Zašto nije dodeljena Andrićeva nagrada

Piše Aleksandar Dunđerin

Andrićeva nagrada, koja se na osnovu piščeve testamentarne volje dodeljuje svake godine za priču ili zbirku priča na srpskom jeziku, ove godine, prvi put otkako je ustanovljena, nije dodeljena. I to upravo u trenutku kada se obeležava pedeset godina od kako je naš pisac dobio Nobelovu nagradu za književnost. U svemu tome ima i neke simbolike, čije se značenje ne može iscrpiti u saopštenju žirija (Aleksandar Gatalica, Mihajlo Pantić i Slobodan Vladušić) kako u prošlogodišnjoj pripovedačkoj produkciji nije bilo dela koje se svojom vanserijskom snagom nametnulo da bude ovenčano ovom prestižnom nagradom.
„Ovom odlukom, za koju smo uvereni da učvršćuje Andrićevo ime i njegove visoke standarde u pisanju pripovedaka, naglašavamo činjenicu da su kriterijumi procenjivanja aktuelne pripovedačke produkcije zadati vrednošću Andrićevog dela“, stoji, između ostalog, u obrazloženju odluke žirija da nikome od autora čija su dela uvršćena u uži izbor (Andrija Matić, Laslo Blašković, Srđan V. Tešin i Nikola Malović) ne dodeli priznanje.
No, i pored toga što je odluka žirija bila motivisana željom da se očuva visoki ugled Andrićeve nagrade i pisci podstaknu da u budućnosti ozbiljnije pristupe pisanju priča, ovaj čin žirija veoma upečatljivo ilustruje haos u kojem se, usled nedostatka jasno formulisane kulutrne politike države, nalazi srpska književnost u celini.
Prvo, napokon je jedan književni žiri, kojeg su pri tome činili autori različitih poetika i kulturno-političkih stavova, jednoglasno dijagnostikovao da je srpska priča u ozbiljnoj krizi, i da je, već duže vremena, u obilju postmodernih igara sa ništavilom, teško izdvojiti knjigu priča koja bi bila na tragu doajena naše pripovedne umetnosti.
Drugo, ukoliko je tačna teza žirija, da nijedan pisac nema potrebu i želju da svoje stvaralaštvo ugradi u sistem vrednosti, estetsku paradigmu srpske književnosti, kojoj je upravo Andrić dao izuzetan doprinos, onda iz toga proizilazi da našu literaturu odlikuje odsustvo dijaloga sa sosptvenom tradicijom. A to je ne samo umetnički, nego i širi društveno-politički problem, koji je rezultat antinacionalne i antitradicionalne histerije u srpskoj kulturi. Defekt za koji odgovornost snose ne samo pisci, nego i izdavači, profesori, kritičari, urednici kulturnih rubrika u medijima…
Treće, upućenima u pravila života domaće književne scene, ova odluka žirija, makar i posredno, predstavlja potvrdu da je reč o ljudima koji nisu spremni, bez obzira na različita uverenja, da podlegnu bilo kakvom ideološkom pritisku i, eventualno, nagrade autora čiji se lik i delo savršeno podudara sa aktuelnim dnevno-političkim tendencijama u društvu.
Pretpostavimo zato da je savest žirija mirna, i da je zarad ovih, viših ciljeva, svesno dopustila da, recimo, Nikola Malović postane kolateralna šteta. Jer, to se ne sme prećutati, „Prugastoplave storije“ jesu u dosluhu sa visokim kriterijumima procenjivanja aktuelne pripovedačke produkcije.  Čini se da je za razliku od mnogih njegovih kolega, pomenuti autor, shvatio šta zaista znači Andrićeva poruka da „pripovedač i njegovo delo ne služe ničem ako ne služe čoveku i čovečnosti“.

Један коментар

  1. Avatar

    Ove godine,nagradu je mogao dobiti Peter Handke. Napisao je “Pricu Dragoljub Milanovic”. Prica je nasa a pisac svetski poznat.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *