Почетна / Свет / (Бело)Русија

(Бело)Русија

Пише Богдан Ђуровић

Белорусија лагано клизи ка потпуном уједињењу са Русијом. Ова земља је чланица Царинског савеза, а биће прва која ће ући у Евроазијску унију

Већ скоро годину дана Запад покушава да спроведе насилну промену власти у Белорусији и свргне дугогодишњег председника Александра Лукашенка по рецепту виђеном у арапским земљама. Ових дана, Лукашенко је изјавио да су покушаји „Интернет револуције“ у његовој земљи доживели крах. Поставља се питање: да ли ће белоруски лидер успети да одоли све јачим налетима Запада? Аналитичари се углавном слажу у оцени да све тежа економска ситуација изоловане Белорусије, Лукашенку оставља само један пут – уједињење са Русијом.

[restrictedarea]

„ПОСЛЕДЊИ ДИКТАТОР ЕВРОПЕ“
Све је почело 19. децембра, на дан одржавања председничких избора, када је Лукашенко освојио четврти узастопни мандат шефа државе, са званично освојених скоро 80 одсто гласова у првом кругу. Тада је „почистио“ девет противкандидата, који су сви заједно освојили тек 13 одсто гласова, уз седам процената неважећих или протестних листића. Према званичној статистици само један противкандидат, Андреј Сањиков, освојио је више од два одсто гласова, од укупно 6, 4 милиона изашлих (више од 90 одсто бирача).
Исте вечери, док листићи нису још ни били пребројани, опозиција је извела своје присталице у поход на државне институције у центру Минска, разбивши при том стакла на згради белоруске владе. Повод за акцију биле су „бројне нерегуларности“, али су Лукашенкове службе безбедности и полиција, уз примену палица и сузавца, разјуриле демонстранте са централног градског трга, а седморица председничких кандидата завршила су у притвору. Занимљиво је да већина кандидата, чак ни према подацима из њима блиских опозиционих извора – није освојила ни 100.000 гласова, колико су уочи избора предали званичних потписа подршке.
Полицијска акција у децембарској ноћи послужила је као добар повод Бриселу, Вашингтону и другим западним центрима, да против Лукашенка и његовог режима уведу оштре санкције, прогласивши отвореном својеврсну сезону лова на „последњег диктатора Европе“. Резултати гласања, истог тренутка, доспели су у задњи план. Битно је било само то што је Лукашенко „укинуо слободу окупљања“, занемарујући потпуно чињеницу да опозиција није ни пријавила митинг, нити добила за њега дозволу, као и да су немири попримили обележје насилног преврата.
Није, наравно, помогло ни то што је официјелни лист „Совјетска Белорусија“ директно за немире оптужила специјалне службе Пољске и Немачке. Напротив, после тога уведене су још жешће санкције. Америчка амбасада у Минску „осудила је претерану примену силе“, а сличну декларацију усвојио је и Европски парламент, подвукавши још да избори нису били „слободни, поштени и транспарентни“. Једина подршка Лукашенку стигла је из Москве. Руски амбасадор Александар Суриков сазвао је конференцију за новинаре на којој је подржао реакцију белоруских власти у изборној ноћи, рекавши да се опозиција од старта оријентисала не на изборе – већ на улицу. „Био је то покушај жуте, наранџасте револуције, покушај да се покажу пред Западом“, без увијања је оценио Суриков. И показали су се, заиста. Повод је нађен, Лукашенко је на оптуженичкој клупи…
Шеф Одељења за Белорусију, Института Заједнице независних држава Александар Фадејев тврди да је очигледно да је „Интернет револуција“ у Белорусији, када се протестне поруке и позиви на демонстрације преносе друштвеним мрежама, доживела неуспех у досадашњим покушајима. Како тврди, „закулисне снаге нису успеле да искористе прогресирајућу економску кризу“ која већ годину дана потреса Белорусију. Незванично се процењује да је белоруска рубља само у овом периоду девалвирала за око 200 одсто, а да ће у 2011. години инфлација достићи 100 процената. Због свега тога драстично су поскупеле све намирнице, као и гориво, чиме је животни стандард просечног Белоруса готово преполовљен.
Али ни то није довело до масовног изласка грађана на улице. Запад је уложио огромне напоре, тврди Фадејев, за дестабилизацију Белорусије. „Целу белоруску опозицију суштински издржавају спољне силе. Део Американци, а већину Европска унија. Највише су у то умешане Пољска и Литванија, где и живи велики део белоруских опозиционара емиграната и одакле се углавном и усмеравају покушаји контролисане дестабилизације. Они масовно користе Интернет за борбу против Лукашенка, добијајући тако техничку и финансијску помоћ. Њихов проблем је, међутим, у томе што ови опозиционари углавном нису етнички Белоруси, већ највише Пољаци и Литванци, па је сва опозиција отворено прозападна и русофобска. Проруска опозиција у Белорусији уопште и не постоји“, објашњава Фадејев.

