Почетна / Колумне / Strah od osvete

Strah od osvete

Piše Danijel Cvjetićanin, Univerzitet Singidunum

Predsednik Srbije prvi put je javno pokazao strah od osvete domaćih patriota. Kada se imaju u vidu ekonomski i politički rezultati evroatlantskog režima –strah je sasvim opravdan

Niko ne spori da je slobodna trgovina jedan od najvažnijih pronalazaka u istoriji čovečanstva, a mnogi znaju da su najveće koristi za našu civilizaciju potekle baš iz ovog pronalaska. Podela rada, novac, tržište, konkurencija, tehnologija, banke itd, samo su posledice činjenice da su u neko pradavno vreme naši pra-pra preci počeli međusobno da razmenjuju proizvode i usluge.

BLOKADA I TRGOVINA
Uskraćivanje prava na slobodnu trgovinu najgora je kazna koju jedna zajednica može da doživi, i gotovo da je za privredu ravna smrtnoj kazni. Tako su (devedesetih godina) kažnjeni Srbija i Srbi, pod izgovorom da su izazvali građanski rat u Jugoslaviji. Danas je već skoro svima očigledno da su rat godinama pripremale i podsticale evroatlantske sile, sa neskrivenom željom da preuzmu u svoje ruke tržišta i ostale resurse na ovim prostorima.
Setićete se da nisu sve zemlje sveta jednako učestvovale u sankcijama, pa su Srbi nalazili načina da delimično „probiju“ blokadu i onemoguće predviđeni pomor. Zbog toga su svetski silnici rešili (i uspeli) da oružjem nametnu srpskom narodu svoju volju i dovedu svoje poslušnike, kao „demokratski izabranu“ vlast. Ta je vlast, u početku nevešto zaklonjena maskom „nacionalno svesnih“ snaga, uspela da za desetak godina razoruža Srbiju, preda tržište i resurse u ruke evroatlantskih prijatelja, dezindustrijalizuje zemlju i dovede je na prag dužničkog ropstva, kao i da ozbiljno smanji zaposlenost i otvori vrata socijalnim napetostima (i nemirima), što je uslov opstanka kompradorskih vlasti u „banana-državama“.

PRIJATELJSKA RUKA
Istovremeno, lansirana je priča o pridruživanju Evropskoj uniji (najkasnije do 2007. godine), kao zemlji Dembeliji u kojoj se dele medeni kolači članicama. Ubrzo smo obavešteni da zemlja Dembelija ne postoji, ali postoji nekoliko preduslova za pristupanje kandidaturi za pridruživanje (do 2020. godine): komadanje sopstvene države, dezindustrijalizacija i prekomerno zaduživanje, pristup NATO-u (da bi naši hrabri momci uzeli učešća u imperijalnim osvajanjima na istoku), promena mentalnog sklopa stanovništva, revizija srpske istorije i definitivno priznavanje genocidnog i fašističkog karaktera našeg naroda. E takvu Srbiju rado će primiti u EU, i to ne zbog sebe, nego zbog nas.
A ako se Srbija, slučajno, usudi da ne prihvati ovako prijateljski pruženu ruku, odmah će slediti redukcija trgovine sa EU, pa možda i ekonomska blokada – nova smrtna presuda. Intenziviraće se klevetanje i satanizacija Srba i Srbije u stranim medijima, a naročito u domaćim (drugosrbijanskim) sredstvima informisanja, koja se strogo drže evroatlantske instrukcije da javnost ima pravo da zna sve, osim istine.
Poslovna Srbija (tj. ono što je od nje preostalo), uveren sam, žarko bi želela da bude prisutna na slobodnom konkurentskom tržištu EU, bez obzira na to da li je Srbija u prijateljskim savezima sa NATO-om i Unijom. Naravno, takva trgovina obema stranama donosi korist. Između prijateljstva i trgovine ne mora da postoji veza. Poverenje i uvažavanje međusobnih interesa jedini su uslovi za poštenu trgovinu, a ne prijateljstvo i vojno-politički savezi, za čije sklapanje postoje sasvim drugačiji motivi. Zbog toga, uslovljavanje razmene pristupanjem Uniji i NATO-u izaziva opravdani strah.

OSVETA I MRŽNJA
Oni koji prate emisije i pisanje medija u okruženju (Hrvatska, BiH, Crna Gora, Mađarska) vide da je nova hajka na Srbe već počela, čak pre nego što je Srbija Uniji, eventualno, izgovorila istorijsko „Hvala, ne mogu!“ Neki veruju da je predsednik B. Tadić baš na te naše susede mislio kada je nedavno na stratištu u Jajincima rekao: „Ne okuplja nas ovde ni osveta, ni mržnja, ali svesni smo da ima i danas onih koji na Balkanu osvetom i mržnjom hrane svoj patriotizam i ambiciju da budu jači i drugačiji od nas“? U ovoj, prilično smušenoj rečenici nije potpuno jasno ko smo „mi“, a ko „oni“, kao ni zašto „oni“ žele da budu ne samo jači, već i drugačiji od „nas“. Čini mi se, ipak, da predsednik Tadić nije mislio na „njih“ iz okruženja, nego da je prvi put javno pokazao strah od osvete domaćih patriota.
Kada se imaju u vidu ekonomski i politički rezultati evroatlantskog režima, koji se ne menja već više od deset godina, čini mi se da je taj strah opravdan. Naše „poslovođe“ (politička elita) ostvarile su sopstvene  nezajažljive apetite i ambicije destrukcijom zemlje i nemilosrdnim gaženjem interesa većine obespravljenih, poniženih i osiromašenih građana, koji, izgleda, osvetu vide kao jedinu alternativu. Da li se duhovi umrlih od siromaštva, nepravde ili nasilništva prikazuju u košmarnim snovima Borisa Tadića, Sonje Liht, Đelića ili Dinkića, kao što su se (po Šekspiru) Ričardu Trećem uoči Bodsfortske bitke javljali duhovi njegovih žrtava?
Istorija je puna krvi i osvete, ali od nje skoro nikad nije bilo koristi i utehe pregaženima. Od osvete – nema gore budućnosti. Zato je, valjda, ne treba ni izazivati.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *