Има ли у америчком Конгресу Срба?!

Приредио Миодраг Зарковић

Пошто је недавно заратио са руским амбасадором у Београду, Иван Вејвода је своју штетну делатност наставио у средишту политичке моћи САД-а

 

Говорећи о геополитичким приликама на Балкану, а нарочито Косову и Метохији, Иван Вејвода је у обраћању сенаторима Представничког дома америчког Конгреса поновио своје противуставне ставове, раније изнете у интервјуу дневном листу „Блиц“, али и у већ прослављеном сукобу са Александром Конузином („Има ли овде Срба?“, запитао се тада руски амбасадор).
На Балкану посвећеној седници Поткомитета за Европу и Евроазију, који дела у оквиру Комитета за спољну политику – што ће рећи, у оквиру једног од најважнијих центара моћи данашњег човечанства – Вејвода је 15. новембра, у својству потпредседника немачког Маршал фонда у САД-у, добио прилику да окупљеним сенаторима пренесе своје виђење балканских прилика. По његовом обраћању, међутим, није се могло ни наслутити да је реч о човеку који је био спољнополитички саветник двојици српских премијера. Или је, можда, сасвим логично што је Зорана Ђинђића и Зорана Живковића саветовао човек са управо оваквим ставовима.
„О реалностима у косовској ситуацији постоји јасна свест, па и у садашњем руководству Србије које је одлучно у потрази за решењем текућег изазова које ће користити свим грађанима“, рекао је Вејвода у карактеристично похвалном стилу за садашњи српски режим. „У марту ове године је са успостављањем дијалога између Београда и Приштине под окриљем ЕУ дошло до постепеног приступа који би могао да доведе до разрешења ситуације на Косову.“
Не осврћући се ни на погроме, ни на некажњена и нерешена убиства, ни на трговину органима, Вејвода је из антисрпског арсенала Приштине поменуо само једностраност летошњег слања цариника на Јариње и Брњак. Овако, уосталом, изгледа реалност када је Вејвода представља америчким конгресменима:
„Србија је изгубила рат против НАТО-а 1999. године. Све њене државне институције морале су да напусте Косово, а ипак је познато да је стање нерешено, нарочито у погледу северног дела. Маневарски простор Србије за преговоре је, као последица тог пораза, био и остао веома ограничен, а ипак је дијалог између Београда и Приштине започео у марту и већ је изнедрио прве резултате на обострану корист. Други круг резултата и компромиса требало је да буде материјализован у јулу, али није, што је довело до усијања, изазваног једностраним покушајем Приштине да преузме контролу над севером Косова, али се убрзо стање смирило деловањем свих укључених страна – домаћих и страних.“
Једино по чему се евентуално могло закључити да је Вејвода био некако повезан са српским владама, јесте упућеност у одређене намере званичног Београда, и то намере сакривене од српске јавности, као што је идеја да се у замену за четири општине на северу остатак Косова и Метохије призна као самостална и независна држава:
„Иако је одвајање северног дела Косова раније било разматрано од стране Србије као могућност за брзо решење, са следственим признањем независног Косова – такав сценарио више није на столу“, појаснио је Вејвода Американцима, да би им одмах затим представио и оно што он види као најбоље решење.
„Облик аутономије за север, са замршеним системом поделе власти између Београда и Приштине, делује као реалистична опција у овом тренутку, заједно са дефинисањем статуса манастира Српске православне цркве, гарантованих права за српску заједницу и имовинских спорова“, изрекао је Иван Вејвода идеју, сасвим супротну важећем Уставу и пречесто порицану од стране београдских властодржаца. „Оно што ће на крају произићи може само да буде резултат процеса са којим ће две стране бити најмање незадовољне. Не постоје идеална решења у овом и сличним случајевима, већ само верзије најмање лошег решења – а изгледа да су обе стране стигле до тог нивоа спознаје, што може да буде пресудно за изналажење решења у не тако далекој будућности.“
Иван Вејвода, међутим, уме да превали преко уста и нешто изразито похвално; додуше, не о Србији, већ о Хрватској, којој је доделио главну улогу у делу излагања посвећеном европским интеграцијама Западног Балкана. Називајући Хрватску „локомотивом“ и најнапреднијом државом региона, а прећуткујући, као и у вези са Приштином, некажњене злочине званичног Загреба према крајинским Србима, Вејвода оцењује:
„Чињеница да је Хрватска окончала свој пут ка чланству (у ЕУ) и да ће постати пуноправна чланица у јулу 2013. године има историјски значај за регион и за све тамошње државе. Ово је успех и за Хрватску, и за регион, и за сваку појединачну државу (…) То што ће Хрватска постати 28. чланица ЕУ даје подстрек свима онима који покрећу моторе демократизације и модернизације у својим земљама“.
Фрапантно је да Вејвода, номинално држављанин Србије (!), прилику да америчке конгресмене упозна са нечим што би српски положај олакшало, а не додатно закопало, користи за наставак јалове „регионалне реторике“. Целокупна штетност таквог приступа сагледава се када се узме у обзир и шта су све изговорили амерички конгресмени у усијаној дебати о Косову – за разлику од Вејводе, они су помињали и извештај Дика Мартија, и штетне последице сврставања на страну Приштине (ни мање, ни више него је председавајући Поткомитета Ден Бартон оценио да је једнострано признавање Косова „само увећало проблеме“), чак и потребу да се сами Срби и Албанци договоре о решењу, без уплитања треће стране. Што ће рећи, ако су конгресмени можда и били отворени за какво преиспитивање америчке политике на Балкану или барем неких њених аспеката, Вејвода је својим излагањем вероватно поништио такву могућност.

4 коментара

  1. lose je za ‘amere’, ako ne razlikuju KRCMITELJE od KRCMARA …. ‘dzaba ste krecili ” ?!

  2. Da li sam ja jedini koji pomislja da su Vejvoda, Biserkova i jos neki njima slicni ustvari katolicki Srbi? Ili bar Srbi katolickog a ne pravoslavnog porekla? Da li je moguce da neki i posle svega misle da to nema znacaja?

  3. Koliko ja znam bila je jedna Helena (Jelena) Delić koju su Srbi
    Amerike slali u Beograd kada je počeo rat u Krajinama srpskim,
    nije našla sagovornika u političkom Beogradu.Posle pada Krajine
    Srbi poreklom iz Srpskih Krajina nemaju više volje za borbu.
    Kosovo i Metohija obeležava se godinama u Crkvama o Vidovdanu.
    ITu se završava srbovanje tih geracija od kojih može neko da se
    kandiduje za Kongres ili Senat oni pre svega su odgovorni svojim
    biraćima.To je moje iskustvo trideset gošnjeg života tamo daleko.
    Neka tanka spona je Crkva,nova emigracija od ovog rata želi da
    zaboravi tragediju koju su doživeli.To nije geracija Dinarske
    četničke divizije koja je obnovila sve srušene crkve u toku
    drugog rata,a u AMARICI,Kanadi;Austrliju i Engleskoj podigla
    više od dve stotine Crkava i dvorana tome sam svedok.Poz,Redakciji.

  4. Пошто је у Србији, која је још увек била суверена земља, начелник генералштаба Перишић, као и шеф ДБ-а, био ЦИА човек, сасвим је логично да Вејвода буде саветник председника квислиншке владе,где је председник владе НАТО намесник.Вејвода је само један мали, безвредни чиновник ”Новог светског поретка” у Србији, један међу хиљадама, којима треба да се баве органи гоњења (да смо суверена земља), као и сваким криминалчићем и да за јавност буде анонимни љигавац стрпан у затвор.Нажалост, сада није тако. Инсталирана ”српска” интелектуално-политичка ”елита”, која на гомили, све са НВО бабама и прирепцима, не вреди колико род шљива са једног скромног стабла, ведри и облачи свеколиком српству, на нашу бруку и срамоту.Верујем да је Велики Брат, постављањем ових безвредних битанги за намеснике Србије, желео да нас додатно понизи.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *