У славу безимености

Пише Милован Данојлић

Посмртна слава безимених стваралаца већ постоји. Шта недостаје „Илијади“ и „Одисеји“, о чијем се творцу тако мало зна? Шта ће се променити у „Хамлету“ ако се утврди да га није написао Шекспир? Посебно узбудљив пример лепоте безимености даје наше народно стваралаштво. Љубоморна брига живих за оно што су скрпили израз је наше кратковидости и саможивости

[restrictedarea]

Први писац кога сам у животу видео био је Бранко Ћопић. У пролеће 1949. године одем узбуђен у улицу Генерала Жданова (број 34?), где се налазила редакција „Пионирских новина“ које је Ћопић уређивао. Позвоним, на вратима се појави онизак плавокос човек, у чизмама.(Ваљда су му биле остале из рата). „Којим послом?“, упита ме. „Да видим Бранка Ћопића“, промуцах. „Па ево, гледај ме“, рече са мало више мекоће у гласу. Мора да се био навикао на знатижељнике сличне мени. Изложио се „гледању“ читав минут, онако како се невољно препуштамо фотографисању.
Касније, кад сам га уистину упознао, нисам му поменуо тај немушти сусрет. Не верујем да би га се сетио.
Колико сам као тринаестогодишњак желео да сретнем неког из те необичне људске феле, толико сам данас према њој уздржан. И у свету, и код куће, клоним се књижевника (и фарисеја), поготово успешних и важних. То су најчешће сујетна и досадна створења, задивљена собом и незанимљива. У текућем животу они се одмарају од стваралачког рада; кроз град се котрљају као испражњене шкољке на морској плажи. Ако нису ташти и приглупи, онда су мрачни и неприступачни. Највеће поштовање које им као људима можемо указати, своди се на неузнемиравање. О чему би се могло разговарати са грађанином Бодлером? Неће ваљда тек тако, нама за забаву, понављати напор уложен у састављање стихова? У свакодневном животу он је био трапави албатрос из епонимне песме; пуну меру људског разумевања добијао је од мулаткиње Жане Дивал.
Дружење са писцима – ако вам, независно од њихове професије, нису блиски по некој другој основи – јалово је искушење. Дух је по природи невидљив; његове дубине не откривају се у доконом ћаскању. Пишчева душа је у написаном; други кључ за њу не вреди тражити. За уживање у доброј књизи довољна би нам била дела мртвих писаца. Познавање једног страног језика проширило би и заокружило све што у једном веку заслужује да се прочита.
Бити писац није нека нарочита срећа, како ми се као дечаку чинило. Писање је напорно шверцовање кроз стварни живот, заштитна маска , изум за избегавање сукоба и озледа. Писац је бегунац и дезертер са попришта где се бију најтеже битке. Зато, кад год је могућно, кријем своје занимање. Представљам се као пензионисани професор. (То је делимична истина, имам професорску диплому).Тако ћу, рачунам, оправдати трагове натпросечног образовања које оставља моја лексика.
Клонећи се лажне славе нашао сам се почетком осамдесетих у избеглиштву. Странац у великом свету је безимено биће, туђина је лековита. Уживам у својој непознатости као што се ужива у истини. Истина је да сам неважан, да ми ништа није зајамчено, да ми је остало тек нешто мало речи, скривених и заборављених, да их клештима чупам из ништавила. Туђина разголићује, открива ме као путника и пустињака, отвара пространства заносног самовања. Крепак и леден ваздух, намењен безименима, освежава крв.
У Платоновој и Моровој држави није било места за песнике. Трезвени Мор (трезвеност га није поштедела тамновања у лондонској Кули, где су му одсекли главу) грозио се таштине, наше неизлечиве бољке. (Све је таштина, па је и овај памфлет против ње, можда, један заобилазан облик њеног испољавања). Није тешко замислити колико би свет излечен од сујете био чистији, лакши, слободнији. У Моровој „Утопији“ злато служи за прављење окова које вуку робијаши. Од чега исковати ланце за обуздавање наше уображености?
У време кад сам веровао да је живот поправљив, дошла ми је на ум детињаста замисао о сузбијању сујете у књижевном животу. Идеје сам се у међувремену одрекао, али је нисам заборавио. Не би ли забрана потписивања књижевних списа прочистила атмосферу у тој области јавног живота? Губитак би био незнатан, добит вишеструка. Објављивање би се излечило од плаћања данка таштини. Добри писци би збацили с леђа терет славе и непријатности које уз њу иду, а лоши би избегли понижења која доноси промашеност. Отпали би многи ниски подстицаји за мрчење хартије. Онај ко без тога заиста не може, чинио би то тајно и без буке, онако како су се писањем бавили калуђери по манастирима, задужени за регистровање важних текућих збивања и њихово сажето тумачење.
Имена писаца би се, евентуално, откривала стотинак година после њихове смрти, ако то некога онда буде занимало. Као људе неспособне за рвање са тешкоћама стварног живота, неизлечиве писце би требало уврстити у категорију хендикепираних особа којима се додељује скромна социјална помоћ. Уверење о судбинској упућености на писање издавале би комисије специјализованих психијатара, заклетих на чување професионалне тајне.
Кад би се увео овакав поредак, колико би нас још остало за писаћом машином?
Главна добит од увођења безимености дошла би у виду јачања истинољубља, а оно је, и за књижевност и за читаоце, важније од самољубља и славољубља. Ослобођена од страха и трулих обзира, непотписана штива би силно живнула и заблистала. Продубила би се слобода у исповедању и критиковању државних установа, изоштрила се проницљивост у сагледавању општих прилика и у разобличавању личних невоља, моралних посрнућа и срамота. О љубавним везама, еротским склоностима, о односима у породици и браку, уопште о табуима, говорило би се онако како се сведочи на Страшном суду. Унутрашњи монолози додирнули би предмете под строгом цензуром свести. Аутори би се узвисили над осећањем кривице због онога што морају рећи о својим родитељима, деци, пријатељима, супругама и љубавницама, о свом љубљеном народу, о човечанству.
Престала би понижавајућа трка за признањима и наградама, пошто би се заслуге објављивале посмртно. Тако би и Лав Толстој дошао до Нобелове награде. Свако може рачунати на врховно посвећење, а ако изостане, нико неће бити погођен. Слава би се сместила у свој идеални, метафизички простор, обезбеђена од хирова моде и укуса. За разлику од ове у којој данас уживамо, она би имала нешто објективне тежине и обећавајућег смисла. Јер, што се за живота добије, за живота се и потроши. Њен носилац би било створено, а не створитељ. Награђивање би се отргло из канџи кланова и кухиња, комбинатора и стратешких комбинација. Будућност је неподмитљива, у њој немамо познанстава и веза. Слава би овенчавала оне који су за живота одустали од ње; продужавала би живот ономе што је заслужило такву милост, уместо што живе испуњава малоумним блаженством и сладуњавим обманама. Таштина би била упућена да се задовољава у биткама стварног живота, где се мора улагати много већи труд него у фикцији.
Могла би се, као прикладна олакшица, увести пракса да се све приче смештају у далеку прошлост и измишљене земље: у људском понашању постоје неке трајне константе. Прогрес је привидан и, осим у техници, занемарљив. Прошлост је увек савремена, а садашњица се, готово у целини, огледа у њој.
… Благо закинутима, јер се имају чему надати, и тешко прехваљенима, јер ће им још за живота оспорити и оно што је код њих вредело. Толико муке и труда око уласка у академије и антологије, толико зноја око освајања медијске славе, толике жртве на олтару богиње сујете, са тако неизвесним исходом. Као што родитељ не може стално бдети над судбином свог детета, тако ни писац није у могућности да штити оно што је пустио у свет. Ако се у ономе што је оставио нађе понеки стих, одељак или већа целина које и другима нешто значе, биће добро; ако се не нађе, треба бити захвалан правди коју нуди заборав.
Посмртна слава безимених стваралаца већ постоји. Шта недостаје „Илијади“ и „Одисеји“, о чијем се творцу тако мало зна? Шта ће се променити у „Хамлету“ ако се утврди да га није написао Шекспир? Посебно узбудљив пример лепоте безимености даје наше народно стваралаштво. Љубоморна брига живих за оно што су скрпили израз је наше кратковидости и саможивости.
Једна сељанка која ми, летос, рече како ме је „видела на телевизору“, сажела је у те три речи сву моју жалосну земаљску славу.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Avatar

    pozdrav starini… odlican tekst… Bajron je mnogo ‘porastao’ u mojim ocima, sa poemom “All is vanity”, koju zavrsava shvatanjem, da ce ta zmija nastaviti sa svojim ‘ugrizima’ ??? Nije mi poznato da li je cuo za pouku Sv. Varsanufija Velikog ( koji je bezeci od sujete svetske napustio arhijerejski presto i otisao, kao nepoznat u udaljen manastir, da bude vodonosa ) koji rece, da sujete ima kod svakog, koji nema ‘plac srca’ ?! I borba sa tom ‘hidrom’, traje sve do smrti ?! … Ipak, David psalmist je ‘javno’ izvodio svoja dela – za utehu cak i depresivnog cara Saula ?!…. Postavlja se pitanje IZVODJENJA (‘objavljivanja’) “dela” – “svirali smo vam – niste hteli da igrate ” jer je covek, ipak, i bice “komunikacije” ?! A “tisina” moze da znaci i nezainteresovanost, koja hoce i da ‘ohladi’ ?! …. “Tastinu i rijec laznu udalji od mene ….”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *