међународног безбедносног присуства и међународног цивилног присуства на КиМ засновано „на сагласности СРЈ, која је садржана у Београдском споразуму од 3. јуна 1999. године. То значи да наставак ових ‘присустава’ мора да буде уз сагласност државе Србије. Ако овај пристанак државе Србије престане да постоји, онда ће се ‘међународно цивилно присуство’ и ‘међународно војно присуство’ аутоматски претворити у стране окупационе силе, према општим начелима међународног права и према 1. делу, став IV Хелсиншког завршног акта, на који се сама Резолуција 1244 Савета безбедности и позива“.
Дакле, ако знамо да се „међународно присуство“ на КиМ тамо налази по лажним основама, знамо и да је суштински нелегитимно, и да имамо право и да, у тренутку који ми одредимо, откажемо нашу сагласност на њихово присуство, а да, у међувремену, ако треба постављамо и барикаде по сопственој територији. Косово ће и даље бити оно што јесте, по правди и међународном праву – саставни и неотуђиви део Србије. Глогов колац за све Вукодлаке.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *