Tadić, srpski Čemberlen

Piše Svetlana Vasović Mekina

U Srbiji Čemberlenovi sledbenici stalnim ustupcima i zaklinjanjem u „dijalog“ postižu da se stalno dešava upravo ono protiv čega se navodno bore

Dodatna uslovljavanja Srbije radi dobijanja statusa kandidata za članstvo u EU, vezana za Kosovo, pokazuju da je mantra srpske vladajuće elite o uspešnom putu u „Evropu bez alternative“ – od početka lažna. „Bezuslovni“ dijalog sa Prištinom, kojoj Srbija treba da prepusti i sud u Kosovskoj Mitrovici, te ukine tzv. „paralelne“ institucije na severu Kosova, samo su deo ultimatuma koji Nemačka ponovo nameće Srbiji.
Ako je odgovornost za postizanje kompromisa samo na strani Srbije, onda to znači da Priština nema nikakvu potrebu da traži ili pristane na kompromis; Beograd će biti prinuđen da kapitulira pred prištinskim zahtevima Berlina i Brisela kako ne bi bio optužen da „nije kooperativan“.

BEZALTERNATIVNO ETNIČKO ČIŠĆENJE
Orkestrirano, uz jačanje pritisaka iz najmoćnijih evropskih država, iz srpskih medija se u poslednje vreme sručila lavina zahteva da službeni Beograd, u ime srpske evropske budućnosti, što pre prizna „novo stanje“ na Kosovu. Isto učestalo traži i američki ambasador na Kosovu Kristofer Del. U Srbiji se sa takvim zahtevom slaže bivši potpredsednik vlade Jožef Kasa, koji smatra da Srbija treba da „prihvati gubitak Kosova“. Dragoljub Mićunović, ubeđen da se „realnost na terenu menjala na našu štetu, što se i očekivalo“, te da u vezi sa Kosovom Srbi gaje iluzije jer se „zna ko je na Kosovu suveren“, želi konferenciju na kojoj ne bi bilo predstavnika Moskve, a cilj tog skupa bio bi da se odredi odnos srpske manjine i posebnih veza sa „maticom“. Isto ponavlja i Milan Nikolić, direktor Centra za proučavanje alternativa. On tvrdi da je „Kosovo izgubljeno“, da su srpski manastiri na Kosovu od sada „na tuđoj zemlji“ i da sada samo treba „pomoći ljudima koji žele da se isele u Srbiju i prihvatiti ih“.
Tako je Nikolić bez zazora državu, koja bi trebalo da bude zaštitnik svojih građana, pretvorio u saučesnika progona i čak suorganizatora etničkog čišćenja sopstvenih državljana.
Komentator u nemačko-srpskom preduzeću „Politika“ podsmeva se „mitovima iz 1389. godine“ i vajka se da ćemo sve prodati „samo da bi sačuvali ono što odavno nemamo… i nećemo imati“, dok jedan često citiran predsednik civilnodruštvene organizacije upozorava na opasnost koja vreba zbog „nepromenljivosti“ srpske politike prema Kosovu, jer zagovaranje „nepromenljivosti realnosti na terenu“ navodno vodi u „zamrznuti konflikt“. Veliku nuždu da Srbija prihvati „realnost na terenu“ vide i Vuk Drašković, Čedomir Jovanović, Bil Klinton, analitičar Danijel Server i kosovski ministar unutrašnjih poslova Bajram Redžepi.
Rečeni analitičari, zvanični i poluzvanični glasnogovornici vladajuće nomenklature u odbrani politike kapitulacije zaboravljaju na nekoliko nezaobilaznih činjenica. Prvo, da Srbija nije prva država koja se na putu u EU, uprkos briselskoj retorici o „dijalogu“, suočava sa ucenama zemalja koje se već nalaze u tom klubu; ali je zato Srbija jedina zemlja od koje se traži da se daleko pre ulaska u EU zvanično odrekne dela svoje teritorije i svojih građana na njoj. Drugo – Kosovo je nezavisnost proglasilo u suprotnosti sa osnovnim principima Međunarodnog prava, a proglašenje je uz to neposredna posledica nezakonite upotrebe sile, zbog čega bi čak i dobrovoljno pristajanje Srbije na „novu realnost“ zapravo značilo odustajanje od miroljubive politike i pristajanje na prekrajanje granica silom. Čak i naknadno priznanje zakonitosti nasilja i legalizacija otimačine sopstvene teritorije, što je politika sadašnje vlade, jeste u suprotnosti sa Međunarodnim pravom. Rečeno drugačije – tamo gde su prekršene osnovne norme Međunarodnog prava, odnosno „jus kogens“ (prilikom ustoličenja nove države Kosovo), ni naknadna „legalizacija“ tog nezakonitog stanja – na dugi rok ne bi bila uspešna.
Zašto? Nasilna promena granice ne može da bude proglašena „zakonitom“, čak i da Savet bezbednosti UN potvrdi takvu promenu. U prevodu – najveći „mirotvorci“ koji teraju Srbiju da mic po mic dopuzi do priznanja Kosova, u suštini promovišu nezakonitu upotrebu sile u međunarodnim odnosima.
Konačno, tu je i treća, po poklonike priznanja Kosova neprijatna činjenica, a vezana je za sam proces „pregovaranja“ i „dijalog“ sa Prištinom. Tražiti rešenje dijalogom jeste razumno, ali i tu postoje granice. Ukoliko ih Srbija prekorači, lako može da se desi da „de fakto“ prizna Kosovo kao suverenu državu.

ZGAŽENE „CRVENE LINIJE“
Politika tipa „to što smo sa Kosovom potpisali nekoliko međunarodnih sporazuma ne znači da priznajemo Kosovo“, najbolje oslikava naivnost postupaka aktuelne srpske vlasti. Ili vlada smatra da su oni koju su je birali naivni, a sama se samo pravi nevešta. I dobro zna da saučestvuje u procesu „puzajućeg (srpskog) priznanja“ Kosova pod dejstvom sve većeg broja priznanja Kosova od strane drugih država, pritisaka iz EU, jednostrane medijske kampanje kod kuće i poražavajućeg učinka odluke Međunarodnog suda pravde, kao posledice pogrešno postavljenog pitanja kojem je – prema priznanju autora ovog teksta, na prijemu u Ljubljani 2009. godine – kumovao predsednik Srbije Boris Tadić.
Koliko je politika „puzajućeg priznanja“ naopaka najbolje svedoče primeri iz prošlosti. Uzmimo, recimo, Nemačku, državu koja sad tera Srbiju da se odrekne sudske i zakonodavne vlasti u Kosovskoj Mitrovici, važnih atributa državnosti. Nemačka se posle Prvog svetskog rata ljuto usprotivila poljskoj nacionalizaciji „Nemačke kontinentalne kompanije za gas“ („Deutsche Continental Gas-Gesellschaft“). Nemačka je tvrdila da u dotično vreme nije priznala Poljsku kao državu, te je zato nacionalizacija – nezakonita. Uz to se pozvala na činjenicu da, u skladu sa Međunarodnim pravom, učestvovanje na nekim konferencijama, pa čak i potpisivanje multilateralnih međunarodnih ugovora – ne znači i priznanje neke države. U datom slučaju – Poljske. Međunarodni sud koji je o sporu odlučivao zauzeo je, međutim, oprečno mišljenje. Sud je utvrdio da je poljska delegacija bila pozvana da učestvuje na mirovnim pregovorima i da je Nemačka, učestvujući na Mirovnoj konferenciji, prećutno priznala Poljsku jer su „puna ovlašćenja poljske delegacije bila bezrezervno priznata od strane delegacije koja je pregovarala u ime Nemačke“.
Štaviše, sud je zauzeo stav da se „čini van sumnje da potpisivanje ugovora takve vrste, bez bilo kakvih rezervi, implicira potpuno priznanje države sa kojom je ugovor bio potpisan… U skladu s tim, poljska država je od strane Nemačke bila priznata još pre 10. januara 1919. godine“. Ukratko, Nemačka je zahvaljujući učešću u pregovorima na konferenciji i posledičnog potpisivanja sporazuma sa Poljskom – priznala postojanje Poljske kao države i potom više nije mogla da tvrdi da Poljska za nju nije država.
Poznato? Srbija danas ide po istoj stazi kao Nemačka pre gotovo 100 godina, po  stazi koja Beograd vodi ka „prećutnom priznanju“ države Kosovo. To je najjeftiniji put za Brisel, a najskuplja „prečica“ ka EU za Srbiju. Jer u ovom slučaju Srbija, čak i ako hoće da prizna državu Kosovo i to priznanje trampi za nešto drugo (npr. brži ulazak u EU) – može preko noći da ostane bez bilo kakvih pregovaračkih argumenata. Slikanje Borka Stefanovića sa Editom Tahiri i kosovskom zastavicom, sklapanje sporazuma bez formalnog potpisivanja istih, a u suštini i bez rezervi sa zvaničnim predstavnicima Prištine/Kosova, priznavanje ličnih dokumenata koje izdaju vlasti u Prištini i pečata carine Kosova, uz izgledno ukidanje suda u Kosovskoj Mitrovici, sve to su mali koraci, ali vode ka istom cilju – oduzimanju Kosova od Srbije. Šta Srbija dobija zauzvrat? Sponzorstvo nad etničkim čišćenjem nealbanskog življa sa Kosova i velikodušno „zbrinjavanje“ proteranih sunarodnika na ostatku svoje teritorije.
Slovenija, koja je gotovo celog 20. veka delila sudbu sa Srbijom u istoj državi, odličan je primer kako se zacrtavaju i brane „crvene linije“ kada je u pitanju sopstvena teritorija. Kada su pre dve godine slovenačke diplomate, pročešljavanjem nekoliko hiljada stranica dokumenata (koje je Hrvatska poslala u Brisel kako bi tokom pristupnih pregovora otvorila, odnosno zatvorila nova pretpristupna poglavlja) u njima otkrile tekst i geografske karte na kojima je granica u Piranskom zalivu ucrtana na polovini zaliva (što Slovenija odbacuje), službena Ljubljana je odmah blokirala hrvatske pregovore o punopravnom članstvu u EU. Blokada je trajala gotovo godinu dana, a Slovenija je potez pravdala i pravilima Međunarodnog prava, jer ako država ne reaguje na protivpravni akt druge države, to potom može biti protumačeno kao „prećutni pristanak“. Tačnije, prema sudiji Međunarodnog suda u Hagu Fitzmorisu „ako postoji dužnost ili potreba da se govori ili deluje, a to se ne učini, to znači pristajanje“, zato muk „bez sumnje proizvodi legalne efekte“.
Da hrvatski dokumenti i prateće mape sa jednostrano ucrtanom granicom (u kojima Ljubljana vidi pretenzije na slovenačku teritoriju) ne bi u procesu hrvatskih pregovora postali „evropski dokument“ i kasnije bili upotrebljeni „protiv interesa Slovenije“ borila se ne samo diplomatija desničarske vlade Janeza Janše, nego i potonja (levičarska) vlada premijera Boruta Pahora. Obe vlade zahtevale su izuzeće spornih hrvatskih papira. Iako je tadašnji predsednik Hrvatske Stjepan Mesić tvrdio da Hrvatska ne može da se „odrekne vlastitih dokumenata“, Slovenija nije odustajala. Američke depeše koje je objavio Vikiliks otkrivaju kako je slovenački ministar spoljnih poslova Samuel Žbogar odolevao pritiscima američke diplomatije da što pre okonča spor sa Hrvatskom. Žbogar je, istina, američkom ambasadoru u Ljubljani Jusufu Gafariju rekao, 4. decembra 2008. godine, da je on (Gafari) prvi ambasador iz celog diplomatskog kora koga je primio po preuzimanju funkcije ministra spoljnog, i to zato što je on lično – Žbogar – „proamerički nastrojen“, ali kasnije, kada se njegova „nastrojenost“ kosila sa američkom podrškom hrvatskim interesima, Žbogar je citirao premijera Pahora da će Slovenija, ukoliko bude morala da bira, onda „izabrati SVOJE interese“. I to „pred evropskim“. U konkretnom slučaju – i uprkos američkim.
Povodom hrvatskih dokumenata koji su, kako je tvrdio, jednostrano menjali stanje na terenu, odnosno (prejudicirali nerešenu) granicu sa Slovenijom, Žbogar je rekao da vlada u kojoj sedi želi da nađe rešenje kojim bi „sačuvala obraz“ pred domaćom javnosti. Zato bi aminovanje hrvatskih dokumenata koji prejudiciraju granicu „ugrozilo slovenački položaj u vezi sa važnim nacionalnim interesima“. Slovenija je, dakle, bila spremna da se uprkos pritiscima iz Brisela i Vašingtona do balčaka bori za procenat svoje teritorije i nekoliko kvadratnih kilometara slane vode, u kojoj ne živi nijedan slovenački građanin.
Kompromis je na kraju postignut tako što su velmože iz SAD-a i EU primorale Zagreb na popuštanje.
To je tipičan primer kako neka država zna koliku težinu imaju na prvi pogled nevažni dokumenti i koja ume da postavi svoje „crvene linije“, pozicije, i da ih srčano brani. Za razliku od opisanog primera, oni koji teraju Srbiju na stalno uzmicanje i pristanak na beskonačna uslovljavanja – uništavaju kredibilitet sopstvene države. U diplomatiji je dobro poznato da ako neka država samo priča da će nešto uraditi, a nikad ne uradi ništa, takvo tvrđenje pazara dobija nalepnicu „čip tok“ (trabunjanje). Što je možda najbolji opis patetičnih govora vodećih srpskih političara na čelu sa predsednikom države na temu Kosova, što kod sagovornika iz evropskih država izaziva jedva suzdržan podsmeh.

