ДРАГИША МИЛОСАВЉЕВИЋ Милешева је центар европске духовности и културе

Разговарао Светислав Тијанић

„Склон сам мишљењу да је духовност Српске цркве била изнад европских рационалних уверења. Сведоци смо и почетком трећег миленијума да се европска рационалност граничи са немогућим. Све је у функцији профита и ништа није бесплатно. Српска црква гаји несебичне и хумане постулате јер на њима и почива“, каже за „Печат“ неуморни истраживач и обновитељ угаслих српских православних средњовековних лаври у долини реке Лим

Име Ужичанина Драгише Милосављевића, историчара уметности, музеолога и публицисте, успешног директора Народног музеја у Ужицу, аутора девет књига о православним црквама и манастирима и у једној коаутора, у историји СПЦ-а биће записано златним словима, јер је реч о упорном истраживачу и обновитељу угаслих српских православних средњовековних лаври у долини Лима, које он назива „Лимска Света Гора“. У интервјуу за „Печат“, на питање шта га је покренуло да оформи читаве истраживачке тимове који ће радити на том послу, Драгиша Милосављевић каже:
„Jесам упорни истраживач, али нисам једини, и мој рад, као уосталом и других, биће сагледаван у објективнијем светлу када прођу одређене године. Зато је тешко говорити чије ће име бити уписано златним словима. Посебно када је у питању Српска православна црква која траје 1.000 година и има нешто другачије критеријуме у оцењивању. Има, заиста има, људи који свако у свом домену истражују, бране, штите, најзад и пишу о српској културној баштини. Друго је питање што су вредносни критеријуми друштва сасвим изврнути, па се о таквим људима мало зна и пише јер нису атрактивни за медије. Кога данас, на пример, занима истраживање Лимске Свете Горе, прецизније споменичког наслеђа у долини реке Лим? А то је приповест која би у друго време била много интересантнија од, рецимо, политичких и политикантских догодовштина које трају колико и лет једне мушице. Новине и други медији препуни су тога. Али вредносне критеријуме граде генерације, и оне су створиле степене вредновања по којима меримо и судимо“.

Били сте руководилац истраживачко-конзерваторских радова на манастирском комплексу Увац. То је део велике баштине православних цркава и манастира у долини реке Лим, који су одавно опустели, а многима се ни траг не зна. Захваљујући вашем тиму, данас манастир Увац живи свој нови живот.
Радови на истраживању и обнови манастирског комплекса Увац трајали су од 1994. до 1998. године, када је манастир предат Српској православној цркви. Манастир Увац је постао својеврсна парадигма обнове, јер ако се Увац могао обновити, то значи да је заиста било све могуће. Манастир се налази у долини истоимене реке, а до њега се долазило козјим стазама, без пута и могућности спуштања опреме. За почетак, пешачили смо, опрема је спуштана војним хеликоптером, а локалитет је био без струје и комфорнијих услова. Куће у околини у којима је живела екипа биле су старе 100 до 150 година – брвнаре или грађевине мешовите градње. Радили смо нешто више од четири истраживачко-градитељске сезоне; у међувремену прокопан је пут и манастир је у великој мери  реконструисан у односу на стари стожер који је срушен у страшној одмазди с краја XVII века.
Оно што сматрамо важним јесте наш допринос повећању научног сазнања епохе под Турцима. Цивилизацијски степен живота нашег народа није био на тако ниском ступњу у време османске владавине, како се иначе веровало. Велики број експоната, употребних предмета, покућства, накита, и друге опреме сведоче о релативно материјално скромном, али духовно завидно високом нивоу манастира. Овде су вероватно преписиване књиге, постојале су радионице, ковачке, столарске, можда је произвођена и употребна керамика, и друго. Дакле, манастири су представљали свеколика културна седишта, пре свега одраз цивилизацијског нивоа народа, као и шире околине.

Истражујући у манастиру Никољац код Бијелог Поља открили сте јавности, са две монографије, сву лепоту иконописачке уметности сликарске породице Лазовић на простору од Боке Которске до централне Србије, а Народни музеј у Ужицу је чак преузео на себе обавезу, и то учинио, да заштити од пропадања бројне иконописачке цртеже пронађене у порти тамошње цркве?
Подсећам да сам открио само део заоставштине сликарске породице Лазовић из Бијелог Поља. У науци ова је заоставштина била позната и раније. Није се знало све, као ни приближан број сачуваних цртежа, скица, студија. То су прворазредна открића, јер упућују на жеље и могућности наших старих зографа којима нису била непозната остварења италијанске ренесансе и каснијег барока. Наше самоуке сликаре вукла је чудна жеља за сазнавањем, глад за учењем да се досегне неки виши ниво од места на којем су били. Тако је Алексије Лазовић, син родоначелника Симеона, копирао Тицијана кога је вероватно видео негде у Дубровнику или можда и у самој Италији. Сликари Лазовићи познатији су по иконама и иконостасним целинама које су радили на широким просторима православног света, него по анатомским студијама људског тела. Тако их, на пример, срећемо у цркви брвнари под Муртеницом, манастиру Клисури, али и у Дечанима и манастиру Савини код Херцег Новог. Били су то путници који су свуда стизали сликајући иконе тако потребне православним верницима. Написао сам две студије о овим сликарима и мислим да много тога није речено. Једноставно, још увек се откривају њихове иконе, потписане или не, али поуздано њихове. Народни музеј из Ужица организовао је преко конзерваторске радионице Народне библиотеке у Београду конзервацију комплетне заоставштине сликара Лазовића, око 180 листова, скица, студија и других различитих радова из XVIII и XIX века. Све је то сачувано, каширано на изузетном италијанском папиру и предато тамо где је и припадало, чак без икакве материјалне надокнаде. Осим моје маленкости морам поменути још једну заслужну особу. То је госпођа Душица Бицок, шеф конзерваторске радионице Народне библиотеке, која је имала слуха да се заоставштина из Никољца сачува за будуће генерације. То је део наше културе, свеједно што се данас налази у другој држави. Култура је универзалнија него што то на први поглед изгледа, она подједнако припада свима.

Резултати ваших истраживања недвосмислено наводе на закључак да су Српска држава и Српска православна црква у средњем веку биле институције изнад тадашњих европских стандарда. Ту, између осталог, мислим на медицински прибор, хируршке инструменте с почетка 16. века и остатке болнице, откривене приликом истраживања рушевина манастира Светог Георгија у Дабру?

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Одштампај страну