Почетна / Култура / TOMA ZDRAVKOVIĆ Parče duše okačeno o mikrofon

TOMA ZDRAVKOVIĆ Parče duše okačeno o mikrofon

Piše Ratko Dmitrović

Njegovu visoko postavljenu lestvicu niko neće preskočiti. Okolnosti su takve. Niko više ne živi za pesmu, kao Toma. Svi žive za uspeh i novac, pesma im dođe kao sredstvo, nužno zlo

Kada su jednom od pokojnog Bore Spužića, zvanog Kvaka, tražili da objasni kako to publika kad on peva pada u trans i pored toga što nije neki pevač, niti ima makar prosečne glasovne mogućnosti, Kvaka je, inače beskrajno duhovit, rekao: „Ma ja kad pevam imam tuberkulozu, a publika to zna, pa me žali“. Toma Zdravković nije imao tuberkulozu, kao ni Kvaka, ali je imao ono nešto u glasu što se ne može uvežbati, ni definisati, niti se može objasniti. Najbliže objašnjenje kaže da je to emocija u glasu; fino tkanje duše, vera u ono što se radi.
Prošlo je dvadeset godina od Tomine smrti. Neizlečiva bolest odvukla ga je septembra 1991. godine u nedokučive prostore gde, ako je pravde, ima još više poštovalaca nego među nama ovakvima. Toma Zdravković je dokaz da se nebeski arhitekta kad deli božanske čestice ne obazire na geografiju. Veliki talenat, posejan u krhkom i ne baš do kraja estetizovanom telu, proklijao je u seoskoj nedođiji, nedaleko od gradske nedođije zvane Leskovac.

MAŠTANJA O ŽIVOTU
Toma je od svog bosonogog vremena znao da ne pripada prostoru u kojem je rođen. Imao je neodoljivu potrebu da pobegne od okolnosti i ljudi u kojima nije video ni delić šanse za stišavanje unutrašnjih nemira kakve osećaju samo izuzetno daroviti ljudi. U nauci, umetnosti, sportu, svejedno je.
Počeo je da peva u leskovačkom hotelu „Dubočica“  –  sve što su od njega tražili, i što je znao  –  ali je u prikrajku velikih maštanja o životu stalno osećao potrebu da iz sebe iznese nešto što sa gostima „Dubočice“ i leskovačkim krajem nikakve veze nema. U stvari, moglo bi se reći da je Toma Zdravković greškom rođen u Pečenjevcu, nedaleko od Leskovca.
Da je rođen u Parizu ili bilo gde u Francuskoj danas svet i Francuzi ne bi imali Šarla Aznavura već njega, Tomu, Mišela, Žana, Dominika…Bog zna kako bi se zvao, ali bi sigurno komponovao i pevao najlepše šansone na svetu. Talenat je univerzalan, ne poznaje ni jezike, ni granice.
Da li je Toma Zdravković bio narodni pevač? Da. A da li je bio pevač „narodnjaka“? E, to je veliko pitanje. On je bio dovoljno drzak da u kompoziciju pomeša sve zvukove Mediterana, pa u njegovim pesmama nalazimo Andaluziju, Marselj, Palermo, Grčku, Dalmaciju. Srbija nema preterano duboke korene etno muzike, bar ne u melodijskom i instrumentalnom delu, a ono što danas podvodimo pod taj pojam u stvari je šumadijska „dvojka“, nastala u ne tako daleko vreme kada su u Šumadiju došle prve harmonike (dvoredne) uz koje su danas potpuno anonimni stvaraoci, uglavnom po selima i varošicama, tradicionalno višeglasno pevanje pretvarali u solo izvedbu, umotanu u zvuke čudesnog instrumenta zvanog harmonika. Na taj način nastalo je ono što danas zovemo srpskom narodnom muzikom.
Tako se kroz vreme izgradio način pevanja koji se odmah prepoznaje kao „narodnjački“, odnosno izgrađen je profil srpskog etno zvuka po kojem se, kod dobrih poznavaoca muzike, narodni pevači razlikuju od pop pevača ili od interpretatora takozvane „starogradske pesme“. Pokojni Milan Babić bio je sjajan pevač, ali će vam svaki profesor solo pevanja reći da je on pre svega pripadao tzv. „gradskom načinu pevanja“, i pored činjenice da niko bolje od njega nije mogao da donese „Stani, stani Ibar vodo“. Babić nikada nije snimao, ali je svakako mogao da snimi i savršeno otpeva set šansona ili najpoznatije starogradske pesme. Miroslav Ilić, na drugoj strani (mislim na Miroslava dok je još mogao da peva), pripada samo etno izvedbi.

LJUBAVNA POEZIJA
Toma je bio sve to zajedno. Fenomen. Mogao je savršeno da otpeva italijansku kanconu, a da niko u toj izvedbi ne pronađe ni najmanji „dokaz“ o etno pevaču. Toma je svaku iole kvalitetniju zabavnu pesmu mogao da pretvori u narodnjak. Eno vam „Svirajte noćas samo za nju“, od Ace Koraća i S. Baltića, za koju je aranžman uradio Zvonimir Skerl, tromblonista, profesor džeza u Muzičkoj školi „Stanković“. Ta pesma, inače klasičan zabavnjak, samo zahvaljujući Tomi Zdravkoviću zvuči kao narodnjak. Dajte je Kemalu Montenu i videćete da se ni po čemu neće razlikovati od „Jedne noći u decembru“.
Na drugoj strani može li se u najboljem etno maniru bolje otpevati pesma „Sliku tvoju ljubim“, nego što je tu kompoziciju legendarnog Mije Krnjevca, na tekst Pante Radivojevića, otpevao Toma. Ili „Jesen je tužna u mome kraju“ poznata i kao „Odlazi, odlazi“. Nadam se da Toma, tamo gde je sada, ne zna koliko su odavno tužne jeseni u njegovom kraju i u njegovoj zemlji. Tu pesmu za Tomu je napisao, komponovao i aranžirao veliki umetnik Blagoje Košanin. Bogu hvala živ je i danas. Kao izbeglica iz Sarajeva živi u rodnim Gazivodama, kod Zubinog Potoka. Sa spomenutom pesmom Toma i Blagoje osvojili su glavnu nagradu publike na festivalu narodnih pesama „Ilidža“ 1969. godine.
U stalnoj, silnoj i nekontrolisanoj potrebi da peva onako kako živi, i živi onako kako peva, Zdravković je, a to je osobina genijalnih stvaraoca, iz sebe iznosio i pesme za koje nije verovao da nešto vrede. Tako je Mehmedu Mehi Puziću dao pesmu „O majko, majko“, rekavši mu da to ništa ne vredi, a on ako hoće da je otpeva i snimi, od volje mu. Ploča sa pesmom „O majko, majko“ prodata je u preko pola miliona primeraka, a i danas pola kafane plače kad to neko zapeva uživo. Pod uslovom da zna da peva.
Zašto je to tako? Zbog čega je samo jedna pesma koju je Toma doduše napisao za sebe, ali onda ustupio Silvani Armenulić („Šta će mi život“) iz korena promenila i karijeru i život te pevačice? Vinula je u visine u kojima je ostala sve do strašne saobraćajne nesreće na autoputu Beograd-Niš, u kojoj ovaj svet napuštaju Silvana, njena sestra Mirjana (Merima) i Rade Jašarević, šef Narodnog orkestra „RTB“-a. Pravi odgovor nikada nećemo saznati, a moguće ga je naslutiti u Kvakinoj teoriji o tuberkulozi.
Toma je imao glas sazdan od povetarca i mirisa ciklame. Znam, zvuči patetično, ali je istina. Tome se nije moglo odoleti. Uzmite samo stih „Šibali su moju dušu, i orkani i tornada“ iz pesme „Dotako sam dno života“. To deluje smisleno i ne iritira samo zbog glasa i izvedbe Tome Zdravkovića. Orkani i tornada u ljubavnoj poeziji. Strašno. Jeste, ali samo u slučaju da to uradi neko drugi. Kod Tome se sve podrazumevalo i sve je bilo prijemčivo, za slušanje i plakanje.

VISOKO POSTAVLJENA LESTVICA
Toma je i umro kada je poslednji delić svoje duše prilepio za pesmu i to okačio o mikrofon i srca miliona onih koji su ga voleli. Njegov život, sve što je stvorio, podignuto je na emocijama. Kad se to istrošilo, ugasila se i životna sveća velikog umetnika.
Voleo je kafanu više od sopstvene kuće i porodice. Kafana je bila njegovo pozorište u kojem je svaki nastup odrađivao kao da mu je poslednji. Ako je među Srbima bilo boema, velikih boema, Toma je bio pretposlednji među njima. Poslednji je umro pre dve godine. Zvao se Novica Urošević.
Ono nešto što je Toma Zdravković utkao u svoje pesme obezbedilo je da te pesme žive dok bude pevanja, kafana, rođendana i pijanki. To nešto je univerzalno, nema boje ni mirisa, ne može se opipati, ni videti, ali je sposobno da oko tri ujutro dvadesetogodišnjaka koji je deset prethodnih sati slušao tehno muziku natera da seče podlaktice i udara glavom u zid već na prvoj strofi Tomine: „Što te večeras nema“.
Toma Zdravković je poslednji veliki umetnik muzičke scene ovih prostora. Pevač, tekstopisac, kompozitor, aranžer, sve u jednom telu. To je, usudim se da tvrdim, neponovljivo. Njegovu visoko postavljenu lestvicu niko neće preskočiti. Okolnosti su takve. Niko više ne živi za pesmu, kao Toma. Svi žive za uspeh i novac, pesma im dođe kao sredstvo, nužno zlo.
Uteha je u saznanju da je duh već odavno legendarnog Tome Zdravkovića iznad svega toga. Vidim kako nam se smeje i duboko nas žali. Kao da je juče otišao. Nazdravlje, maestro.

3 коментара

  1. Majstore,svaka cast.Neverujem da bih iko na svetu mogao bolje,da opise Tomu Zdravkovica.Samo veliki umetnici znaju,ovako pisati.Izvinjavam se,ako preterujem.Tomu dobro znam.Imao sam cak i cast da ga pratim sa mojom gitarom.On je bio prirodni umetnik,a ne obicni“mehanicar“kao oni drugi.Sta vredi,tacno ton odpevati ili odsvirati-ako ton nema farbu koja daje sliku o kojoj pevas ili sviras.Redakciji Pecat-veliko hvala.Rade M.




    1



    0
  2. Toma je bio jedan jedini i neponovljiv.Takav pevač se više ne rađa.




    0



    0
  3. imao sam tu srecu da mi Toma na moju yelju otpeva ispod palme… i da nazdravi samnom,bio je narodni ali ne pevac nego covek a danas takvih ima vrlo malo.Hvala Tomi za svaku pesmu koju je otpevao i naterao me da je otplacem,pevaj Andjelima majstore mi te ovde nismo zasluzili.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *