TOMAS TRANSTROMER Pesnik za ceo svet

Piše Vladislav Panov

Ovogodišnju Nobelovu nagrada za književnost dobio je Šveđanin Tomas Transtromer, što je prvi put da neki švedski autor osvoji ove priznanje još od 1974. godine

Nobelov komitet u Stokholmu se konačno drznuo i opredelio da milion i po dolara i velikog prestiža vredno priznanje za književnost ove godine dodeli svom autoru. Tu čast je dobio vremešni pesnik Tomas Transtromer, skoro potpuno onemeo od moždanog udara zbog kojeg godinama ne radi i ne pojavljuje se u javnosti. Osamdesetogodišnji poeta je bio najmirnije i zato najprikladnije, od skandala i jeftine dnevne politike dovoljno udaljeno, rešenje za Nobelove arbitre. Uostalom, on je skoro dvadeset godina „na ivici“ da postane laureat, toliko čak da su uoči objavljivanja nagrađenih novinari bivačili ispred njegove kuće u nadi da će biti među prvima koji će objaviti da je njihov sunarodnik postao Nobelovac. I posle silnog čekanja, eto, to se ipak dogodilo. Shodno stihu iz Vergilijeve „Eneide“, ugraviran na medalju koju dobitnik Nobelove nagrade, uz diplomu i ček, osvaja pošto ga komisija ozvaniči kao najboljeg pisca godine, a koji kaže „onima koji su svojim znanjem učinili život na zemlji boljim“, švedski pesnik je za mnoge pesmama sklone kolege i obožavaoce učinio svet ako ne boljim, a ono interesantnijim, za neke od njih možda čak i malo podnošljivijim. Komisija je rekla svoje: Transtromer je jedinstvenim stilom uvek pružao „svežu sliku stvarnosti“.
I dok su neki na vest o izboru ovog poete za Nobelovo priznanje 2011. godine obnovili višedecenijsku polemiku oko toga da li Transtromer pripada modernističkoj, realističkoj ili nadrealističkoj struji poezije prethodnog veka, drugi su konstatovali da je njegovo okasnelo nagrađivanje još jedan primer nedoslednosti, kalkulantske politike „Velike osamnaestorice“ (brojčani sastav komisije doživotnih „arbitara“ koji odlučuju o laureatima) i ne baš profesionalnog odnosa prema ovoj nagradi. Ipak, malo je onih koji će se usuditi da kažu da je švedski pesnik nezasluženo dobio nagradu. Komisija je, doduše, mogla pre da izabere bar desetak autora kojima godinama takođe čini nepravde, među kojima je svakako najeklatantniji primer konstantnog preskakanja godinama jednog od najuspešnijih i najpopularnijih japanskih pisaca još od Mišime, Narukija Murakamija.
Što se tiče Transtromera on je podstakao polemičare kada je osporavanje njegovog značaja u pitanju i činjenicom da je tokom pola veka aktivnog rada napisao i objavio tek dvestotinak pesama. One su složene u petnaestak zbirki koje su dospele do ogromnog auditorijuma u nekoliko desetina zemalja širom sveta. Do sada je njegova poezija prevedena na skoro šezdeset jezika, među kojima je i srpski, pošto ga je do naše publike nadahnutim prevodima doveo danas pokojni pesnik Moma Dinić, koji je sa Šveđaninom bio u prijateljskom odnosu. Novi Nobelovac je stilski, a posebno sadržajno, prilično neuobičajen poeta. On se tokom celog opusa isključivo bavio prirodom i sasvim običnim prizorima iz života svojih sunarodnika. Pevao je o prirodnim čarima, recimo o zalasku i izlasku sunca, ali i o prevozu ljudi koje je posmatrao kako svakodnevno jure od kuće do posla i obrnuto. Inspiraciju je pronalazio u najobičnijim stvarima, momentima i situacijama. Ali radio je to vrlo umešno i uvek punog srca, stilski izražajno i originalno, toliko čak da je podstakao i neke vrlo poznate kolege, kao što je, recimo Sederberg, da mu posvete svoje stihove. Uspeo je da inspiriše i kompozitore koji su preko četvrtine njegovog opusa pokrili svojim muzičkim delima.
Transtromer je odavno došao do svih mogućih pesničkih akolada. Čak je u svojoj zemlji postao i neka vrsta institucije, jer je dobio tu čast da se njegovim kolegama dodeljuje godišnja  „Transtromerova nagrada“ za najbolje autore u branši u jednoj godini. Zanimljivo je da je među mnogim nagradama zaslužio i popularni „Zlatni venac“, na još u staroj Jugoslaviji čuvenom okupljanju pesnika iz čitavog sveta, na Struškim večerima poezije u Makedoniji. Pre pola veka je bio gost naše zemlje, koju je solidno proputovao, što ga je inspirisalo da napiše „Formule putovanja sa Balkana“. Tomas je rođen aprila 1931. godine u Stokholmu, u porodici učiteljice i novinara. Diplomirao je istoriju književnosti, religije i psihologije. Njegovo osnovno zanimanje, zapravo, bilo je vezano za psihologiju, pošto je sve do penzije radio kao psiholog, specijalizovan za seanse sa maloletnim prestupnicima i zavisnicima, ali i hendikepiranim osobama. Sada kada je i on među njima, eto, stigla ga je velika počast. Iako od moždanog udara bez moći govora, on je na vest da je Nobelovac i pitanje novinara kako se zbog toga oseća, uspeo da premosti prinudnu nemuštost i izgovori kratko „veoma dobro“!