Upotreba laži

Piše Milovan Danojlić

Živimo s lažima. Ima ih svesnih i nesvesnih, porodičnih i društvenih, nacionalnih i međunarodnih, ljubavnih i mrzilačkih, dobronamernih i podlih, nasrtljivih i prigušenih, drskih i zasnovanih na prećutkivanju. Najgore su ove u službenoj upotrebi, državne; one bi da se zakonski zaštite, pa svaku sumnju, primedbu ili nepoželjnu činjenicu proglašavaju za reviziju osveštane istine

Kad sam je upitao šta misli o Ratku Mladiću, mlada žena, žiteljka Republike Srpske, našla se u neprilici. Pretpostavljajući da i ja spadam u naprednu elitu izlečenu  od nacionalnog virusa, odgovorila mi je mucajući i izvinjavajući se :
„Znate…   kod nas u Srpskoj…  to je malo drukčije… za nas je Mladić heroj… borac  za slobodu… žrtva osvete  naših neprijatelja…“
„Hvala Bogu da tako mislite, da niste i vi poludeli“, rekoh.
Mlada žena me pogleda sa zahvalnošću.

*
Pritisak opšte laži je tako jak da su se neki među nama počeli stideti onoga što uistinu osećaju i misle. Prihvatljivo, tj. politički ispravno  mišljenje je kao kuga : žarište je daleko i skriveno, prenosioci brojni, najčešće nesvesni šta i za koga rade. Ulogu pacova igra pretežan deo sredstava za informisanje. Bombardovanju Srbije, Iraka i Libije  prethodili su izmišljeni povodi. Laž se baca kao ubojni ratni otrov. Kad je otkriju, posao je završen. Na redu su nove, istinske nevolje ; tobožnji, početni razlog je zatrpan leševima, udavljen u krvi.

*
Živimo s lažima. Ima ih svesnih i nesvesnih, porodičnih i društvenih, nacionalnih i međunarodnih, ljubavnih i mrzilačkih, dobronamernih i podlih, nasrtljivih i prigušenih, drskih i zasnovanih na prećutkivanju. Najgore su ove u službenoj upotrebi, državne; one bi da se zakonski zaštite, pa svaku sumnju, primedbu ili nepoželjnu činjenicu proglašavaju za reviziju osveštane istine. Ako počnu dopune i izmene ko zna gde će se stići i šta će ostati od priče.

*
Kantovo kruto načelo odbacivanja svake neistine  razblažio je njegov  praktični sunarodnik Gebels savetom : „Laži, laži, uvek nešto ostane!“ Od svršetka Drugog svetskog rata istina je postala stvar korisnog  dogovora. Brojke žrtava se  unapred  utvrđuju. Mrtvima se trguje  kao stočnim blagom; mrtve duše i nepostojeći gubici  vredniji su od stvarnih, s njima se bolje manipuliše. Istorijska  zbivanja su, takođe, stvar dogovora. Povesnicu pišu pobednici, a  oni ne dopuštaju da se čuje i druga strana. Kolektivno znanje se svodi na opšteprihvaćenu laž. Gimnazijalci se ne bave samostalnim naučnim istraživanjem, oni  uzimaju zdravo za gotovo ono što piše  u udžbeniku.

*
Kadikad je važnije ono o čemu se ćuti, od onoga što se govori. Napeta i odgovorna kao kod ljudi koji se kreću po minskom polju, lica TV novinara se razvedre kad na red dođe izveštaj o vremenu ili kad progovore o rezultatima sportskih susreta. U kući obešenog preporučljivo je povesti razgovor o meteorologiji i sportu. Prošlost je iskrivotvorena, sadašnjost pod nadzorom spoljnih sila, budućnost  nedostižna, u milosti Evropske  unije. Bezopasna je i priča o ljudskim pravima, ali u njih ne spada pravo na goli opstanak. Da nam isporuče bezukusnu hranu spikeri pribegavaju tehnici  zvanoj društveno osmehivanje; ono se sastoji od razvlačenja i   sakupljanja muskulature lica, bez učešća  očiju. Sadržaj je zaslađen lepim ponašanjem i oponašanjem  srdačnosti. Posle godinu ili dve dana  svakovečernjeg ispiranja mozga i ne primetimo da smo zašli  za Goleš planinu.

*
Bilo je vreme kad sam precenjivao korisne strane licemerja; činilo mi se da olakšava probijanje kroz džunglu. Jer, mi smo i tu u zaostatku za velikim svetom: iskreni smo po meri nerazvijenosti, istiniti  koliko smo grubi. Ako je kresanje u brk najniži oblik  otvorenosti, licemerje je izopačen vid civilizovanosti. Sa farisejima je i  Isus muku mučio. Srećom, između koristoljubive glume  i odnegovane, plemenite istinitosti, ima mnogo  prelaznih stanja, usmerenih u jednom ili u  drugom pravcu. Nevolja je što mi često i sebe lažemo, od sebe se krijemo. Nepošteno mišljenje je opasnije od  izrečenih neistina i  racionalnih  podvala: ono nas razara iznutra, ubija moć zdravog rasuđivanja. Slušajući naše  proroke  zanesene bajkom o „Evropi“, pitam se: koliko oni zavaravaju sebe, koliko publiku? Samoobmanjivanje je batrganje  po strani od svih puteva; laž se upotrebljava  od danas  do sutra, ona ne računa na ozbiljniji, trajniji uspeh. Otpor je uzaludan i jalov. Obmanjivači neprestano menjaju stajnu tačku, skaču sebi u usta, ne daju se uhvatiti ni za glavu, ni za rep. Onaj ko prozre laž prinuđen je da preteruje u suprotnom pravcu, da naduvava protivdokaze. Preterivanjem se istina još jednom  izneverava: zbog nepoštovanja proporcija  upadamo u novu  poluistinu, nastalu iz prenaglašavanja. Teško je izići  iz vrzinog kola laži; stalno smo u njemu.

*
Mladost mi je  prošla  u nastojanjima  da utvrdim bezbedan odnos sa vladajućom laži. U nižu gimnaziju sam pošao 1949. godine. Prve literarne sastave sam kucao na jedinoj pisaćoj mašini do koje sam se, u Ljigu, mogao probiti. Ona se nalazila u prostorijama sreskog Komiteta partije. Ušunjavao sam se, nezvan, u lokalnu ispostavu moćnog jednopartijskog  sistema gde su me mrzovoljni nameštenici gledali bez razumevanja, sa nešto službene predusretljivosti  prema đaku koji  se, eto, usudio da im priđe. Ograničenja, koja je doneo prevrat  iz 1945, izgledala su mi večna. Odrasli su gnevno šaputali; njihov šapat je dolazio iz beživotnih prostranstava jučerašnjice. Mladima se živelo, a život su vodili i nadgledali pobednici. Poredak, uspostavljen na svršetku  rata, nismo mogli porediti  ni sa jednim drugim, ni boljim, ni gorim. U mazohističkoj pomirenosti sa stanjem stvari došao sam  dotle da sam, sredinom šezdesetih, objavio poduži ogled pod naslovom „Pohvala laži“; u istom nadahnuću napisao sam i tekst u odbranu  poltronerije. Laž sam osećao kao pogodbu  življenja i kretanja. Pokušavao sam da prihvatim vladajuću ideologiju, i što sam se više trudio, to sam se  jače udaljavao od nje. Oko tridesete počeo sam se čupati iz močvare.

*
Zar je danas drukčije? I zar je mladima lakše? Mesto genijalnog Vođe zauzelo je Nj. V. Novac. Sa tugom pratim pokušaje mladih da se uključe, uzdržavajući se od davanja saveta. Lakše mi je rugati se nekadašnjem sebi, nego njima. Kao što mi, oko 1950, nismo tugovali za međuratnim stanjem stvari, tako ni od današnje mladeži ne treba tražiti da brane ono  što su njihovi očevi pustili da propadne. I njima je dano da se priklone ili da se uklone. NE dolazimo na svet sa izgrađenim merilima  o tome kako bi život trebalo da izgleda. Svet je ono što se, pri otvaranju očiju, zatekne. Zahteve utvrđujemo naknadno.

*
Počev od 1965, stao sam se čistiti  od onoga što se u gledanju i mišljenju  beše zaprljalo. I oni gore su se, tada, počeli urazumljivati. Naišli su mali  pomaci u procesu  liberalizacije, počelo je razdoblje otopljavanja: kapalo je, curilo, oticalo, pljuštalo, kao da smo izlazili iz Ledenog doba. Dolazilo  je do povremenih  oštrih zahlađenja,  polarna gromada se nije smanjivala. Takozvani „modernizam“   je dao podsticaj  bogaćenju i razvijanju izražajnih sredstava. Pošto je izbegavao „mešanje u politiku“, izrodio se u ono što  je Sveta Lukić  nazvao „socijalistički estetizam“. Geslo  takvog opredeljenja sadržano je u ciničnoj dosetki: „Hoćeš slobodu? U redu, neguj slobodan stih!“

*
Svesno ili nesvesno, iz straha ili računa, sarađivali smo sa nasiljem: prvo, jer se nije moglo izbeći, i drugo, vođeni varljivom nadom da ćemo, delujući iznutra, menjati zatečene prilike. Pa i kad bismo podigli glas, to je davalo mršave rezultate. Građevina se urušila sama od sebe, potonula je u brlog  svojih laži, protivrečnosti i gluposti. I to je jedina izvesnost koju  mogu  preneti današnjoj mladeži: urušiće se i ova lagarija. Njeni akteri će nestati kao da ih nikad   na  svetu nije ni bilo. Ko se, danas, seća imena sekretara Gradskog komiteta, od čije je volje  zavisilo objavljivanje Slobodana Jovanovića ili Dragiše Vasića? Ostaće, od svega, mutna uspomena na „lopovski žargon“ moćnika, naših i stranih,  kako je Lav Tolstoj  nazvao  domunđavanje  velikih sila povodom okupacije Bosne i Hercegovine.

*
Ulogu glasila u usmeravanju javnog mnjenja najbolje je okarakterisao onaj humorista  rekavši: „Ja nikad ne lažem… sem kad čitam novine naglas“.
Čitajmo ih u sebi, ako nemamo pametnija posla…