ФЛЕРТ СА ЗАПАДОМ, ЉУБАВ СА РУСИЈОМ
Ситуација је овде прилично јасна. Проруске опозиције нема, јер Вашингтон, Брисел, Варшава и Виљнус такве политичаре засигурно не би подржали ниједним центом. Москва такође не жели такву опозицију, јер се Лукашенко још прошле јесени покајао због флертовања са Западом и потпуно окренуо најближем савезнику Русији. Не треба ни сумњати да га је управо тај заокрет коштао санкција и покушаја насилног уклањања. Коришћење савремених Интернет технологија неодољиво подсећа на дешавања у Пољској, у време Солидарности, крајем осамдесетих, када је Вашингтон Леха Валенсу и пријатеље снабдевао факс-машинама и доларима у обрачуну са СССР-ом.
Запад се у Белорусији не оријентише искључиво на опозиционе политичаре. Уочено је да су финансијски токови ка њима знатно смањени и преусмерени ка невладиним организацијама, односно „борцима за људска права“. Тиме се може делом објаснити спремност опозиције на све радикалније облике протеста, не би ли скренули пажњу финансијера на себе. Понека разбијена белоруска глава управо треба да посведочи да су уложена средства оправдана. Али, иако највише профитирају „борци за људска права“ који веома солидно живе од додељених грантова, њихов учинак је неоспорно танак, па Запад сада „Интернет револуцијом“ покушава да пронађе начин за дестабилизацију Лукашенка. Тако је створен синхронизован притисак кроз три главна канала: политичку опозицију, невладине организације и Интернет.
Међутим, ни ове мере за сада не дају жељени резултат, што је и Лукашенко славодобитно објавио. Просечан Белорус (иако је четвртина становништва католичке вероисповести, односно етнички Пољаци и Литванци) напросто не види алтернативу Баћки, како Лукашенка зову у народу. За разлику од Украјинаца или Руса, Белоруси и даље уживају релативно висок степен социјалне заштите, добијају бесплатне станове, здравство, школство, а храну по приступачним дотираним ценама. Они су свесни да би радикалне политичке промене означиле крај њихове социјалне сигурности, оличене у Баћкиној формули: ви се не петљајте у политику и живите сигурно и безбрижно! Досадашња пракса је то и потврдила – просечан Белорус није богат, али је сит и топло му је. А то Запад ужасно нервира.
Тако је у ЕУ недавно подигнута нова галама због „репресије према белоруским грађанима“, када је ухапшен познати „борац за људска права“ Алесије Бељацки. Међутим открило се да је препоштени Алесије „заборавио“ да уплати порез за најмање неколико стотина хиљада евра грантова који су легли на његове рачуне, пуњене из Литваније, Пољске, Чешке и Шведске, на шта је био обавезан по закону сваке земље. Тако је Запад не само лишен новца и услуга Бељацког, већ је разоткривена и доказана схема закулисног финансирања белоруских „демократа“.
Ситуација у Белорусији је, међутим, далеко од ружичасте по Баћку. Економска криза и санкције учиниле су своје, народ све теже живи. С обзиром на то да ова земља нема велике енергетске и сировинске ресурсе и да је оријентисана искључиво на пољопривредну производњу и прерађивачку индустрију, за Белорусију наступа тешко време. Због санкција и протекционистичких мера европско тржиште јој је затворено, а на руском и даље нису отклоњене све препреке настале 2009. и 2010. године, када се Баћка наљутио на Москву и уместо Медведева и Путина у Минску почео да прима Солану и остале европске комесаре.
Зато је Лукашенко исправно закључио да евроазијске интеграције немају алтернативу и почео да дела. Енергетски систем Белорусије је потпуно интегрисао у систем руске привреде, приватизујући највредније – националну компанију „Белтрансгаз“ и гасоводе. Интегрисао је и Армију, па је западна белоруска граница претворена у руски одбрамбени бедем према агресивном Западу. Такође, Белорусија је чланица Царинског савеза, а биће прва која ће ући у Евроазијску унију, највероватније 2015. године. По свему судећи Белорусија лагано клизи ка потпуном уједињењу са Русијом, тиме би добила приступ руским сировинама, а Москва суверенитет на граници са Пољском, односно Европском унијом. Тада би Лукашенко могао да прогласи победу и коначно одахне.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Samo ime govori BELI RUSI to mu dođe u srpskom jedno jedinstveno
    Što je to jedinstveno neko hteo da podeli u moj Tenji bi rekli ŠIPAK. Tu kod tih belih rođaka i naše je mesto BOŽE DAJ,
    posle izbora kolo sreće se okreće i u našu korist.Zna Baćuška šta
    radi nije ničije kopile.Hvala




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *