Др Јоже Менцингер: Југословенски синдром ЕУ

Пише Светлана Васовић-Мекина

Менцингерове анализе у Словенији и шире одувек буде духове, јер саговорник „Печата“ никада није прилагођавао своја размишљања политичкој „реалности“. Стекао је давно етикету евроскептика. Заслужан је што је Словенија 1992. године одбацила (као штетан) модел приватизације који јој је сугерисао тада извикани амерички економиста Џефри Сакс

У Кабинету др Јожеа Менцингера на Правном факултету у Љубљани, одакле се лепо види централна љубљанска пијаца, ових дана је безмало већа гужва него уз тезге, испод његовог прозора. Нестабилност на светским тржиштима поново је у центру интересовања новинара који једни другима препуштају кваку на вратима Кабинета познатог економисте. Менцингер је у последње време дао интервју за највећи дневник на свету, јапански „Јоимури Шимбун“, пре тога за швајцарски радио, потом за „Берлинер Зеитунг“…
У хрватском „Глобусу“ га описују као „најутицајнијег словеначког економисту, аутора модела успешне привредне транзиције“ кога „његове хрватске колеге…доживљавају као најзначајнијег живог економисту с подручја бивше Југославије, достојног наследника Александера Бајта с којим је Менцингер почео да ради још док је био студент Правног факултета“.

ЕУ КАО СФРЈ
У Менцингеровом Кабинету врви од књига. На столу – филм „Новац, гробар света“, потресно сведочанство о мрачним странама финансијског капитала, односно „касино капитализма“ у којем живимо. Баш тај ДВД Менцингер, 70-годишњи професор у одличној кондицији, радо и често приказује својим студентима. Јер и студенте, као и новинаре, занима одговор на једно једино питање – како ће се завршити актуелна економска криза? Тачније, да ли после међусобних оптужби чланица ЕУ на тему ко је „експлоатисан“, а ко „експлоататор“ (што подсећа на љуте свађе поткрај живота СФРЈ поводом „помоћи за неразвијене“), и ЕУ чека судбина некадашње Југославије?
„Непрестани покушаји политичара (ЕУ) свакако подсећају на југословенска дешавања 1983. године, када је Краигхерова (Крајгерова) комисија спасавала систем иако тада још није било промишљања о распаду државе. Не изненађују ме критике појединих чланица ЕУ на рачун финансијске помоћи другим чланицама из еврозоне. Ствар је једноставна – у периоду кризе, односно у стагнацији, треба наћи кривца зашто нам не иде добро“, упозорава Менцингер. Спорења у ЕУ око начина помоћи посрнулим државама из зоне евра, подсећају га „на процес распада Југославије“ и на „неке табу теме из тих година“, када је било „непримерено сумњати у слоган о братству и јединству или у идентитет интереса у социјалистичкој Југославији“. Тако су данас у ЕУ једнако јеретичке „сумње у евро“. Ради се, укратко, о „југословенском синдрому“ који се увукао у европску политику. У СФРЈ је Словенија била кивна што мора да даје за неразвијене, у првом реду за покрајину Косово, док су друге републике биле огорчене јер се Словенија развија на њиховој грбачи, па се на крају „свако осећао искоришћеним“, ламентирао да га други музу, баш као што се данас унутар Европске уније осећају Немци и Грци.
Менцингерове анализе у Словенији и шире одувек буде духове, јер саговорник „Печата“ никада није прилагођавао своја размишљања политичкој „реалности“. Правник и економиста, први министар привреде и потпредседник владе у осамостаљеној Словенији (1991), члан Савета гувернера „Словеначке народне банке“, ректор Љубљанског универзитета (1998-2005), стекао је давно етикету евроскептика, али то му нимало не смета. Напротив. Заслужан је да је Словенија 1992. године одбацила (као штетан) модел приватизације који јој је сугерисао тада извикани амерички економиста Џефри Сакс. Менцингер одлази из словеначке владе јер је „иза леђа“, док је био службено у иностранству, позвала Сакса у госте. Од критичке дистанце према ЕУ није одустао ни у тренутку када је у Словенији, после уласка државе у ЕУ (2004. године), харала највећа „ЕУрофорија“. И тада је својим заједљивим и проницљивим коментарима у којима је поредио проблеме некадашње Југославије са дешавањима у Европској унији, одударао од већине економиста и нервирао добар део политичког естаблишмента. Зато и дан-данас ужива велики углед.
Отворену мржњу према Менцингеровим анализама и прогнозама показали су само економисти млађе генерације, заговарачи неолибералних идеја. Њих је посебно разбеснела Менцингерова анализа из које је произлазило да државе са много страних инвестиција заправо неочекивано губе на стопи привредног раста, као и његово инсистирање на одбрани принципа „државе благостања“.
Упркос жестоким нападима тзв. „младоекономиста“, Менцингер је остао стамен у ставу „продај само оно што мораш, а оно што није нужно – немој да продајеш“. Захваљујући тој доктрини, Словенија није будзашто продала своје породично сребро (државне фирме) странцима, попут већине екс-Ју земаља. Време је показало да је Менцингер био у праву и да су после 2008. године на ђубришту историје завршиле – идеје економског либерализма.
Менцингер већ дуго упозорава да Европска унија, а последично и њена заједничка валута (евро) пате од озбиљних мана у својој конструкцији, али то не значи да је равнодушан према могућности распада монетарне уније, односно ЕУ. Највећа опасност процеса дезинтеграције европске монетарне уније били би астрономски трошкови пропасти евра, као и „с тим у вези повезана несигурност“. Несигурност, не само берзанских тржишта, већ пре свега грађана, обичних малих људи који живе све горе.
Економски посматрано, Менцингер тврди да „чланице Европске уније више и нису државе, јер су губитком (сопственог) новца, граница и пореза изгубиле све атрибуте који чине једну државу“. Односно – „губе набројане атрибуте, рапидно“.
Новац – евро – штампа се у Франкфурту, који су злобњикави коментатори у Словенији (а поводом критика на рачун помоћи тешке око 300 милиона евра, коју је Словенија, према диктату Брисела, дужна да плати Грчкој) већ прозвали „Топчидером“, алудирајући на време издисаја некадашње заједничке државе када је власт нештедимице штанцовала динаре у београдској штампарији новца. Државе чланице ЕУ на својим границама више не могу да контролишу доток капитала, директиве ЕУ замењују претходни (унутрашњи) економски систем појединих земаља, а Европска унија тежи све већем централизму у вези са питањем финансијске политике.
Значи ли то да би за ЕУ спас био у јачем „федерализму“? Менцингер је скептичан.

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Одштампај страну