ДРАГИША МИЛОСАВЉЕВИЋ Милешева је центар европске духовности и културе

Разговарао Светислав Тијанић

„Склон сам мишљењу да је духовност Српске цркве била изнад европских рационалних уверења. Сведоци смо и почетком трећег миленијума да се европска рационалност граничи са немогућим. Све је у функцији профита и ништа није бесплатно. Српска црква гаји несебичне и хумане постулате јер на њима и почива“, каже за „Печат“ неуморни истраживач и обновитељ угаслих српских православних средњовековних лаври у долини реке Лим

 

Име Ужичанина Драгише Милосављевића, историчара уметности, музеолога и публицисте, успешног директора Народног музеја у Ужицу, аутора девет књига о православним црквама и манастирима и у једној коаутора, у историји СПЦ-а биће записано златним словима, јер је реч о упорном истраживачу и обновитељу угаслих српских православних средњовековних лаври у долини Лима, које он назива „Лимска Света Гора“. У интервјуу за „Печат“, на питање шта га је покренуло да оформи читаве истраживачке тимове који ће радити на том послу, Драгиша Милосављевић каже:
„Jесам упорни истраживач, али нисам једини, и мој рад, као уосталом и других, биће сагледаван у објективнијем светлу када прођу одређене године. Зато је тешко говорити чије ће име бити уписано златним словима. Посебно када је у питању Српска православна црква која траје 1.000 година и има нешто другачије критеријуме у оцењивању. Има, заиста има, људи који свако у свом домену истражују, бране, штите, најзад и пишу о српској културној баштини. Друго је питање што су вредносни критеријуми друштва сасвим изврнути, па се о таквим људима мало зна и пише јер нису атрактивни за медије. Кога данас, на пример, занима истраживање Лимске Свете Горе, прецизније споменичког наслеђа у долини реке Лим? А то је приповест која би у друго време била много интересантнија од, рецимо, политичких и политикантских догодовштина које трају колико и лет једне мушице. Новине и други медији препуни су тога. Али вредносне критеријуме граде генерације, и оне су створиле степене вредновања по којима меримо и судимо“.

Били сте руководилац истраживачко-конзерваторских радова на манастирском комплексу Увац. То је део велике баштине православних цркава и манастира у долини реке Лим, који су одавно опустели, а многима се ни траг не зна. Захваљујући вашем тиму, данас манастир Увац живи свој нови живот.
Радови на истраживању и обнови манастирског комплекса Увац трајали су од 1994. до 1998. године, када је манастир предат Српској православној цркви. Манастир Увац је постао својеврсна парадигма обнове, јер ако се Увац могао обновити, то значи да је заиста било све могуће. Манастир се налази у долини истоимене реке, а до њега се долазило козјим стазама, без пута и могућности спуштања опреме. За почетак, пешачили смо, опрема је спуштана војним хеликоптером, а локалитет је био без струје и комфорнијих услова. Куће у околини у којима је живела екипа биле су старе 100 до 150 година – брвнаре или грађевине мешовите градње. Радили смо нешто више од четири истраживачко-градитељске сезоне; у међувремену прокопан је пут и манастир је у великој мери  реконструисан у односу на стари стожер који је срушен у страшној одмазди с краја XVII века.
Оно што сматрамо важним јесте наш допринос повећању научног сазнања епохе под Турцима. Цивилизацијски степен живота нашег народа није био на тако ниском ступњу у време османске владавине, како се иначе веровало. Велики број експоната, употребних предмета, покућства, накита, и друге опреме сведоче о релативно материјално скромном, али духовно завидно високом нивоу манастира. Овде су вероватно преписиване књиге, постојале су радионице, ковачке, столарске, можда је произвођена и употребна керамика, и друго. Дакле, манастири су представљали свеколика културна седишта, пре свега одраз цивилизацијског нивоа народа, као и шире околине.

Истражујући у манастиру Никољац код Бијелог Поља открили сте јавности, са две монографије, сву лепоту иконописачке уметности сликарске породице Лазовић на простору од Боке Которске до централне Србије, а Народни музеј у Ужицу је чак преузео на себе обавезу, и то учинио, да заштити од пропадања бројне иконописачке цртеже пронађене у порти тамошње цркве?
Подсећам да сам открио само део заоставштине сликарске породице Лазовић из Бијелог Поља. У науци ова је заоставштина била позната и раније. Није се знало све, као ни приближан број сачуваних цртежа, скица, студија. То су прворазредна открића, јер упућују на жеље и могућности наших старих зографа којима нису била непозната остварења италијанске ренесансе и каснијег барока. Наше самоуке сликаре вукла је чудна жеља за сазнавањем, глад за учењем да се досегне неки виши ниво од места на којем су били. Тако је Алексије Лазовић, син родоначелника Симеона, копирао Тицијана кога је вероватно видео негде у Дубровнику или можда и у самој Италији. Сликари Лазовићи познатији су по иконама и иконостасним целинама које су радили на широким просторима православног света, него по анатомским студијама људског тела. Тако их, на пример, срећемо у цркви брвнари под Муртеницом, манастиру Клисури, али и у Дечанима и манастиру Савини код Херцег Новог. Били су то путници који су свуда стизали сликајући иконе тако потребне православним верницима. Написао сам две студије о овим сликарима и мислим да много тога није речено. Једноставно, још увек се откривају њихове иконе, потписане или не, али поуздано њихове. Народни музеј из Ужица организовао је преко конзерваторске радионице Народне библиотеке у Београду конзервацију комплетне заоставштине сликара Лазовића, око 180 листова, скица, студија и других различитих радова из XVIII и XIX века. Све је то сачувано, каширано на изузетном италијанском папиру и предато тамо где је и припадало, чак без икакве материјалне надокнаде. Осим моје маленкости морам поменути још једну заслужну особу. То је госпођа Душица Бицок, шеф конзерваторске радионице Народне библиотеке, која је имала слуха да се заоставштина из Никољца сачува за будуће генерације. То је део наше културе, свеједно што се данас налази у другој држави. Култура је универзалнија него што то на први поглед изгледа, она подједнако припада свима.

Резултати ваших истраживања недвосмислено наводе на закључак да су Српска држава и Српска православна црква у средњем веку биле институције изнад тадашњих европских стандарда. Ту, између осталог, мислим на медицински прибор, хируршке инструменте с почетка 16. века и остатке болнице, откривене приликом истраживања рушевина манастира Светог Георгија у Дабру?

[restrictedarea]

Нисам сигуран да су Српска црква и држава у свему биле ,,изнад тадашњих европских стандарда“. Склон сам мишљењу да је духовност Српске цркве била изнад европских рационалних уверења. Сведоци смо и почетком трећег миленијума, да се рационалност, европска рационалност, граничи са немогућим. Све је у функцији профита и ништа није бесплатно. Српска црква гаји несебичне и хумане постулате јер на њима и почива. Што се тиче открића у Мажићима код Прибоја, прецизније у манастиру Свети Георгије у Дабру, то је истински допринос нашој науци. На пример, откриће манастирске болнице у Св. Георгију био је невероватан догађај. Јер, ако је у манастиру тога нивоа постојала у средњем веку, као и касније у време турске владавине, болница са инструментима и опремом сличним европским установама тога ранга, какве су биле болнице у српским лаврама, Студеници, Милешеви, Жичи? Може се говорити о истинској жељи Срба да се са образованом Европом одржи корак у много чему. Мене, више од тога, фасцинира помисао да смо можда имали монахе лекаре који су знали да користе те инструменте. Ко су били ти људи? На пример, инструмент откривен у Мажићима за вађење метака пројектила из људског тела, захтевао је перфектно знање пре свега анатомије човека. Није га могао користити лаик или надрилекар.
На Симпозијуму у Нишу ,,Ниш и Византија“, мислим да је била 2004. година, један научник са Оксфорда, иначе византолог, посумњао је у веродостојност мог доказа о откривеним инструментима. Посебно када смо инструмент из Мажића упоредили са истоветним из музеја у Дизелдорфу, датиран 1537. године. Изгледало му је нестварно, да се у тамо неком мање знаном српском манастиру налази перфектан артефакт. Међутим, за нас је већи проблем што су и неки наши истраживачи, не могавши да победе завист, посумњали у открића. Као што видите има много неодгонетнутих тајни које се само упорношћу истраживача временом одгонетају. И увек долазите до нечега што нисте очекивали.

Ваша књига „Изгубљена ризница манастира Милешеве“ представља капитално дело значајно за генерације које долазе. Тамо наводите да је Милешева у најтежим тренуцима за Србију преузимала улогу духовног и дипломатског центра где су доношене судбоносне одлуке. Бележите такође да ренесансна уметност није започета у Италији већ у Милешеви, а констатујете да бројни предмети високе уметничке и друге вредности из Милешеве и других српских манастира данас красе одаје светских музеја, без икаквих шанси да нам буду враћени.
Хоћу да изразим захвалност издавачкој кући ,,Службени гласник“, што је моја књига ушла у њихов издавачки програм. Осим тога, желим да истакнем чиме сам био вођен у потрази за милешевским драгоценостима изгубљеним у прохујалим епохама. За време дугог милешевског трајања, подсетићу да је за тачно девет година пуних осам векова Милешеве, овај манастир био је у хијерархији српских светилишта други, одмах иза Студенице. Међутим, мало се зна да је Милешева преузимала на себе улогу не само духовног већ и дипломатског центра у којем су доношене судбоносне одлуке. Манастир је био на важном путу који је од Приморја водио даље на исток према Софији, Солуну и Цариграду, па је много знаменитих личности посетило Милешеву и о томе оставило писане трагове. Најважније за њену ризницу јесте чињеница да је Милешева више векова баштинила мошти највећег српског светитеља Светог Саве. Дакле, тамо се одлазило на ходочашће и поклоњење. И прилагало, поклањало, тражило лека. Привилегију коју је имала Милешева – нису имали други. Временом у Милешеви је створена велелепна ризница различитих драгоцености о којима тешко да можемо створити праву слику. Било је ту, пре свега, највреднијих икона сликаних рукама најпознатијих иконописаца, реликвијара, сребрених и златних крстова, моштију најпознатијих светитеља хришћанског света, предмета златовеза, тканина прошараних сребреним и златним концем и много чега другог о чему се, као што рекох, тешко може створити права слика. О Милешевској ризници судимо не по нашим документима, којих готово да и нема, већ по путописима странаца који су посебно у XVI и XVII веку пролазили босанским друмом, свраћали на ходочашће у Милешеву и о томе оставили писане трагове. Били су то амбасадори, дипломате, писци, трговци, пустолови. И свима је готово заједничко, да су се у Милешеви сусретали са драгоценостима које су, како пишу, могли видети на мало места на Западу. Трагична сеоба с краја XVII века била је почетак расипања знамените Милешевске ризнице и библиотеке. Многи предмети пренети су у недрима и бисагама, како у херцеговачке манастире и наше Приморје, тако и у светилишта преко Саве и Дунава где су се монаси у несрећама селили, у нади да ће се некад вратити у манастир Светога Саве и повратити разнесене вредности. Остали су само њихови гробови око цркава Славоније, Фрушке Горе и Угарске. Вреди истаћи да се и данас у цркви Св. Игнација у Дубровнику (Исусовачком манастиру) верници свакога Ускрса благосиљају честицама Часнога крста пореклом из Милешеве. На крају, још један оптимизам, јер га је увек недовољно – један добар зналац милешевске судбине написао је да тамо где су остављене милешевске драгоцености, књиге, сасуди и утвари – манастири су опстајали и још увек трају. Темељи су учвршћени милешевским вредностима и светосавским даровима и поклонима.

Били сте и у српским лаврама на Косову. Као истакнути стручњак како видите покушај да се Богородица Љевишка, Грачаница и други споменици српске културе и миленијумске српске цивилизације на Косову назову „Косовска културна баштина“?
Косово је српска трагедија. Трагедија једног несрећног времена и још несрећнијих судионика. Ниједна нација на свету, од најмање до највеће, нема право да властити идентитет препусти другом народу или другој култури. То је универзални злочин без преседана. Култура се, осим у језику, налази и тамо где су трагови и корени.  Ако их изгубите или препустите – нестајете као нација. Ми смо таквих примера имали у нашој историји. Многи други народи – нису. Свака нација чува своје светиње дозвољеним, али и свим другим средствима. Можете ли замислити да се Финци, Норвежани и Швеђани одрекну своје културе? Да ли би се допустило да поборници Далај Ламе са Тибета напусте тибетанска светилишта, а Јапанци шинту храмове? Или да их препусте другима? Да не подсећам на европске народе који своје до краја бране, али туђе лако препуштају другима. Срби су за њих варварски народ, па чему бранити њихов културни идентитет? Али заслуга за све то у много чему је наша. Прихватамо глобализам као утемељење туђе псеудокултуре. Свакодневно губимо језик  и писмо, и упорно ћутимо. Нико се не оглашава што су српски градови препуни рекламних наслова и туђица (туђих речи) које мало ко разуме. Имају изванредне амбасадоре међу нашим људима. Овде у Србији живи велики број бораца за бесмислене пројекте глобализма, острашћенији од оних на страни. Наши постају парадигма издаје, зато што ништа нису научили из сурове историје. А могли су, јер ништа није трајно, нити до краја извесно. Не постоји, дакле, Косовска културна баштина – то је Српско културно и духовно наслеђе, и остаће у нашем власништву без обзира на привид овог времена. Најзад, Османско царство трајало је овде нешто мање од пет векова, и остало је у сећању и историји. Све се мења, много тога нестаје трајно или привремено, питање је разумемо ли ми те промене или не?

Било је покушаја оспоравања признања СПЦ-а које је додељено владики Милешевском Филарету. С обзиром на то да га познајете, какав је ваш став у вези са тим?
Нисам најбољи зналац владике милешевског господина Филарета. Када то наглашавам, мислим да има неупоредиво бољих, али ћу радо изнети моје искуство и мишљење о њему. Пре свега, када се створи јавни одијум против некога у Србији изражавам своју сумњу према искреним мотивима. Или још боље, изражавам симпатије према прогоњеном, без обзира на то ко је у питању. Исто тако, када се неко почне превише хвалити, форсирати, када се о њему почну изрицати славопојке, такође ми постаје сумњиво. Можете ли замислити да о владици Филарету суде људи, хајде да их назовемо интелектуалцима, који о њему баш ништа не знају. Са каквим правом, на пример, у више телевизијских емисија је тај човек нападнут, само зато што је поделио неколико одликовања „Белог Анђела“? Како, заиста како, може неко да говори о мени или о вама ако нас апсолутно не познаје и ништа не зна о нашем раду? Овде се та права приграбе на основу интелектуалног силеџијства, којем држава даје официјелно усмерење – затим се ствара својеврсни одијум према неистомишљеницима, другачијим или различитим. И то траје дуго, и постаје српска методологија убијања.
Сада ћу рећи нешто о владици Филарету, што сматрам мојом обавезом јер смо сарађивали и желим да говорим непристрасно, и поред чињенице да у свему са владиком нисам сагласан. Владика милешевски господин Филарет припада највећим градитељима и обновитељима у крилу Српске православне цркве. Када то кажем не мислим на ово време, већ на распон од неколико векова. То је истина и то ће разуме се, изгледати чудно и несувисло, посебно онима који га још увек гледају преко Ројтерс фотографија из последњег рата. Да, владика Филарет је у тешко време обновио толико тога у оквирима Милешевске епархије, да ми простор на овим странама тешко дозвољава набрајање. Дошао је на чело Епархије, чини ми се, 1999. године, у само једну просторију у Пријепољу. Пре њега администратор епархије био је почивши патријарх Павле. Од тада он је градио, обнављао, заводио ред у једној епархији која се налазила и још увек се налази у веома деликатном подручју. Навешћу само неке обновљене цркве и манастире: пре свега Владичански двор покрај Лима, адаптација старе и оронуле грађевине која је била ругло Пријепоља. Затим, манастир Свети Георгије у Дабру – о чему сам говорио и лично учествовао. Онда следе друге обнове: манастир Пустиња код Пријепоља, Довоља и Св. Архангели у долини реке Таре, црква на Воденој пољани и манастир Дубница код Нове Вароши, конаци у манастиру Света Тројица код Пљеваља, Црква Јања (Св. Јоаким и Св. Ана) у селу Рутошима и највећи, убедљиво највећи радови, у порти саме Милешеве где су обновљени стари конаци, и они на источној, северној и делимично јужној страни. Формирана је нова Милешевска ризница и велика библиотека, простор за госте, за све оне који у Милешеву долазе. Разуме се, навео сам само део мени познатих остварења овог великог градитеља, много тога сам пропустио. Знам да владика понекад оштрије говори од других архијереја Српске цркве, али о томе немам право да пишем, нити да судим, зато што ми је позната институција српског владике која није другима.

Као историчар уметности истакнути сте борац за заштиту културних вредности. Између осталог, као директор Народног музеја у Ужицу били сте изричито против продаје Титовог споменика после уклањања са Трга Партизана 1991. године, пре свега због уметничких вредности скулптуре коју је радио хрватски вајар Франо Кршинић. Делите ли данас тај став?
Ово јесте деликатно питање. Наиме, ових дана једна група људи и интелектуалаца из Ужица, суочена са страдањем и лошим стањем Градског трга – Трга Партизана, одлучила је да формира Удружење за заштиту Градског трга у Ужицу. Пре свега зато што смо сведоци страшне похлепе урбаниста који сваки делић градских простора хоће пошто-пото да ставе под своју шапу. Свесно се девастирају градски тргови и градске целине, да би се касније расписали конкурси за њихову реконструкцију и обнову по модернијим узусима, јер њихови претходници нису то урадили  на најбољи начин. Зато што они то умеју знатно боље од њих. И то се догађа наочиглед јавности која углавном равнодушно и са стране посматра (последњих месеци, на пример, реконструише се Градски трг у Пожеги, и нисам чуо да се неко томе успротивио). Дакле, заштитићемо трг од вандала, од оних који сматрају да историја почиње од њих, и да је све што се у прошлости збивало лоше и анахроно. Рећи ћу још и ово. Трг Партизана представља једно од најоригиналнијих и најбољих архитектонско-урбанистичких решења у оквирима европске архитектуре XX века. Представља пројектно решење неколицине архитеката, од којих је највећи и најзнаменитији архитекта Станко Мандић.
Што се тиче споменика Јосипу Брозу сматрамо да је скулптура део пројектованог простора. На Тргу Партизана има места и за друге бисте, али је Брозова била део градске целине. Ми покушавамо, али очигледно безуспешно, да убеђујемо људе да у скулптури Јосипа Броза Тита гледају уметничко дело вајара Франа Кршинића, а не личност Титову. Као код песника, не допада вам се његова поезија и ви не желите осврт на лик који је у парку иза вас. Ако би се наставило овом логиком стигли бисмо до Рима који је све ово преживљавао у другом и трећем веку наше ере. Они су тада на римским трговима направили постаменте на које би нашрафили главу новог императора, јер су претходног убили и главу отшрафили. Хоћемо ли и ми тако? У време када сам био директор Народног музеја у Ужицу, Брозова скулптура већ је била скинута са Градског трга и дислоцирана у простор Народног музеја, где је и данас. Долазили су различити људи, у уверењу да Музеј може продати Брозов монументални кип. На пример, дошао је човек из Охаја, преко Народног музеја Србије, право у Ужице. Разговор је имао комичне, али и гротескне размере. Човек је део западног естаблишмента где се заправо све може продати и купити, и никако му није било јасно да овде нешто није на продају.

Као културни посленик оставили сте трага. И данас пишете, најчешће на Тари. Има мишљења да сте на неки начин склоњени?
Тару волим као део исконске, очуване природе коју откривам, као и она мене. Тамо сам привремено у току лета и јесени, где помало пишем или сумирам постојеће, исправљам, преправљам, дотерујем, браним се од ништавила које свет обузима све више и више. Најбоље знам где ми је место под овим сунцем, и не тражим превише. Мени је најближи Кочићев лик иза каце, који пијаном Симеуну Ђаку не оставља много места у хвалисању. Радим оно што желим, мешам се тамо где ми се чини смисленим, као што заобилазим бесмислице. О склањању једног броја људи, међу којима сам био и ја, могло се говорити 2003, односно 2004. године. Тада сам смењен са места директора ужичког Музеја, јер пројекти које сам радио нису били сагласни са новом победничком, културном политиком. Тада је градска власт Ужица формирала Комисију за испитивање радова на манастиру Увцу, без обзира на то што град није финансирао радове. На пример, између осталог испитивали су количину утрошених ексера на манастирском комплексу. За мене је било најважније да су сви радови извођени у оквирима постојећих законских прописа. Када би нас, данас, упоредили са судбинама Голооточана после 1948. године, ми смо много, много боље прошли. Сада на све то гледам мирније, јер су могућности градитеља у Србији бескрајно ограничене. И то траје веома, веома дуго.

[/restrictedarea]

5 коментара

  1. Trebalo je da prođe sve naše lutanje i da shvatimo greške.
    Sigurno je dasmo od Jadrana do Sent Andreje sejali našu kulturu
    duhovnost i groblja.Ova mala opljačkana Srbija polako podiže
    porušeno duhovno tkivo Srpskog naroda.Državne međe smo prelazili
    u ratnim metežima ali smo čuvali duh Nemanjića,Lazarai Karađorđa
    nadati se obnovi porušenog duhovnog života Srpskog naroda!!!

  2. Ne osporavam proslost ali bojim se da kad bi danas istražili i duhovnost i etiku, kako u okviru SPC tako i u narodu,dobili bi poražavajuću sliku.

  3. …сви били и пролаѕили,и нудили и носили,и клели се и освајали,..и сви су прошли и проћи ће.Само је православна наша ЦРКВА увијек ту и једина траје кроз све Сциле и Харибде.Само је она вјечна и њој вјерујем!Амин Боже!

  4. Da bih uspesno isli napred, kao pojedinci ili nacija, moramo znati i razumeti i svoju proslost. I cuvati je i istrazivati i negovati i biti ponosni na nju. Kao sto rade svi uspesni narodi. I, iznad svega, izvlaciti iz nje pouke za sadasnjost i buducnost…
    U tom smislu sve hvale za g-dina Milosavljevica i njemu slicne neimare. Oni, u ovim losim i turbulentnim vremenima rade veliki posao, ciji su rezultati vidljivi i tek ce vidljivi biti. Ko hoce da vidi. Uvek ce u nasem narodu biti onih koji ili nece ili ne mogu da vide…Ali toga je uvek bilo i bice.

  5. Поштовани колега Милосављевићу,
    како Вас нисам успио контактирати другачије, чиним то на овај начин. Молим Вас да ме упутите како да дођем до Ваше књиге “Зограф Андрија Раичевић”. Мислим да смо се сусрели у Херцег-Новом на округлом столу о Лазовићима. Срдачно,
    др Рајко Вујичић, историчар умјетности,

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *