Почетна / Колумне / Таоци евроатлантских активиста

Таоци евроатлантских активиста

Пише Данијел Цвјетићанин, Универзитет Сингидунум

Захваљујући онима који су били спремни да и бесплатно раде против интереса своје домовине, број евроскептика, чак и еврофоба, енормно је порастао

Број евроскептика, оних који сумњају у оправданост придруживања ЕУ, сваким даном расте, а придружује им се и све већи број еврофоба, тј. оних који су отклонили сваку сумњу, па страхују да евроатлантски пријатељи желе да Србију, милом или силом, уместо Унији, придруже великом скупу „банана земаља“, које деценијама таворе у нереду и сиромаштву, под пуном контролом Запада. С друге стране, број евроентузијаста у Србији све је мањи, и полако се своди искључиво на активисте што за то примају издашне апанаже, стипендије или хонораре из домаћег државног буџета, или пак директно из фондова евроатлантских савезника. У ЕА штабовима оправдано страхују да ће ускоро бити занемарљив број спремних да бесплатно раде против интереса своје домовине, мада је тај број доскора био знатан.

[restrictedarea]

ЗБОГ НАС, А НЕ ЗБОГ ЕВРОПЕ
Иако га не убрајају међу највеће профитере од евроатлантске идеје, Миљенко Дерета се из петиних жила упиње да европске „вредности“, пре свега беспоговорну послушност ЕА господарима, омили народу и тако убрза интеграцију у ЕУ. Изгледа да се и њему чини да је досадашња агитација за ЕУ постала отужна, па је у „Политици“ 13. октобра изнео тачну тезу да независно од тога да ли ће се придружити Унији није лоше да Србија изађе на крај са корупцијом, безвлашћем и државним насилништвом.
Па пошто је пронашао ову рупу на саксији, коју смо (без њега) годинама понављали, покушао је да извуче закључак да смо тек препоруком за кандидатуру постали кандидат за уређену државу. Занимљиво! Ипак се вратио старој (а омиљеној) заблуди да Србе једино окупационе власти могу да приведу памети, било агресивном пропагандом, било терором (вешањем, стрељањем, бацањем под лед…)  Дерета је прилично вешто у списак наших потреба покушао да укључи и признање сецесије Косова, за чије признање (по Дерети) Србија треба да буде искрено заинтересована, једнако као и за владавину права и просторни ред – дакле због нас самих, а не због бриселских или вашингтонских притисака.
Оне који се противе комадању државне територије и претварању Србије у колонију, Дерета оптужује да се „грчевито одупиру модернизацији Србије“ и пита се: „Зашто упорно покушавају да Србију задрже изван времена у којем живимо, у економском и друштвеном сиромаштву и беди, у апатији безнађа? Ко од тога профитира?“

РЕЗУЛТАТИ ПРИБЛИЖАВАЊА
А шта ако се неко запита како изгледа та „модернизација“? Да ли се приближавање Унији, у које нико не сумња,  одразило на снагу и конкурентност српске привреде и на општи амбијент пословања? Подаци говоре да последњих десетак година снага привреде опада, поготово ако се узме у обзир реално очекивање да после укидања блокаде економија обично доживљава брз раст, што се у Србији није догодило! Услови пословања такође се погоршавају.
Државна интервенција у привреди, и са њом повезана корупција, размахнуле су се до невиђених размера, индустријска производња и запосленост су драстично опали, а дефицит у међународној размени и задуженост привреде, државе и грађана увелико су прешли границе подношљивости. Наравно, даље задуживање у иностранству, и на тој основи раст потрошње, још увек су могући, пошто ресурси још нису у потпуности прешли у власништво ЕА пријатеља и домаћих „пословођа“, па страни повериоци рачунају да ће будућа ненаплатива потраживања моћи да покрију отимањем друштвеног богатства (ЕПС, шуме, воде…) Чули сте већ да и презадуженој Грчкој прете одузимањем њених острва. Ко данас може поуздано да предвиди колико ће ситуација да се погорша када Србија за десетак година буде Унији још ближа?

МАЈСТОРИ ЛИЦЕМЕРЈА
Приметили сте да ЕА пријатељи „са забринутошћу“ прате раст корупције у Србији. Да ли ико сме да их подсети да су те облике „пословне довитљивости“ баш они увели на ове просторе и обилато их примењивали? А примењују их и данас.
Исто тако су се, својевремено, чудили грађанским ратовима у Југославији, које су годинама интензивно припремали и издашно помагали новцем и оружјем. Као што су, недавно, припремали ратове у Ираку, Либији и Авганистану. Сада (сумњате ли у то?) врше обимне припреме за ратове у Сирији и Ирану, а вероватно и у Русији и Кини.
ЕА савезници се чуде нашој огромној, а јаловој администрацији, као да не знају да њихови инструктори, консултанти и експерти чине најважнију компоненту те и такве администрације, сугеришући несрећној Србији оснивање невиђеног броја агенција, комисија, савета, канцеларија и НВО-а, по угледу на институције Европске уније. Инструктори намерно дају рецепте који убрзавају пут Србије у модел осиромашене  и покорене периферије Империје (шифра – „банана земља“).
Право је време да се сетимо стихова Мире Алечковић „Таоци, таоци, таоци бедни, мучени / сва ми је земља ограђен логор у пламену / сва ми је земља дечак на смрт претучени…“ Питате ли се, понекад, колико морамо трпети да наше „пословође“ не би изгубиле своје евроатлантске апанаже?

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *