Почетна / Регион / Др Јоже Менцингер: Југословенски синдром ЕУ

Др Јоже Менцингер: Југословенски синдром ЕУ

Пише Светлана Васовић-Мекина

Менцингерове анализе у Словенији и шире одувек буде духове, јер саговорник „Печата“ никада није прилагођавао своја размишљања политичкој „реалности“. Стекао је давно етикету евроскептика. Заслужан је што је Словенија 1992. године одбацила (као штетан) модел приватизације који јој је сугерисао тада извикани амерички економиста Џефри Сакс

У Кабинету др Јожеа Менцингера на Правном факултету у Љубљани, одакле се лепо види централна љубљанска пијаца, ових дана је безмало већа гужва него уз тезге, испод његовог прозора. Нестабилност на светским тржиштима поново је у центру интересовања новинара који једни другима препуштају кваку на вратима Кабинета познатог економисте. Менцингер је у последње време дао интервју за највећи дневник на свету, јапански „Јоимури Шимбун“, пре тога за швајцарски радио, потом за „Берлинер Зеитунг“…
У хрватском „Глобусу“ га описују као „најутицајнијег словеначког економисту, аутора модела успешне привредне транзиције“ кога „његове хрватске колеге…доживљавају као најзначајнијег живог економисту с подручја бивше Југославије, достојног наследника Александера Бајта с којим је Менцингер почео да ради још док је био студент Правног факултета“.

ЕУ КАО СФРЈ
У Менцингеровом Кабинету врви од књига. На столу – филм „Новац, гробар света“, потресно сведочанство о мрачним странама финансијског капитала, односно „касино капитализма“ у којем живимо. Баш тај ДВД Менцингер, 70-годишњи професор у одличној кондицији, радо и често приказује својим студентима. Јер и студенте, као и новинаре, занима одговор на једно једино питање – како ће се завршити актуелна економска криза? Тачније, да ли после међусобних оптужби чланица ЕУ на тему ко је „експлоатисан“, а ко „експлоататор“ (што подсећа на љуте свађе поткрај живота СФРЈ поводом „помоћи за неразвијене“), и ЕУ чека судбина некадашње Југославије?
„Непрестани покушаји политичара (ЕУ) свакако подсећају на југословенска дешавања 1983. године, када је Краигхерова (Крајгерова) комисија спасавала систем иако тада још није било промишљања о распаду државе. Не изненађују ме критике појединих чланица ЕУ на рачун финансијске помоћи другим чланицама из еврозоне. Ствар је једноставна – у периоду кризе, односно у стагнацији, треба наћи кривца зашто нам не иде добро“, упозорава Менцингер. Спорења у ЕУ око начина помоћи посрнулим државама из зоне евра, подсећају га „на процес распада Југославије“ и на „неке табу теме из тих година“, када је било „непримерено сумњати у слоган о братству и јединству или у идентитет интереса у социјалистичкој Југославији“. Тако су данас у ЕУ једнако јеретичке „сумње у евро“. Ради се, укратко, о „југословенском синдрому“ који се увукао у европску политику. У СФРЈ је Словенија била кивна што мора да даје за неразвијене, у првом реду за покрајину Косово, док су друге републике биле огорчене јер се Словенија развија на њиховој грбачи, па се на крају „свако осећао искоришћеним“, ламентирао да га други музу, баш као што се данас унутар Европске уније осећају Немци и Грци.
Менцингерове анализе у Словенији и шире одувек буде духове, јер саговорник „Печата“ никада није прилагођавао своја размишљања политичкој „реалности“. Правник и економиста, први министар привреде и потпредседник владе у осамостаљеној Словенији (1991), члан Савета гувернера „Словеначке народне банке“, ректор Љубљанског универзитета (1998-2005), стекао је давно етикету евроскептика, али то му нимало не смета. Напротив. Заслужан је да је Словенија 1992. године одбацила (као штетан) модел приватизације који јој је сугерисао тада извикани амерички економиста Џефри Сакс. Менцингер одлази из словеначке владе јер је „иза леђа“, док је био службено у иностранству, позвала Сакса у госте. Од критичке дистанце према ЕУ није одустао ни у тренутку када је у Словенији, после уласка државе у ЕУ (2004. године), харала највећа „ЕУрофорија“. И тада је својим заједљивим и проницљивим коментарима у којима је поредио проблеме некадашње Југославије са дешавањима у Европској унији, одударао од већине економиста и нервирао добар део политичког естаблишмента. Зато и дан-данас ужива велики углед.
Отворену мржњу према Менцингеровим анализама и прогнозама показали су само економисти млађе генерације, заговарачи неолибералних идеја. Њих је посебно разбеснела Менцингерова анализа из које је произлазило да државе са много страних инвестиција заправо неочекивано губе на стопи привредног раста, као и његово инсистирање на одбрани принципа „државе благостања“.
Упркос жестоким нападима тзв. „младоекономиста“, Менцингер је остао стамен у ставу „продај само оно што мораш, а оно што није нужно – немој да продајеш“. Захваљујући тој доктрини, Словенија није будзашто продала своје породично сребро (државне фирме) странцима, попут већине екс-Ју земаља. Време је показало да је Менцингер био у праву и да су после 2008. године на ђубришту историје завршиле – идеје економског либерализма.
Менцингер већ дуго упозорава да Европска унија, а последично и њена заједничка валута (евро) пате од озбиљних мана у својој конструкцији, али то не значи да је равнодушан према могућности распада монетарне уније, односно ЕУ. Највећа опасност процеса дезинтеграције европске монетарне уније били би астрономски трошкови пропасти евра, као и „с тим у вези повезана несигурност“. Несигурност, не само берзанских тржишта, већ пре свега грађана, обичних малих људи који живе све горе.
Економски посматрано, Менцингер тврди да „чланице Европске уније више и нису државе, јер су губитком (сопственог) новца, граница и пореза изгубиле све атрибуте који чине једну државу“. Односно – „губе набројане атрибуте, рапидно“.
Новац – евро – штампа се у Франкфурту, који су злобњикави коментатори у Словенији (а поводом критика на рачун помоћи тешке око 300 милиона евра, коју је Словенија, према диктату Брисела, дужна да плати Грчкој) већ прозвали „Топчидером“, алудирајући на време издисаја некадашње заједничке државе када је власт нештедимице штанцовала динаре у београдској штампарији новца. Државе чланице ЕУ на својим границама више не могу да контролишу доток капитала, директиве ЕУ замењују претходни (унутрашњи) економски систем појединих земаља, а Европска унија тежи све већем централизму у вези са питањем финансијске политике.
Значи ли то да би за ЕУ спас био у јачем „федерализму“? Менцингер је скептичан.

[restrictedarea]

ШТЕТНА ФЕДЕРАЛИЗАЦИЈА
„Мислим да су процеси ‘федерализације’ штетни и да могу да униште ЕУ. ‘Федерација’ тражи много више новца у ‘центру’ и његово прераспоређивање; не верујем да би богатије чланице Европске уније пристале на то, јер се проблеми појављују већ сад приликом једног постотка БДП, иако на том постотку преко заједничке пољопривредне политике партиципирају и богати. Можда би успели да се договоре о партиципацији ‘федерације’ у дохотку од индиректних пореза, али сумњам да би склопили договор о правилима за прераспоређивање прихода ‘федерације’. Уверен сам да би требало ићи у другом правцу, да ЕУ остане ‘конфедерација’, што економски значи царинску унију, дакле асоцијацију са слободном трговином између чланица и царинском заштитом“, објашњава Менцингер за „Печат“.
Менцингерови закључци јесу суморни, а колико су тачни, потврђују алармантни извештаји медија широм ЕУ о лошем економском стању. Насловнице дневних новина и први минути вести у електронским медијима у Словенији, на пример, већ месецима дижу панику у народу питањима иде ли Словенија стазом Грчке, Португалије, Италије…Чека ли је бродолом, сличан грчком? Уз стално подгревање дилеме хоће ли ЕУ пропасти наметнуло се и питање треба ли Словенија, поред сопствених проблема због фијаска некада парадних фирми и банака код куће, те растуће незапослености (11 одсто), поново да плаћа туђи цех и помаже „неразвијене“, овога пута Грчку, уместо Косова? Штефан Собочан, директор словеначког предузећа „Варис“, после еминентног скупа привредника није имао одговор ни на прво, ни на друго „судбоносно питање“, али је први казао јавно оно о чему други шапућу. А то је да је у Словенији данас „тешко, веома тешко!“ И још: „Можда је тако било само још приликом распада Југославије“.
Истовремено, тик уочи распуштања словеначког Парламента, посланици су се међусобно „частили“ оптужбама о издаји националних интереса (због давања помоћи Грчкој), поредећи тренутну ситуацију са бесповратним инвестицијама за неразвијено Косово пре две деценије. Медији доливају уље на ватру поређењем грчких најнижих пензија са домаћим, уз „шокантно откриће“ да су грчке још увек два до три пута више од најбеднијих словеначких. Приде су вести из Брисела из дана у дан све мрачније. Амерички „Тајм“ чак и у најоптимистичнијем сценарију предвиђа да ЕУ у наредним годинама клизи у „споро погоршање стања“. Тајм калкулише и штету која би настала протеривањем Грчке из еврозоне или комплетним сломом зоне евра. Аналитичари прогнозирају све вероватнији пад економије у амбис „дуплог дна“. Немачка канцеларка Ангела Меркел предвиђа да ће рецесија потрајати још једну деценију, до 2021. године. Брисел постаје разрок од напора да једним оком прати турбулентна дешавања у Атини, а да истовремено држи на оку Берлусконија у Риму. И, на крају, толико хваљени европски пакет помоћи (ЕФСФ) изгледао је бајно само један дан; док су лидери ЕУ у Бриселу једни друге тапшали по рамену задовољни собом и постигнутим успехом, немачки Уставни суд забио им је нож у леђа – забранио је формирање одбора немачког Парламента који би требало да одлучује о учешћу Немачке у 211 милијарди евра вредном „пакету“ помоћи, договореном пре три месеца када је сума европског финансијског „ватрогасног механизма“ повећана са 260 милијарди на 440 милијарди евра.
Нема сумње да криза поводом европског дуга која кулминира већ 18 месеци, сада улази у још опаснију фазу, фазу у којој се Немачка као главни поверилац показала неспособном да испуни сопствене обавезе. Економиста Елеазар Давид Мелендез у „Интернешенал бизнис тајмсу“ (ИБТ) саркастично опажа да је најновији европски план (који је исхвалила и српска режимска штампа) „солидан концепт, са добрим изгледима на успех, али само ако (игде) може да се за то нађе – довољно новца“.
Додатних 790 милијарди евра у механизму ЕФСФ чини око 2.000 евра по глави становника еврозоне, коју чини 17 држава чланица. Према процени аналитичара ИБТ, та свота је „довољна да Европа започне властити десетогодишњи рат са било којом земљом богатом нафтом на Блиском истоку“. Досадашњи трошкови рата у Ираку достигли су једва 800 милијарди долара. Мелендез цинично упозорава и на главни фелер Европљана, јер они „неће да дају у фонд ни цента од свог новца“, већ намеравају да прикупе огроман новац помоћу „шешира у руци“, мољакајући за помоћ Кину, Русију и друге бољестојеће земље света. А то је тачка коју већина економиста оцењује као потпуно неизводљив део плана ЕУ.
Шта о описаном просјачењу мисле Кинези, забележио је извештач „Асошијетед преса“; пренео је изјаву директора кинеских резерви који је Европљанима поручио да би требало да почну да „поштују сами себе“, а то значи да „престану да траже милостињу од Кине“. Представница за штампу кинеског министра спољних послова Јианг Ју заоштрила је ту мисао препоруком да развијене земље (ЕУ) треба да престану са праксом цеђења „економија држава у развоју“, које „виде као добре Самарићане“.
На питање може ли се очекивати да Кина ипак прионе спасавању ЕУ, Менцингер одговара: „Можда сам сувише велики скептик, али мислим да не треба да заборавимо стару пословицу – ‘Плаши се Данајаца и када дарове носе’. Кина неће спасавати ЕУ из љубави, него због својих економских и политичких интереса. Стога ћемо такво спасавање скупо платити. Осим тога, на Самиту Г20 (у Кану) није показала баш никакву спремност да ‘помогне’“.
У атмосфери прегрејаног очекивања хоће ли Грчка бити присиљена да изађе из Европске уније ако буде морала да напусти еврозону (јер нема другог начина, према постојећим механизмима ЕУ), енглески „Гвардијан“ обелодањује пулс јавног мњења према којем 70 одсто испитаника жели референдум о изласку Велике Британије из ЕУ. На референдуму би 49 одсто анкетираних гласало за излазак из ЕУ, док би само 40 одсто испитаника дало свој глас за опстанак државе у ЕУ. Отуда није чудо да је Пољску и Чешку „грчко наравоученије“ натерало да пролонгирају своје нацрте за придруживање евру, док су гласачи у Шведској и Данској већ раније одбацили прикључење еврозони.
Бележи се раст броја евроскептика и у Шпанији, Италији, Португалији… У Аустрији Хајнц-Кристјан Штрахе, вођа Слободарске партије, друге најјаче снаге у земљи, одбацује сваку помисао на јачу европску интеграцију. Због учешћа Аустрије у решавање грчке дужничке кризе, Штрахе је поднео чак и тужбу Европском суду за људска права. У Финској и Холандији чак 70 одсто испитаника проклиње идеју отплаћивања дугова других земаља. И у Словенији, после седам година ЕУрофорије, нагло расте број сумњичавих према дометима Уније. „Грцима милијарде, а они блокирају проширење“, наслов је једног у низу чланака, у иначе умереним љубљанским „Финанцама“. Текст преноси процене швајцарске банке „УБС“ да би одлазак једне „нејаке“ чланице из еврозоне, сваког становника исте коштао од 9.500 до 11.500 евра у години изласка, док би трошкови у годинама које следе износили три до четири хиљаде евра по глави. Излазак „јаке“ чланице из еврозоне коштао би од шест до осам хиљада евра у години изласка и од 3,5 до 4,5 хиљаде евра у наредним годинама по становнику.
Амерички економиста Мајк Витни такође упозорава на опасну страну ограничавања интервенција европских финансијских институција. У чланку „Бескрајни еврофијаско“, Витни пише: „Замислите да сте командант локалних ватрогасаца и да у духу штедње одлучите да нећете да потрошите више од 1000 галона воде за гашење сваке куће која се нађе у пламену. Мислите ли да би грађани подржали такву политику, ако би њихов град био спаљен до темеља? А управо таквој политици су прибегли европски лидери како би разрешили дужничку кризу. ‘Европска централна банка’ (ЕЦБ) има практично неограничене могућности (читај: штампарију новца) за одбрану дуга појединих држава… али еврократе о томе не желе да чују ни реч. Радије ће поново да измисле точак, а баш тако су урадили када су смислили раштимовано, импровизирано оруђе за ‘прву помоћ’ (ЕФСФ)“.

ТРАЈНО КОСОВО – ЗА ПРИВРЕМЕНУ ЕУ?
Да ли је криза која се захуктава у средишту ЕУ уједно криза светског капитализма или су том систему потребне мање „коректуре“ како би успешно деловао, то је следеће питање које смо поставили др Менцингеру.
„Мислим да се овде ради о поприлично озбиљној кризи капитализма, односно кризи америчког типа капитализма са профитом, тј. вредношћу имовине као једином мерилу успеха. Лично верујем у то да је приватна имовина потребна за успех, али то није довољно јер здравство, школство и социјална безбедност немају место на тржишту. Ни власништво није сасвим свето – и оно мора бити употребљено за опште добро. То значи да нам треба нешто попут социјалне тржишне привреде у којој није једино важно мерило ‘један евро – један глас’, него је важно и мерило ‘један човек, један глас’. Нешто слично практикује Скандинавија, где се преко јавног сектора подели више од 55 одсто онога што је остварено“, упозорава др Јоже Менцингер.
Како то протумачити у Србији – треба ли да се повинује саветима стручњака ММФ-а и других сличних институција или не?
„Нема сумње да је за Словенију било веома корисно инсистирање на самосвојном путу и игнорисање савета ММФ-а и других институција. Одговор се скрива у степену зависности неке државе од речених институција. Словенија није имала никакве ‘стенд-бај’ кредите, стога смо могли себи да приуштимо да одбијемо такве савете. А да смо имали кредите, онда би нас, нема сумње, приморали у тада ‘непогрешива’ учења како морамо да спроведемо транзицију. Коначно, у све је уплео прсте и голи случај – у Банци Словенија смо се (у време словеначке транзиције) окупили такозвани ‘староекономисти’, а ми нисмо наседали на све што је било модерно“, присећа се Менцингер.
Из те перспективе би требало измерити шта се данас нуди Србији. Ако је за Србију цена уласка у ЕУ напуштање одбране интегритета државе, онда је таква политика – политика капитулације. Криза у ЕУ са друге стране показује да је нетачна тврдња да би Србија одбраном Косова, које је наводно „већ изгубила“, ризиковала губитак обећаног и „сигурног“ чланства у Европској унији. Због хаотичног стања унутар ЕУ, пре би могло да се деси да Србија због кратковиде политике коалиције на власти олако трампи Косово, а заузврат добије обећање чланства у организацији која све више личи на Потемкиново село. Како ће ЕУ изгледати на крају ове кризе, није јасно ни највећим економским и иним ауторитетима. Али је извесно да би Србија на свим картама света изгледала осакаћено, уколико би се због европских шаргарепа – одрекла Косова.

_________________

Наопаки стереотипи о Грчкој

Они који критикују Грчку наглашавају да у Грчкој постоји „више власника поршеа него пореских обвезника који су пријавили доходак виши од 50.000 евра годишње“, као и да је пореска дисциплина прерасла у „национални спорт олимпијских размера“. С друге стране, Грчка је у последње две године у јавном сектору смањила издатке више него било која друга развијена земља, а управо те мере штедње (које Грчкој диктира Брисел) сада успоравају њен опоравак.
„Ставити неку државу у такву позицију, то је страшно. И веома рискантно, јер је у супротности и са идеалима за које се наводно залаже Европска унија. Грци заслужују наше симпатије…Суочени су са незамисливим економским тешкоћама, без светла на крају тунела“, објавио је на сајту лондонског Би-Би-Сија Симон Тилфорд из Центра за европску реформу.
На увреде на рачун „лењих Грка“, које имају стално место на насловницама немачких таблоида, узвратила је немачка Фондација Розе Луксембург. У јавност је одапела фрапантне бројке: грчки радник је пре кризе просечно радио 44,3 сата недељно, а немачки колега – 41 сат. Упркос томе, захваљујући мерама Брисела, у јавном сектору Грчке је чак 80.000 људи изгубило посао. Грчке плате достижу једва 73 одсто европског просека, док четвртина радника зарађује мање од 750 евра месечно. Грци, у просеку, имају 23 нерадна дана у години. Што је за трећину мање од Немаца, који уживају у 30 нерадних дана. Коначно, грчке пензије су много ниже од пензија у Немачкој. Просечна грчка пензија износи 617 евра, при чему чак две трећине пензионера мора да састави крај с крајем са мање од 600 евра месечно.

[/restrictedarea]

5 коментара

  1. zar za tu ‘EU’, u vezi razbijanja „Evrope u malom“ (SFRJ) nije receno – „hodie mihi – cras tibi “ (danas meni – sutra tebi) ?!




    0



    0
  2. Василим

    Јоже Менцингер је и раније добро говорио о искуству у Словенији(о личном искуству), о томе како не треба продавати „породично сребро“, како западњаци на разне начине гледају само и искључиво свој профит(наравно) и да не треба слушати савете од којекаквих инстиуција, него у принципу „у се и у своје кљусе!
    /Да треба следити сељачку-домаћинску политику да се не продаје своја њива, крава музара,….

    Наравно и та дична Словенија морала да падне у загрљај крупног капитала, …заслужили су!Тражили су да се одцепе од Југославије, добили су к…….., шта су тражили!




    0



    0
  3. Mi Srbi nemamo da se mešamo u tuđe poslove.Slovenci su stalno bil
    ekonomski bogatiji a samim tim i vredniji oni sa škrtom zemljom
    prednjačili su u uzgoju rasne stoke.Isto tako u celom toku dve
    Jugoslavije imali su političare koji su vodili računa o narodu
    kog su pretstaljali u saveznim institucijama,pa nije problem u
    njima već u našim predstavnicima u tim istim institucijama.
    Našima peto-oktobarcima ila su puna usta tog Saksa koji je zagovarao liberalni kapitalizam. Uništenje privrede malih zemalja
    da bi došle velike svetske korporacije jer u matičnim državama
    konkretno Americi je veoma skupa radna snaga,naši nisu išli u
    korporativne odnose već uništenje postojećih banaka i industrije
    Tu su Slovenci bili pametni i zato i dalje bolji stadard imaju,
    teško zarađen nesmemo biti ljubomorni može nam biti samo žao
    Slovenci su nama dužni,penzije i meki drugi materijalni resursi.
    Uopšte ih nefalim znamo ih sebične to je njihova kultura.




    0



    0
  4. Nije Mister Menci otisao iz te vlade prve nezavisne Slovenije jer nije cenio Saksa, no zato ste je za sebe prizeljkivao slavu Saksu namenjenu. I nisu Slovenci ni zasluzili da im u EU bude dobro, kao sto im je bilo u YU, koju onako hinjski ubise. I nije EU ni zasluzila da opstane, vestica cija krvava ruka jos sece po nama, Srbima svim i svuda.




    0



    0
  5. JOže je isti moj deda Milojko ,neprodaje ono što daje u kući dobit,a ono što je višak i nepotrebno prodaj.A šta je kod nas prvo su uništili vredno a onda prodali za badava .Mislim da mnogi treba da odgovaraju za namerno uništavanje Srbije.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *