Почетна / Колумне / Uniforme i činovi porodice Kvaternik

Uniforme i činovi porodice Kvaternik

Piše Ratko Dmitrović

Slavko je bio oficir u štabu legendarnog feldmaršala Svetozara Borojevića, ratovao je sa njim, a onda se priključio armiji Kraljevine SHS. Njegov sin, Eugen, organizovao je atentat na kralja Aleksandra u Marselju, a obojica su 1941. godine obukli ustaške uniforme

Kada je za vreme Prvog svetskog rata gotovo genijalnim sposobnostima, koja su mu priznavali i protivnici na frontu, u uniformi austrijske vojske, sa zvanjem feldmaršala, komandovao u dolini Soče, Svetozar Borojević nije mogao ni da sanja da će jedan od njegovih oficira Slavko Kvaternik samo dvadesetak godina kasnije da proglasi samostalnost jedne države.
Borojević je bio krajiški Srbin, rođen u svešteničkoj porodici, na Baniji, u selu Mečenčani, mada se ponegde kao mesto rođenja navodi i susedno selo Umetići. Kvaternik je bio Hrvat i njemu je pripala čast da 10. aprila (travnja) 1941. godine proglasi Nezavisnu Državu Hrvatsku. Uradio je to u trećoj uniformi i oznakama koje je promenio za samo dvadesetak godina.

IZ REDA PORAŽENIH
Po okončanju velikog svetskog okršaja Srbi, Hrvati i Slovenci, sa pripadajućim narodima, i narodima u nagoveštaju, osnivaju Kraljevinu SHS. Novouspostavljena vojna komanda, formirana od visokih oficira pobedničke srpske vojske, uzima jedan broj Hrvata sa iskustvom u poraženim i rasformiranim austrougarskim jedinicama. Među njima se našao i Slavko Kvaternik. Nije mu smetala nova uniforma i novo znamenje, a i zašto bi; iz reda poraženih prestrojio se u red pobednika.
U činu pukovnika penzionisan je samo tri godina kasnije, zbog otvorenog zalaganja na liniji hrvatskog separatizma.
Borojević je bio preveliki zalogaj za komandu novostvorene vojske; odbili su njegovu molbu da bude primljen u službu Kraljevine SHS. Umire u bedi, u Klagenfurtu (Austrija), 1920. godine. Iza njega je ostala samo biografija, kao jedan u nizu primera o tragičnoj sudbini Srba sa prostora zapadno od Dunava i Drine. Borojevića „njegovi“ nisu prihvatili. Kvaternik je našao svoje.
Ovo je, u stvari, priča o dvojici Kvaternika, ocu i sinu, bez kojih bi novija hrvatska povest, nema sumnje, izgledala drugačije, a i broj Srba bez njih dvojice bio bi danas drugačiji, veći. Borojević je tu samo da podseti na genezu kolektivne tragedije.
Posle penzionisanja, u četrdeset četvrtoj godini, Slavko Kvaternik odbacuje mogućnost mirnog porodičnog uživanja i sve svoje potencijale stavlja u službu već tada jakog unutarhrvatskog pokreta čiji je cilj bio stvaranje samostalne, od Srbije i Srba odvojene hrvatske države. Povezuje se sa Antom Pavelićem, osmišljava koncept buduće hrvatske vojske, planira atentat na kralja Aleksandra, uvodi u politiku svog sina Eugena i često boravi izvan zemlje.
Valja imati na umu da je Slavko Kvaternik bio zet Josipa Franka (oženio je njegovu kćerku), nastavljača politike Ante Starčevića i začetnika ustaštva. Frank je pre Prvog svetskog rata u ilegali formirao i obučavao paravojne jedinice, zvali su ih frankovačke legije, pripremajući se za formiranje hrvatske vojske „čim se za tako nešto stvore okolnosti“.
Nema sumnje da je Josip Frank za života (umro je 1910. godine) u političkom smislu snažno uticao na Slavka Kvaternika, razvijajući kod njega, uz ostalo, i veliku mržnju prema Srbima.

SKIDANJE KATANACA
Tek posle Drugog svetskog rata, tačnije posle Titove smrti, počinje skidanje katanaca sa raznih državnih arhiva i obelodanjivanje istina koje su decenijama čamile po sanducima i mračnim podrumima. Tako je šira javnost saznala da su iza atentata na kralja Aleksandra, oktobra 1934. godine, u Marselju, stajali Kvaternikovi, otac i sin, i delimično Ante Pavelić. Iz najnovijih dokumenata i svedočanstava može se zaključiti da je celu operaciju osmislio mlađi Kvaternik, Eugen, zvani Dido, kada se Pavelić uplašio i gotovo povukao iz akcije.
Slavko Kvaternik je proglasio NDH u ime Ante Pavelića koji u to vreme – 10. aprila 1941. godine, još uvek nije stigao u Zagreb. Bila je to trka sa vremenom, jer je ustašama bilo važno da hrvatsku državu proglase pre nego što Nemci uđu u Zagreb. Kvaternik je sa tekstom od nekoliko rečenica ušao u zgradu „Radio Zagreba“ oko 15 i 30 časova, a u 16 časova je seo pred mikrofon i počeo da čita „Povijesni proglas“. Samo 60 minuta posle toga nemačka motorizovana brigada ušla je u glavni grad novouspostavljene države. Tada su zabeležene nezaboravne scene oduševljene mase na Trgu bana Jelačića, koja pred točkove nemačkih vozila baca cveće i salame petrinjskog „Gavrilovića“.
Samo nekoliko nedelja kasnije ustaški odredi, pod komandom Slavka Kvaternika počeli su da ubijaju Srbe i po selima Banije, pa i u Mečenčanima, rodnom selu njegovog nekadašnjeg komandanta, feldmaršala Borojevića.
Dido Kvaternik je imao nekoliko rezervnih imena i dokumenata sa lažnim identitetom (Eugen Rakovački, Egon Kramer), a zbog učešća u marseljskom atentatu dve godine je ležao u zatvorima Musolinijeve Italije. Francuzi su tražili njegovo izručenje, ali bez uspeha. Nesumnjivo sposoban, sa perfektnim znanjem nekoliko svetskih jezika, sa završenim pravnim naukama i višegodišnjim ilegalnim radom na razvoju ustaškog pokreta, te prijateljstvom sa Antom Pavelićem, a kao sin „velikog hrvatskog vojskovođe Slavka Kvaternika“ Dido je bio idealno rešenje za sam vrh novouspostavljene hrvatske države. To se i dogodilo. Iznad njega je bio samo Pavelić, a njemu, Kvaterniku Mlađem, poverena je kontrola svih ustaških jedinica, zatvora, logora, sabirnih centara…Formalno, to se zvalo – šef Ustaške nadzorne službe.
Vlada mišljenje da je Eugen Kvaternik osmislio (sa Pavelićem, Artukovićem i Budakom) koncept etnički čiste Hrvatske, odnosno da su oni idejni tvorci genocida i progona Srba, Jevreja i Cigana u NDH. Tome se oštro suprotstavlja Marija Kvaternik, Eugenova supruga. Mislim da je još uvek živa, sa adresom stanovanja u Zagrebu, gde se vratila nekoliko godina posle osamostaljenja Hrvatske. Dala je svega dva intervjua, iz kojih smo saznali nekoliko vrlo interesantnih podataka o unutrašnjim previranjima u vrhu političke i vojne vlasti NDH.

LIKVIDACIJE I DEPORTOVANJA
Gospođa Kvaternik odbija mogućnost da je njen suprug bio zločinac (a šta smo drugo očekivali – op. a), da je provodio likvidaciju Srba i Jevreja i tu kao krunski dokaz svoje tvrdnje navodi podatak da je Eugen Kvaternik bio Jevrejin.
Teško je reći koliko je ovo moglo da odredi Kvaternika kao visokopozicioniranog ustaškog oficira, ali da je sama tvrdnja o njegovom etničkom poreklu tačna, da je bio Jevrejin, u to nema sumnje. Njegova majka, gore je rečeno, bila je kćerka Josipa Franka, čistog Jevrejina. On je svoje životno i političko pribežište našao u velikohrvatstvu, pa je čak i ime dobijeno na rođenju (Jošua) promenio u Josip.
Krajem 1941. godine, u Petrinji, umire supruga Slavka Kvaternika, Eugenova majka. Zvala se Olga. Službena verzija kaže da je umrla u Domu za stare i iznemogle, ali u neslužbenim zapisima našao se podatak da je izvršila samoubistvo. Petrinja se nalazila na samoj liniji etničkog dodira Hrvata i Srba, iza Petrinje, pa sve gore do Karlovca i granice sa Bosnom, prevladavalo je srpsko stanovništvo i srpska naselja. Otuda su stizale grozne vesti o ubijanju, paljenju i zatiranju svega što ima veze sa Srbima.
Do jadne žene dolazile su informacije o likvidaciji i deportovanju malobrojnih Jevreja iz Petrinje i obližnjeg Siska, a kako je znala kakvu značajnu funkciju u svemu tome imaju njeni najbliži, suprug i sin, posebno sin, Eugen, Olga to nije mogla da izdrži i, prema ovoj verziji, izvršila je samoubistvo. Njena smrt osetno je pogoršala odnose između Slavka i Eugena. Slavko je verovao da je njegov sin pao pod takav uticaj Pavelića, da je bio spreman čak i na ubistvo sopstvene majke, zbog toga što je bila Jevrejka.
Marija Kvaternik se zgražava nad ovom pričom i tvrdi da njen suprug nije bio jedini Jevrejin u vrhu ustaškog režima. Podseća da je šef „Osobnog ureda“ (Kancelarija za izdavanje potvrda o hrvatstvu) u Zagrebu bio Vladimir Singer, čistokrvni Jevrejin; da je Pavelićeva supruga, Mara, bila Jevrejka, kao i nekoliko generala ustaške vojske.
Zbog Pavelićevog popuštanja ambicijama Italije na Jadranskoj obali, otac i sin Kvaternik već 1942. godine javno iznose kritike na račun poglavnika. Uplašen da bi ga to moglo stajati vlasti, Ante Pavelić smenjuje Didu Kvaternika, ali mu ne dozvoljava da napusti Zagreb. Drži ga u nekoj vrsti kućnog pritvora. Slavko Kvaternik se odriče svih ovlašćenja dobijenih na početku rata, traži prijem kod Pavelića i u tom razgovoru je navodno kazao: „Budeš li i dalje sprečavao moga sina i njegovu porodice da odu iz Hrvatske, kunem ti se da ću po cenu sopstvenog života krenuti sa kampanjom protiv tebe“. Pavelić je popustio, i Kvaternikovi u februaru 1943. godine odlaze u Slovačku.
Franjevački red Katoličke crkve uspeva u samom finišu rata da prebaci Eugena Kvaternika u samostan kod Inzbruka, gde ga skrivaju duže vreme, a kada je Evita Peron dozvolila ustaškim zločincima da se nastane u Argentini, Kvaternik sa još nekoliko ustaša odlazi u tu daleku zemlju.
Slavko Kvaternik je skončao život kada se ustaška vojska prebacivala preko Slovenije i svoj put završila u austrijskom selu Blajburg. Njegovo telo nikada nije pronađeno.
Eugen Dido Kvaternik gine u saobraćajnoj nesreći, na periferiji Buenos Airesa, 1962. godine. Neki veruju da je ta smrt posledica delovanja jugoslovenske tajne policije. Marija Kvaternik odbacuje takvu mogućnost. „Bila sam“, kaže ona, „u tim kolima, cela naša porodica je bila unutra, išli smo na izlet i njemu je jednostavno tokom vožnje ispao volan iz osovine. Poginuli su on i naša kćerka Olga. Taj automobil je bio terenac, zvao se ‘estianciera’, i svi su ga smatrali najgorim automobilom u Argentini. Za bolji nismo imali novca“, tvrdi Marija Kvaternik.
Kuća u kojoj je rođen Svetozar Borojević, u Mečenčanima, postoji i danas. Ruševna je, ali cela. U samim Mečenčanima živi još nekoliko Srba, staraca.

6 коментара

  1. Bravo Ratko! Vi nasataljate da nas upoznajete sa istorijskim cinjenica koje se, neznam zasto,uporno zataskavaju.Ja sam redovni citalac Vasioh tekstova koje objavljuje Pecat. Zaista sam Vam zahvalan.




    1



    0
  2. Svaki tekst je za čistu peticu. Redovno čitam vaše tekstove.




    1



    0
  3. Jeste gospodine Ratko. Borojević bio srpskog roda sa naše Banije.
    U ta zla vremena za Krajišnoke koji iz više razloga nisu imali
    drugu državu sem Austro-Ugarsku imperiju.I gde je krenula inperija u rat tamo su išli i Krajišnici dali SRBI,Polu Hrvati:
    Korena Srpskog,Njemačkog,Ugarskog,Bugarskog,Jevrejskog, kao primer Josip Frank i mnog drugi dali s svoje živote za Carevinu.
    Što General Borojević nije našao počinak u novoj državi to je
    zasebna bolna priča nas Krajišnika.Pozdravljam redakciju.




    1



    0
  4. Von Boroevic je bio odličan vojnik. Istina, malo tašt (ali tko od velikana nije?). Kako li je samo razvalio talijane sa hrvatskim, slovenskim i bosanskim pukovnijama! Kažu da su to bile postrojbe trećeg reda.

    Inace, propustili ste navesti da su kvaternik i boroević bili prijatelji. evo dokaza:
    „Dragi Slavko! … Zahvaljujem Vam na pokušajima rehabilitacije. Budući da ne poznajem prilike u Hrvatskoj, prepuštam Vam sve odluke. Bilo bi mi žao ako bi mi se pred zemljacima u Hrvatskoj tek na traženje Srbije osigurala zadovoljština. Postoji li mogućnosti da se cijeli zapisnik, naravno preveden, preda Obzoru na objavljivanje s mojim komentarom o mom svjetonazoru kao Hrvata i utjecaju u prilog Južnih Slavena tijekom rata?… Srdačno, Vaš stari Boroević, feldmaršal.“

    Boroević je jako volio Hrvatsku i Hrvate:
    „Odredbe Narodnog vijeća o željeznicama za koje sam saznao tijekom noći u najkraćem će vremenu vojsku učiniti bespomoćnom zbog nedostatka hrane i posljedice će biti katastrofalne za južnoslavenska područja jer će horde nedisciplinirane vojske i Talijana, koji se ne mogu u ovom trenutku zaustaviti, nahrupiti preko Kranjske i Hrvatske i zato Vas molim ne kao general, ne kao posljednji sin zemlje već kao domoljub koji svoju domovinu voli isto tako kao i svaki drugi Hrvat i apeliram na domoljublje NV da se ukinu ove odredbe koje bio pretvorile vojsku u horde koje bi uništile posljednje tekovine. Neka željeznički promet bude slobodan.“
    (brzojav Svetozara Borojevića Narodnom vijeću SHS, 1. studeni 1918.[1]) “

    Nazvao je sebe Hrvatom! Zašto?




    0



    0
  5. Mala ispravka: Slavka Kvaternika je uhapsila saveznicka vojska i prosledila u Jugoslaviju. Sudjeno mu je i osuđen je na smrt 6. juna 1947. te je streljan u Zagrebu 13. juna 1947. godine.




    3



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *