Борко Стефановић: Тоалет преговарач

Пише Миодраг Зарковић

Нехигијенску количину демагогија и обмана коју је изручио на гледалиште у расправи са градоначелником Косовске Митровице, Борислав Стефановић „зачинио“ је и простачком увредом на рачун „Печата“

 

Борислав Стефановић више не зна шта прича, али зато зна шта гледа, тачније, шта никако не сме да погледа – истини у очи. Њега, предводника београдског тима за текуће преговоре о Косову и Метохији, истина сада вреба у очима сваког Србина са Косова и Метохије, и зато он Србе оданде избегава да уопште и осмотри. Чак и када је са њима у телевизијској емисији, као што је у понедељак, 14. новембра, у „Између две ватре“ на „Б92“ био са Крстимиром Пантићем, председником Општине Косовска Митровица.
Емисија је трајала пуних 38 минута, дакле нешто дуже од уобичајених пола сата. У невеликом студију били су само њих двојица и водитељка, карактеристично темељна и продорна Љубица Гојгић. Између Стефановића и Пантића налазио се једино сто; никакав параван, нити завеса, никаква физичка препрека која би их заклањала једног од другог. Па ипак, да је неко одмах после емисије упитао Стефановића које су боје Пантићеве очи, овај не би знао да одговори.
За све време емисије, за свих 38 минута, Стефановић није ниједном погледао Пантића у лице. У неколико наврата је, када би на тренутак сасвим изгубио контролу над својим понашањем, махинално окретао главу ка саговорнику, али би се муњевито присетио шта га тамо чека и у последњој милисекунди оборио би очи, како се не би сусреле са Пантићевим. Гледао је у водитељку, или кроз водитељку, или се окретао на десну страну – супротну од оне са које му је седео саговорник – или је усмеравао поглед ка својим немирним шакама… Али налево, тамо где га је чекао градоначелник Косовске Митровице, тамо се Стефановић није дао навести.
Да је Азијат, можда би се у оваквом понашању главног преговарача дали препознати трагови оријенталних религија, оних што проповедају да ако нешто не видите, онда то и не постоји. Али, Стефановић је Европљанин, што ће рећи да његово скривање од саговорниковог погледа не значи мудрост, већ слабост. Страх – од онога што је прихватио, договорио или потписао, а што превише личи на све што је пре њега потписивао извесни Марти Ахтисари. Тај страх је толико избезумио Стефановића, да се током целе емисије понашао онако како га никада до сада нисмо видели. Он, познат по развученим осмесима за Роберта Купера и Едиту Тахири, овом је приликом за водитељку, Пантића и гледаоце имао само срџбу, љутњу, прекор, провокације… А за „Печат“ и бљувотину. Часопис који читате, наиме, Стефановић је назвао „такозваним недељником“ и „тоалет папиром“, када је на крају емисије покушао да порекне текстове из претходних неколико бројева: да је Борис Тадић лично претио управо Крстимиру Пантићу, када се 23. октобра састао са председницима српских општина са севера Космета.
Покушао, али не и успео. Прво, зато што је сам Пантић био принуђен да посредно потврди наше наводе. Стефановић је Пантића осумњичио да је он јавио „Печату“ за Тадићеве претње, на шта му је Пантић још једном, по стоти пут те вечери узвратио истином: „Нисам ја то изјавио, то је процурело из других извора“. Паметном довољно, да схвати да је Пантић оповргао заверу њега и „Печата“ коју је Стефановић пробао да наметне, али не и основни садржај који је невезано за Пантића „процурео“ до „Печата“.
Заиста, као потписник текстова о Тадићевом дрском понашању према делегацији косметских Срба, могу само да поновим оно што је рекао и Крстимир Пантић: за инцидент нисам сазнао од њега, већ из сасвим других извора. Не, дакле, из једног, већ из више различитих извора, што и није нека похвала мојој новинарској ревности – лако ми је било да у Митровици сазнам све о Тадићевом набуситом држању, пошто тамошњи Срби нимало не зазиру од тога да саговорницима, па и новинарима, повере шта су чули, видели или сазнали. Тужно је то што београдска медијска сцена панично избегава да преноси информације које су на северу Космета толико раширене да су већ прерасле у општа места, а не то што Срби дотичне информације шире међу собом и међу посетиоцима. Како би се другачије обавештавали? Преко „РТС“-а?!
Елем, у неколико тамошњих разговора, у данима непосредно после Тадићевог састанка са руководиоцима четири општине, испричано ми је да је Пантић пред председником изрекао мишљење да му државна стратегија око Космета личи на издају, на шта му је Тадић узвратио: „То што си ме назвао издајником, за то може да се изгуби глава“. Новинарска етика је била јасно испоштована већ пуком бројношћу извора, али још више и њиховим угледом, неспорно довољним да располажу тачним информацијама о спорном састанку, тако да је извештај који сам послао редакцији био увршћен у наредни број „Печата“, заједно са наводима о Тадићевој претњи Пантићу. Сам Пантић, како је нашим читаоцима и објашњено, није био у том тренутку доступан за коментар, тако да је изостала његова непосредна потврда. Добио сам је неколико дана касније, када је он одбио да подробније коментарише инцидент „зато што се председник био излетео, па је и њему самом било јасно да се занео“. Покушао је, укратко, да садржај састанка колико може сачува од изласка у јавност, али ипак није могао да порекне основну информацију, до које сам, да поновим, дошао сасвим мимо њега.
Све ово описујем из само једног разлога: надајући се да ће Борислав Стефановић прочитати и овај број „тоалет папира“, па ће у свом праведничком гневу решити да тужи „Печат“, а и мене као аутора. У том би случају цела ствар доспела до суда. О састанку бисмо се тамо спорили Борислав Стефановић и моја маленкост. Па би се сазнало да ли су поштенији моји извори или Борислав Стефановић. Истовремено, режиму би било теже него данас да сакрије од васколике српске јавности оно што зна сваки Србин са севера Космета: да тамошњим изабраним представницима прети лично председник Србије.
„Печат“ Стефановића, нажалост, не може да тужи. Као што је у дотичној емисији скоро 40 минута избегавао да погледа саговорника у очи, тако је избегао да помене и назив „Печата“, већ нас је само описао као „такозвани недељник“ којем је Пантић причао да му Тадић прети. Успео је, дакле, да нас клевеће, а да нас ни не помене. Њему, међутим, противречности иду од руке: успева да спроводи Ахтисаријев план, иако се заклиње да то не ради; успева да договори и потпише обавезу косметских Срба да изваде таблице Тачијеве „државе“, а да онда, када му саговорник прочита ту одредбу у Споразуму, бесрамно одбруси да је то само „једно од тумачења“ и да саговорник „није компетентан“; успева да хвали косметске Србе због тога што већ 12 година бране своју слободу, а да их већ у следећем тренутку вређа оценом да су „12 година пумпани илузијама и бајкама“; успева да оптужује свог саговорника да износи у јавност поверљиве информације, а да у ствари он све време опањкава саговорника детаљима са затворених састанака… Успева да убеђује водитељку да то што пише није то што пише, зато што је увек важније оно што не пише!
Таквом је лако да нешто каже, а да у ствари ништа није рекао. Зато би било добро да се ово попне на неки виши ниво. Јер, да парафразирамо председника: Бориславе Стефановићу, за то што си наш часопис назвао „тоалет папиром“ не губи се глава, али се лако може изгубити судски спор.

Један коментар

  1. svaka cast Gospodine Zarkovicu na ovom tekstu. I ja zelim da vas tuzi jer je to uopstem interesu svih nas a pomoci ce i zombiranima u Srbiji da shvate ko ih vodi.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *