Ивица спава, његови капци су тешки…

Пише Миодраг Зарковић

Из коалиционог сна тргао се шеф социјалиста, па успут разбудио и водитељку нове политичке досаде на „Б92“, али не и уредништво „РТС“-овог „Дневника“

Неке појаве једноставно нису за телевизију. Чак ни у предизборној кампањи. У ствари, нарочито у предизборној кампањи (увелико захукталој, што потврђује и овај преглед ТВ инцидената из претходне седмице). Идемо редом.
1) Разбуђивање. Непристојно је протезати се у друштву, а камоли пред камерама. Неколики су се јутарњи програми звали баш овако – разбуђивање – или слично, али није овде о томе реч, пошто су ти програми служили за разбуђивање гледалаца. Невоља настаје када се пред камерама разбуђује гост; или водитељ; или, у најстрашнијем случају, и водитељ и гост. Ти призори су непријатни, па и увредљиви по гледалиште. А управо такав случај могли смо да гледамо у емисији „Хоћу да знам“ на „Б92“, у среду, 23. новембра, када је Наташа Одаловић у невреме (пола десет преподне) угостила Ивицу Дачића. И умало му љоснула у крило док се нагињала напред, немоћна да седи право у столици! Била је то крвава борба човека, тј. жене, са гравитацијом, попут оне коју већ вековима води Криви торањ у Пизи. Срећом па су седели за столом, о који се Наташа гурала шакама, чак и лактовима, не би ли некако задржала обамрло јој тело на пристојној надморској висини. Није много бољи био ни министар полиције, чија се поспаност очитавала не толико у положају тела, колико у надувеном лицу, неповезаним мислима, прогутаним слоговима, саплитању језиком. Водитељка и гост тргли су се тек пред крај емисије, али оно што се после тога дешавало тема је следеће ставке.
2) Стратегија владајуће коалиције. Ово заиста нема шта да тражи на телевизији. О томе шта су им политички, државни и национални приоритети, коалициони партнери требало би да се договоре иза затворених врата. И то, по могућству, на почетку мандата. А не пред очима свих нас и то када им је коалиција на издисају. Поново је, дабоме, реч о малопре поменутом Дачићевом разбуђивању код омамљене Наташе Одаловић: када се расанио, негде око 20. минута емисије, потпредседник Владе одједном је постао претерано активан. „Србија ће преживети без Европске уније“, говорио је Дачић; „Србија не би могла да пређе преко напада на косметске Србе“; „Нико не би смео да каже да Србија неће ратовати за Косово, зато што таква изјава одговара само Хашиму Тачију“; „Свет почива на равнотежи страха, па мора и Балкан“… Све је ово испричао шеф социјалиста у последњих пет-шест минута емисије! Чак је и водитељку разбудио; не толико да му постави неко смислено питање, али ипак јадна више није морала да посрће по столу. У сваком случају, министре, на погрешну се адресу обраћате: нисте са нама, гледаоцима, правили коалицију на основу логике „Европа нема алтернативу“; нисмо ми причали да Србија више никада неће ратовати; за све то морате да се обратите Борису Тадићу; њему објасните шта мислите о Европи, Косову, ратовању; мада, сад више и не морате, пошто сте му омогућили да три и по године ради управо то што ви кажете да није смео.
3) Страна улагања. Још од легендарног „Фијата“ мало је неукусно зачињати предизборну кампању фантомским страним улагањима, али генијално уредништво „РТС“-овог „Дневника“ баш је то уврстило у најважније вести за уторак, 23. новембар. У шестом минуту(!) централне информативне емисије имали смо ретку прилику да гледамо како извесна америчка компанија отвара Телефонски центар у Београду, што је био догађај којем су присуствовали америчка амбасадорка (разумљиво), председник Србије (збуњујуће) и екипа „Јавног сервиса“ (небулозно). Заиста, да ли је могуће да Ненад Љ. Стефановић не може да пронађе/измисли ништа важније, суштинскије, озбиљније, па и по режим корисније, ако хоћете, од отварања Телефонског центра за позиве, вредног, како се истиче у прилогу, астрономских милион и 250 хиљада евра?! Зар смо са Динкићевог „Фијата“ спали на ово?!