ČEMBERLEN NAŠEG DOBA
Shvatanje da je dobro biti „dobar“ u odnosima sa drugim državama i krotko pristajati na tuđe zahteve, kako bi na kraju sve bilo „dobro“, najveća je zabluda vladajuće srpske politike. Nekada na prvi pogled „loš“ potez može više da pomogne u razrešenju konflikta, nego izuzetno „kooperativan“ stav, koji ponekad može imati katastrofalne posledice. Države suočene sa neprijateljskim potezima drugih država, prisiljene su da odgovore na isti način ako žele da zaštite svoje interese. Oni, koji nisu spremni da vode takvu politiku, svesno pristaju na ulogu žrtve. Robert Butbi, proučavao je sudbinu britanskog predsednika vlade Nevila Čemberlena, došao je do zaključka da je tog, po svojim nastojanjima besprekornog čoveka, autora „Minhenskog sporazuma“, uništilo – potpuno odbacivanje rata. Čemberlen jednostavno nije imao granicu posle koje bi rekao „dosta“, sve kako bi sprečio strahote rata. Hitler je bio impresioniran i oduševljen kada je shvatio da je šokirao Čemberlena pošto je izrekao reč „rat“. Hitler je to odmah „unovčio“ i uzeo – Sudete. Mirotvorni Čemberlen se vratio iz Minhena i celom svetu pokazivao, kako se pokazalo – bezvredan komad papira, za koji je tvrdio da je svetu doneo „mir“ jer mu je to obećao Hitler.
Čemberlen nije bio bojažljiv čovek, ali je svojim postupcima uspeo da učini baš ono što je po svaku cenu hteo da spreči. U Srbiji Čemberlenovi sledbenici, stalnim ustupcima i zaklinjanjem u „dijalog“, postižu da se stalno dešava upravo to protiv čega se navodno bore. Oni ne znaju ni gde su granice Srbije, ni gde su granice u povlačenju pred zahtevima drugih država. Dijalog, naravno, ima smisla, ali je pravo pitanje treba li voditi dijalog po svaku cenu i u svim okolnostima. Tu se nameće i pitanje da li je danas, upravo zbog teškog položaja u kojem se nalazi Srbija, uopšte pravi trenutak da se završava posao oko pitanja Kosova. Treba imati na umu upozorenje Džejmsa Kroforda (James Crawford), jednog od najvećih poznavalaca procesa nastanka i nestanka država. On je upozorio da je najveća vrednost Međunarodnog prava u tome da neka pitanja „drži otvorenim“ čak duže vreme, kao na primer u slučaju Palestine ili baltičkih zemalja, gde ni period od 70 godina okupacije i na prvi pogled „definitivne promene realnosti na terenu“ nisu bili dovoljni da bi te države potpuno nestale. Naprotiv, iako su baltičke države u SSSR iščezle sa karte sveta, ponovo su ustoličene, a njihovo postojanje je priznato unazad, bez prekida, od trenutka „okupacije“ dalje.
Oni koji protežiraju srpsko priznanje Kosova zaboravljaju i na činjenicu da takvo priznanje ne bi bilo priznanje realnosti, već priznanje fikcije. U skladu sa principima iz Montevidea, država mora prvo postojati i biti nezavisna da bi bila priznata. Da bi neki entitet zaista bio nezavisan (kako upozorava i pomenuti Džejms Kroford) pre svega „ne sme da bude podređen autoritetu bilo koje države ili grupe država“. Da li Kosovo, sa UNMIK-om, KFOR-om i svojom „koordinisanom deklaracijom o nezavisnosti“ (CDI) zaista ispunjava taj kriterijum kako bi Srbija, što propagira Vuk Drašković, mogla da uspostavi dobrosusedske odnose sa Kosovom, svojim „najbližim komšijom“?
Nekad je potrebno vreme, u kojem dođe do promena istorijskih okolnosti, pa rešenja koja su se činila nemogućim – postanu moguća. Aktuelno primicanje priznavanju nezavisnosti Kosova može da onemogući po Srbiju povoljnije rešenje tog problema, sutra.
Svetlana Vasović-Mekina

______________

Nevažna „realnost“

Priznanje Kosova povlači i pitanje legalizacija nasilja. Priznanje takvog nasilja štetilo bi svima, pa i Kosovu, jer bi presedan legalizacije nasilno otcepljenog dela teritorije (u ovom slučaju Srbije) otvorio mogućnost da sila ponovo postane faktor u razbijanju država. Danas je, još uvek, jedan od najvažnijih uslova za legalan nastanak države zahtev da država nije nastala kršenjem Međunarodnog prava. Otuda nije dovoljno samo „proglasiti“ državnost na nekoj teritoriji, „kontrolisati“ njene granice (kao što želi Hašim Tači, odnosno „biti suveren“, kako bi rekao Dragoljub Mićunović) i licitirati broj sakupljenih međunarodnih priznanja. Da bi država u današnjem svetu zaista bila priznata kao država i da u suštini ne bi bila ono što pravnici zovu „de fakto režim“ ili „entitet“, mora da bude uspostavljena na zakonit način. O tome govore i mnogi drugi poznati primeri – Turska republika, severni Kipar ili Tajvan, koji na isti način poput Prištine „kontrolišu“ svoju teritoriju i predstavljaju novu „realnost“. Slično je bilo i u primeru entiteta koji su se zvali „Mandžuko“, „Biafra“ i „Severni Vijetnam“. Ali nijedan od tih entiteta nije bio i nije „država“ po slovu Međunarodnog prava. Kao što to ni dan-danas nije Kosovo, entitet bez stolice u UN, bez članstva u najvažnijim međunarodnim organizacijama, bez međunarodnog koda i pozivnog broja, kao i bez mogućnosti da svoje sportske reprezentacije šalje na priznata međunarodna takmičenja.

______________

Neuspeh marionetskih država

Za odbacivanje kreiranja novih država na tlu postojećih država, pomoću stranih vojnih intervencija, bila je najvažnija, sve do slučaja Kosova, „američka“ tzv. „Stimsonova doktrina“. Posredi je „politika nepriznanja“ koja odbacuje priznanje marionetske države i teritorijalno proširenje uz podršku strane vojne sile. Američki ministar spoljnih poslova Henri Stimson (Henry L. Stimson) je 7. januara 1932. godine poslao notu Japanu, kojom je odbacio okupaciju dela Kine i proglašenje nove, marionetske države Mandžuko. I Mandžuko je onomad, kao Kosovo danas, doživelo priličan broj priznanja od strane tada uticajnih država. Mandžuko su priznali El Salvador, Dominikanska republika, Sovjetski Savez, Italija, Frankova Španija, Nemačka, Mađarska. Posle početka Drugog svetskog rata Mandžuko su priznale i Slovačka, Francuska, Rumunija, Bugarska, Finska, Danska, NDH i vlade okupiranog Tajlanda, Filipina, pa čak i same okupirane Kine. Većinu sveta sva ta priznanja svejedno nisu ubedila da je Mandžuko zaista nezavisna država. Ostale države su vodile „politiku nepriznavanja“ prema Mandžuku.
Jesmo li primetili da je i u primeru Kosova, uprkos brojnim priznanjima, na delu ništa manje snažna „politika nepriznavanja“ i odbacivanja državnosti Kosova? Zbog te politike Kosovo ne može da postigne univerzalno međunarodno priznanje, a to znači da je njegova „državnost“ još uvek bez čvrstih temelja. Priznanjem Kosova, Srbija bi izdala ne samo principe Međunarodnog prava, nego i brojne države koje su se u diplomatskoj odbrani Srbije izlagale velikim pritiscima evropskih država i SAD-a.

______________

Evropske laži o granicama

U srpskoj javnosti sve češće proturane tvrdnje kako EU ne može da prihvati Srbiju kao kandidata ili člana Unije ukoliko ne reši pitanje granice i probleme sa Kosovom, predstavljaju neistinu. Slovenija je, na primer, ušla u EU još 2004. godine, iako ni izdaleka nije imala rešen problem granice sa Hrvatskom. Ni na kopnu, ni na moru! Sada u EU ulazi Hrvatska, iako sa susedima (BiH, Srbijom i Crnom Gorom) tek treba da se dogovori oko granice. Španija je davno ušla u EU uprkos sporenju sa Velikom Britanijom oko Gibraltara. Francuska i Italija se još uvek svađaju zbog granice na Mont Blanku. Španija i Portugalija nikako da reše otvoreno pitanje grada Olivenca, a Austrija i Nemačka (i Švajcarska, koja je van EU) godinama se glože oko međe na Bodenskom jezeru. Uprkos tome, nijedna od nabrojanih država nije komšiji zatvorila put u punopravno članstvo u Evropskoj uniji.

16 коментара

  1. Avatar

    Svetlana jos jedan izvanredan, analitican i patriotski clanak, koji ce ostati kao svedocanstvo smutnih vremena u kojima zivimo. Problem Srbije nije u tome sto ljudi na vlasti ne znaju sta rade, vec cinjenica da je vlast instalirana od pokrovitelja nezavisnosti Kosova. Kao takva, njena duznost nije da brani interese Srbije, vec kako da izdaju Srbije i gubitak Kosova, a kasnije Raske oblasti i Vojvodine, prikaze kao neminovnost i otupi narodni instinkt za samoodrzanje. Jos strasnije je da pokrovitelji nezavisnosti Kosova, kontrolisu pored vlasti i veci deo opozicije (osim DSS-a), tako da ce se kontinuitet izdajnicke politike, podrzan kontrolom medija, najverovatnije nastaviti i posle narednih izbora. Srpskim patriotama ne preostaje nista drugo, nego da rade svim raspolozivim snagama da se mracni scenario unistenja Srbije, koja se smatra potencijalnim imperijalnim neprijateljem, osujeti.

  2. Avatar
    Lun Kralj Ponoci

    Vidim da me neko kopira, sto mi veoma imponuje!Jedan sam od prvih komentatora koji je uporedio Tadica sa Cemberlenom!!Drago mi je da sam uzor ostalim analiticarima! Steta sto se ideje ne naplacuju ili autori ne promovisu na mesta koja zasluzuju!!

  3. Avatar

    Vuk Jeremic/MINISTARSTVO INOSTRANIH POSLOVA+VLADA REPUBLIKE SRBIJE vode diplomatsku borbu za pravicno/odrzivo resenje za AP KiM uz podrsku veceg dela medjunarodne zajednice (vidi KOSOVO RECOGNITION WIKIPEDIA) a sve drzave clanice UN su odredile da se do resenje za AP KiM dodje putem dijaloga strana u sporu. Diplomatija REPUBLIKE SRBIJE ima dovoljno dugo iskustvo u resavanju drzavotvornih pitanja (stvaranje JUGOSLAVIJE) i sigurno je znatno kompetentnija od raznih analiticara u novinama koji nemaju nikakva ovlascenja i odgovornost po pitanju resavanja problema AP KiM mada nije lose sto daju svoje misljenje putem medija.

  4. Avatar

    Ulizice i ljigavci su nesoj odrod naroda bilo kog u bilo kom
    vremenu.Dostojanstvo pa makar bilo i u ropstvu dostojno je
    čoveka.Naši Čemberleni idu na smetlište gde im je i mesto.Pamet
    pobeđuje Čembirlen je izgubio,Hitler je izgubio pravda je
    pobedila dok je bilo pravde i prava.Uzdajmo se u pravdu i savez
    sa velikim ruskim narodom bez našeg Čeberlena.Na sledeće do
    pobede istine.

  5. Avatar

    Србија пропада зато што је државни тоталитаризам од грађанина направио поданика, парализовао привреду и разбио осјећај за државу. Додуше, поробљеност од западних хуља и потлаченост од њихових домаћих слугана и народ у Србији који допушта да га се пороби и потлачи, доприноси једном таквом стању

    Те када се има на уму да су петооктобарске паликуће народне скупштине многе међу најбољим људима изручили њихових хашким егзекуторима, а тај српски народ у Србији то све чутке толерисао, и режим у Београду паралисао сваку слободну акцију којом би се петиоколонашким креатурама показале границе њихове издаје националних интереса. Дошло је дотле, да постаје све теже да се одреди национални карактер цјелокупног друштва.

    “Печат” електтронски и штмпани уз неколицину других патриотских медија, само су ласте које њиховим корисницима помажу да тешка времена преброде у нади да ће и у Србији да прољеће осване. Док сам 50-тих/60-тих у Сарајеву студент био, ми нисмо кичме савијали.

  6. Avatar

    Izuzetan stil novinarke. Politika je izgubila fantastican talenat.
    Bravo Svetlana!

  7. Avatar

    Sta je ta evropska unija, skup nistavila, korporacija i banaka koje zaduzuju stanovnistvo. Trebali bi biti ponosni da ne pripadamo toj bagri koja je na rusenju obicnog zida napravila pokolj u nasoj zemlji. Sada kada Titanik tone trebale bi im neke nesretne zemlje da pokrpe rupe na brodicima za spasavanje.Radovali su se dok su rusili zid te mislili da ruse komunizam, a nisu ni slutitli da tako grade svoju propast i pomazu Rusiji da jos vise ojaca. Ova otrcana vlast koja nudi crnu rupu u CERNU morat ce da odgovara pred ljudima i bogom za sitne pare i pokradene sunke u pusnicama, kokosari u armanijevim odijelima prodaju maglu samo neukima, nicija nije gorjela do zore….Dolaskom u Srbiju Putin je htjeo nesto da kaze osim da je narandza okrugla i narandzasta, kratkovidi odite po djozluke bay one get one free.

  8. Avatar

    Kada je Tadić u pitanju mislim da je najbolje poređenje ako pomenemo ludog rimskog cara Nerona.

  9. Avatar
    Љубомор

    Чемберлен јесте, могуће, био онај како га је описао Роберт Бутби, али се Бирис Тадић не може поредити са њим. Борис је “закупљени” ВЕЛЕИЗДАЈНИК. То се могло десити само личности без морала и чији IQ је далеко испод просека.

  10. Avatar

    Najveca nesreca srpskog naroda i ostalih naroda koji zive u Srbiji je sto imaju Tadica na celu drzave . Koji je oko sebe okupio sve one koji ne zele dobro Srbiji . Setimo se zadnjih parlamentarnih izbora gdje nisu dobili poverenje naroda da formiraju vladu nego su sa ucenama i raznim namestanjima formirali vladu i NSS koja nije nista drugo nego razbijac Srbije. Da je tada Tadic postupio po Ustavu Srbije i onoj stranci koja je na tim izborima dobila najvise poslanicki mandata poverio da predlozi mandatara srpske vlade i skupstine , ne bi se danas Srbija nalazila na ivici ambisa po svim pitanjima , od ekonomije , celovitosti i siromastva . Tada je SRS dobio najvise poslanicki mandata , ako se ne varam 78. i oni su trebali dobiti mesto mandatara vlade . Vuklo se to skoro 2. meseca dok nisu ukonpovali kako najlakse da Rasture Srbiju .Izbacivanjem dr.Kostunicinog DSS iz odlucivanja o putu Srbije veliki je dokaz mutnih radnji zutih i njihovih poltrona .

  11. Avatar

    STRANI PLAĆENICI I NESRBI IZDALI SRBIJU I SRBIJI ISČUPALI SRCE KOSOVO PA NA PLADNJU POKLONILI SVOJIM VLADARIMA NOVOG SVETSKOG PORETKA ( OTVORENOG FAŠIZMA ) JEDINO RUSI BRANE NAŠ NAROD KOLIKO MOGU
    Normalno da će izdajnička vlast u Srbiji sve pokloniti svojim mentorima i nardbodavaocima za koje rade i Vojvodinu , i Rašku i što god se od njih bude tražilo.Srbija je hrvatska kolonija u svakom pogledu od izvoza hrvatskog smeća od robe koje se nigdje ne može prodati , do upravljanja srbijom pomoću svojih ljudi u samom vrhu Srbije .Srbijom vladaju strane sluge žuti,Srpski narod treba da se srami celog sveta što mu sve ne rade i kako ga sramote žuti plaćenici Hrvatske koji vladaju Srbijom a narod šuti li šuti . Očito da treba jedan veliki srpski ustanak dok još ima tko da ustane . U protivnom Pruda je pokorno vraćen hrvatskoj uz naklon Tadića do zemlje i izvinjenje poglavnici Kosor .A Srbi će se i nadalje izručivati Hrvatskoj od strane vazala iz Srbije . Nadalje žuti nesrbi , Tadić , Čanak, babetine , Biserko , Kandićka , Pešićka , Šutanovac i ostali strani plaćenici raskomadati će Srbiju na opštine a ne samo regione .Poklonit će Vojvodstvo Srpsko , Rašku oblast ,prodati Republiku Srpsku kao što su i Krajinu . Prodali su Miloševića , istina imao je mana ali poslije njega sve više nezaposlenih i gladnih . Srbiju se gazi tko god hoće , Srbija se ne brani ona je u blatu na kolenima . Snaga je na izdisaju ako se pod hitno ne desi opštesrpski ustanak i ne potrpa ova žuta bagra na doživotne robije Srbija će nestati s karte sveta . Nova vlast ili sadašnja opozicija mora Srbiju i Srpsku pod hitno čvrsto vezati za Rusiju i tražiti njihovu zaštitu . Inače će Nemačko -Vatikansko -Amerčko -NATO-vska osovina uništiti u potpunosti Srbiju koja je u prvom i drugom svetskom ratu bila na strani pobednika , za razliku od Hrvatske koja sada nama upravlja u oba rata bila je na strani fašizma i gubitnika ali uz pomoć Vatikana…………………i nemoguće je moguće.Od velike brige Tadića , Čanka , Čede praška , Kandićke i ostalih nesrba i izdajnika nas Srba ima sve manje u regionu . Zbog totalne nebrige vlade Srbije o Srbima u Hrvatskoj dolazi do nestajanja našeg naroda iz ove zemlje prvog suseda u kojoj smo živeli vekovima a u Srpskoj Dalmaciji , Lici , Baniji , Kordunu i pre Hrvata .Točno mladi Srbi se redom u Hrvatskoj izjašnjavaju Hrvatima i ne samo to nego i katolicima , oni koji se još malo bore kažu da ne vjeruju u Boga samo da bi zaštitili sebe i da nebi morali stati na katoličku stranu . Pritisak je strašan od državnih institucija , vrtića , škola , policije preko prijatelja i prijateljica svi vrše pritisak i mladi čovjek jednostavno pukne ili popusti i počinje se sramiti svojih roditelja svojeg imena i prezimena . Pa brže bolje u katoličku crkvu na pokrštavanje a poslije toga od istih tih bivših Srba najveće pljuvanje po svojima kako bi se dodvorili prijateljima tužno i jadno a SRBIJA ŠUTI .Srbi u Hrvatskoj i Krajini žive bez vode , ceste i struje u 21 veku. U bivšoj Republici Srpskoj Krajini u kojoj je rođen svjetski naučnik Srbin sin pravoslavnog paroha, Nikola Tesla koji je struju podario čitavom svetu a zlikovci je zabraniše za njegov narod u Hrvatskoj u 21 veku .Srbi su u Hrvatskoj bili konstitutivni narod i imali su pravo na razdruživanje i proglašenje svoje države baš kao i Hrvati , sve ostalo su laži.Hrvatska je pobjedila u ratu uz pomoć Nemačke ali najviše služeći se Gebelsovom propagandom. A to je ako više puta ponavljate laž ona u svjetu postaje istina i to im je odlično uspelo. Napravili su najgori zločin posle II svetskog rata i genocid nad Srpskim narodom , što su radili pod Pavelićem i u II svetskom ratu. Uništili su Republiku Srpsku Krajinu koja je bila proglašena voljom njezinog naroda koji je bio konstitutivni narod znači imao je pravo da se osamostali baš kao i hrvatski narod. Kod nas u srpskoj politici se o tome uredno šuti i prešućuje misleći se dodvoriti Hrvatskoj i svetu ne mi tako samo padamo još niže i od stvarne žrtve ( protjerivanje 280 000 Srba i oko 150 ooo Jugoslovena od njih oko 80 % Srbi i genocid nad onima koji su ostali zabilježio kamerama UNPROFOR ) mi šutnjom postajemo agresori.Da ne govorimo da je Baranja samo dio Vojvodine koju je Josip Tito Broz oteo od Srbije za svoje Hrvate kao i Međumurje što je oteo Mađarima a Istru i Dalmaciju Italijanima .Deo Srpskog Banata poklonio Rumunjima. Sve nade polažem u Savu Štrpca i njegovo zalaganje za Krajinu. Srpski narod nikada se ne smije pomiriti s činjenicom da Krajina ne postoji. Postojala je na oko 35 % teritorije današnje Hrvatske sve su to bili srpski etnički prostori i mi se za njih moramo boriti makar čekali 900 godina kao Hrvati svoju državu ali kad tad izboriti se moramo i na naš teritorij vratiti naše stanovništvo . Danas Hrvati vode narod od oko 4 miliona stanovnika i rađaju 46.000 beba s tendencijom prema 50.000 .Hrvata se sada rađa samo 7.000 godišnje manje nego što ih umire a Srba oko 35.000 pa dobro razmislite o posljedicama .Dok naš narod s manjinama koji je skoro duplo veći daje tek oko 68.000 od toga 56.400 beba Srba s daljnjom tendencijom pada . Tako da ako ovako nastavimo izjednačit ćemo se s brojem rođenih Hrvata . A to će biti kraj priče o najvećem narodu bivše Jugoslavije . Mesto Srba koji se ne žele rađati preuzet će vitalniji narodi Hrvati ili Albanci .Našem narodu treba velika biološka obnova i jedino tako možemo mirnim putem vratiti sve Srpske krajeve Srpskom narodu. Ali taj narod mora biološki ojačati na oko 10.000.000 srba i tada će procvijetati sada uništena Republika Srpska Krajina, Republika Srpska, Srpska Crna Gora, Kosovo , i stara Južna Srbija ( Makedonija ) Nastavimo li mi Srbi sa nerađanjem neće nam trebati niti Beogradski pašaluk , nego ćemo da živimo u Velikoj Albaniji sa glavnim gradom Beogradom. Europska unija i Amerika su centar sotonizma na sve načine želi uništiti srpski narod nesmemo to dozvoliti.Ući u savez sa Rusijom jedini je garant da će srpski narod preživeti. Najbolji Srbin kojeg sada imamo je Dodik drugo su sve nesrbi, petokolonaši i vazali zapada . Srpski se narod treba pokazati zrelim , ljubavlju i potomstvom osigurati našu Republiku Srpsku , Srbiju, Vojvodinu , Srpsku Crnu Goru i staru Srbiju ( Makedonija ) kao trajnu državu Srpskog naroda.Srpski narod mora naučiti lekciju od šiftara “ čije su ovce onoga je i livada “ niskim natalitetom jedincima i sa dvoje dece gubimo teritoriju za teritorijom i to će se nastaviti. U Hrvatskoj delom zbog proterivanja ali puno većim delom zbog izumiranja izgubljen je srpski teritorij i ljudstvo. Nekada su Srbi bili 30 % hrvatske. To piše u hrvatskim novinama Gospodarski list a danas ? Samo hrpa nemoćnih bakica i dekica bez potomstva. Kosovo smo isto tako izgubili kao i Makedoniju. U Crnoj Gori Srbi prizovite se pameti i svaki par minimalno petero dece i nedajte se. Republika Srpska će kao i Kosovo i Hrvatska biti izgubljena baš zbog velike površine a premalog broja Srba. BH federacija na istoj površini godišnje ima oko 25.000 beba a Srpska od 10.000 do 11.000 i sve je jasno da bi zadržali taj teritorij moramo imati minimalno beba kao i druga polovica države. U Vojvodini isto tako Srbi treba da puno više rađaju jer samo ako brojčano ojačaju Srbija može spriječiti secesiju Srpskog Vojvodstva.Ukratko Srbija mora ekonomski ojačati a najveći dio novca izdvajati za poboljšanje nataliteta , osnovati Srpski fond koji će voditi Srpska pravoslavna crkva , tražiti da u njega uplaćuje i naša dijaspora širom sveta .Pokrenuti veliku obnovu u Srbiji se godišnje treba rađati 100 000 beba u Srpskoj minimalno 20 000 . U Hrvatskoj treba tražiti povratak na plan Z-4 od međunarodne zajednice jer inače se Srbi nikad neće moći vratiti u svoje kuće i stanove .Preko crkve treba pomagati Srbe u Krajini naročito Podunavlje , Vukovar , Ilok, Beli Manastir i Osek .A u Dalmaciji na prostoru između Zadra i Šibenika pa prema granici s Bosnom . Kao i Albanci grupirati se i odrediti centar recimo Srbi iz Dalmacije ,Senja ,Zadra , Splita itd . pomalo grupirati u Šibenik .U BH federaciji uložiti sve napore i ojačati Drvar , Grahovo , Glamoč i veliki trud uložiti da bude Srpska većina u Bosanskom Petrovcu i Kupresu.S našom bračom Srbima koji su primili Islam u Bosni trebamo dogovoriti osnivanje samostalnog kantona od opština Drvar, Grahovo, Glamoč, Bosanski Petrovac i Kupres sa sedištem u Drvaru.Unsko-Sanski kanton okrenuti ka Republici Srpskoj i Srbima zvati ih braćom Islamske vere što nam i jesu.Nuditi muslimanima da se vrate u pradedovsku veru kao što je to uradio Emir ( Nemanja ) Kusturica.Isto tako ojačati Brčko sa više mladih višečlanih porodica i ne dozvoliti presecanje Srpske na dva dela . Hercegovina izumire a gradimo veliki Bogomolje to je lepo ali treba nam narod , znači još jedan bitan kraj koji treba ojačati . U Srbiji treba ojačati Suboticu , Sentu , Kanjižu itd . i Rašku oblast u užoj Srbiji .Izbjeglice treba naseljavati tamo gdje nam nedostaje stanovništva a ne u mjestima u kojima su Srbi i tako preko 85 % .Znači ako si rodoljub, Srbin, Srpkinja prihvatite se ljubavi i natalitetom pobjedimo neprijatelje Srbije i Srpskog naroda .

  12. Avatar

    Lepo receno:,,veliku nuzdu ce Srbija uciniti, ako prihvati ,,realnost na terenu,,.

  13. Avatar

    Poredjenje Tadica sa Cembberlenom je pogresno jer Cemberlen nije dao ni stopu Britanske teritorije vec je poklonio Hitleru deo Cehoslovscke.Tadic se odrice 15%posto svoje zemlje.To je velika razlika i njih dvojica se nemogu uporedlivati

  14. Avatar

    Није борис тадић обичан издајник. Не, не, не. Он је велеиздајник.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *