Хашки триптих

Пише Стефан Каргановић

Овом књигом се наставља процес демистификације једне институције која је, без обзира на своје противправно зачеће, ипак могла да одигра конструктивну улогу у утврђивању чињеница и фиксирању кривичне одговорности за трагичне догађаје на простору бивше Југославије, а која је, захваљујући политичкој инструментализацији њеног рада и свих њених ресурса, ту јединствену прилику заувек прокоцкала

Неопростиво је да је ова драгоцена студија још увек највећим делом непозната стручној и широј јавности. Упркос снажном утицају те контроверзне установе, не само на развој политичких односа и прилика на простору бивше Југославије, него и на формални запис историјских догађаја на које се њене пресуде односе, критичке литературе о Хашком трибуналу и његовом начину рада нема на претек. С обзиром на тај дефицит, књига Марка Сладојевића представља изузетан допринос не само зато што обрађује једну важну тему, већ и због начина како постиже свој циљ: смирено и без трага од острашћености било какве врсте. Да аутор није сам изнео чињеницу да је био лично укључен у три хашка предмета на које се његов „триптих“односи  (Милошевић, Крајишник и Караџић) просечном читаоцу било би тешко да тако нешто наслути.
У изврсном предговору, професор Коста Чавошки убедљиво излаже своју главну мисао, а то је да је хипокризија Хашког трибунала „доведена до савршенства“ и да тај суд, којем „политика диктира право и правду,“ врло ефикасно користи снажни и уходани механизам обмањивања јавности не би ли о себи и својој „јуриспруденцији“ оставио што бољи утисак.
Аутор Марко Сладојевић је јединствено квалификован да се супротстави претензијама тог судилишта које је Слободан Милошевић на свом живописном енглеском прикладно назвао „false tribunal“, што на  српском, наравно, значи „лажан трибунал“, само што неидиоматична комбинација енглеских речи у формулацији бившег председника чини да та потпуно исправна оцена делује још упечатљивије. Он већ десет година ради као члан тимова одбране у разним хашким предметима и током свог боравка у Холандији стекао је и више образовање на магистарском нивоу из области права.

УБИЈАЊЕ МИЛОШЕВИЋА
Књига је подељена на три тематске целине, одакле несумњиво потиче коришћење израза „триптих“ у наслову. У сваком од предмета које Сладојевић обрађује издвојен је по један централан аспект који се фокусирано образлаже. У предмету Милошевић, то је одговорност Трибунала за трагичан исход „здравствене неге“ коју је пружио бившем председнику Савезне Републике Југославије и тада свом најчувенијем оптуженику; у предмету Крајишник ради се о скандалозно неиспуњеној обавези пружања адекватне правне помоћи оптуженој особи; док је у предмету Караџић, који је у току, реч о исфорсираној примени (како се професор Чавошки правилно изражава) „безобалног“, а ми би уз сагласност  Чавошког и аутора још додали – апсурдног и суштински неразговетног концепта „удруженог злочиначког подухвата“ или УЗП.
Први део триптиха, где се до најситнијих детаља излаже ток  здравственог стања бившег председника у последњем периоду његовог живота и начин како је он у притворским условима и под надзором Трибунала био „лечен“, од посебног је интереса управо због своје исцрпности што у великој мери омогућава читаоцу да донесе сопствене закључке о томе како је дошло до смртног исхода. Ауторов приступ ненаметања закључака за сваку је похвалу и долази до изражаја већ од самог почетка књиге. Такође интелектуалном интегритету аутора иде у  прилог што, упркос многобројним доказима непрофесионалног и несавесног поступања од стране Трибунала и његових медицинских органа, он по овом осетљивом питању не упада у клопку олаког сугерисања закључка да је смрт председника Милошевића била смишљено проузрокована установом којој се током суђења тако елоквентно супротстављао. То је хипотеза која наравно не може бити априори одбачена, али истовремено она остаје до краја недоказана. Кроз историју болести и „лечења“ Слободана Милошевића ми видимо Трибунал не као нормалну судску установу, него пре као систем у којем Тужилаштво и Веће цинично садејствују на штету беспомоћника који седи на оптуженичкој клупи. Трибунал би се најпре могао упоредити са Левијатаном или са неком врстом бесловесне институционалне немани која слепо, глуво и безосећајно срља у испуњавању својих програмираних задатака, неумољиво сатирући све и свакога ко јој стоји на путу.
Ова метафора  немани, када је реч о Хашком трибуналу, прикладна је и у предмету Момчила Крајишника, којим се триптих такође бави. У предмету Крајишник централно питање није било то што је Трибунал оптуженог лишио адекватне терапије и оставио га да умре, него што су оптуженом одузета адекватна правна и материјална средстава да се од оптужби ефективно брани, те је зато резултат фарсичног процеса – објављивање  његове кривице – био практично унапред предодређен.
Суђење Момчилу Крајишнику (где је и писац овог приказа у једном периоду био укључен) оличава квинтесенцију професионалне неозбиљности Трибунала. Оно би се најпре могло окарактерисати као нека врста правне opéra bouffe, жанра који обједињује елементе комедије, сатире, пародије и фарсе, дакле заправо све компоненте које су по сазнању сваког ко је суђење Крајишнику изблиза пратио, као аутор Сладојевић и писац овог приказа, заправо доминирале судским процесом.
У Хашком трибуналу, поред многих других илузорних права, постоји такође и фикција „једнакости по оружју“. То значи да би између две противничке стране, тужилаштва и одбране, требало да буде бар приближна равнотежа у људским и материјалним ресурсима да би неутрални процењивач чињеница, а то је у теорији Судско веће, могао да стекне колико-толико адекватну представу о догађајима на које се оптужница односи и увид у евентуалну улогу оптуженог у њима. Када је та равнотежа, као у случају Крајишник, грубо нарушена, аутор правилно наглашава да то има врло озбиљне последице по интегритет процеса. Пре свега, тиме је одбрана лишена могућности да истражи и изнесе све материјалне доказе који би могли бити од користи оптуженом. Затим, можда још важније, она не може да стави на тест доказе и тезе које износи тужилаштво и да их ефикасно оспори. Самим тим, процес је радикално девалвиран и његов резултат – пресуда – не може се разматрати као промишљени судски акт који је утемељен на свестраном разматрању доказне грађе. Аутор закључак те врсте изричито не сугерише, али он је очигледан: такве пресуде и чињенични налази које садрже у професионалном погледу немају тежину и не могу бити озбиљније од процеса који их је изнедрио.

ПРАВОСУДНА ГОЛГОТА КРАЈИШНИКА

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Одштампај страну