Сребреница под лупом

Пише Стефан Каргановић

Прихватање захтева одбране генерала Младића да јој Тужилаштво Хашког трибунала достави имена свих сребреничких жртава за чију се смрт генерал терети потпуно је неочекивано и покреће низ интересантних питања. Да ли је Трибунал одједном дошао „к познанију права“ или се ради о нечем другом?

Са становишта континенталног права овакав захтев одбране потпуно је на свом месту, иако обично у тој форми не би био постављен на терену англосаксонског система који је у пракси Трибунала доминантан. У том систему, суд би сличан захтев скоро сигурно одбио са образложењем да ће Тужилаштво током суђења у сваком случају тражене доказе морати да  предочи. Без обзира на фикцију да јуриспруденција Трибунала представља спој два правна система, стварност је да се сва важнија питања решавају у складу са праксом англосаксонског система. То је један од основних разлога зашто је одлука Већа по овом питању, којом се излази у сусрет одбрани, врло неуобичајена.
Али постоји и један други значајан разлог за недоумицу зашто је Веће поступило баш тако. Као што сви који су сребреничке догађаје детаљно проучавали врло добро знају,  Тужилаштво поред најбоље воље не може да удовољи захтеву Судског већа  – зато што такав списак једноставно не постоји.[restrictedarea]

ЕКСПЕРТСКЕ НЕДОУМИЦЕ
Поента захтева који је поднела одбрана (а такође, претпостављамо, и налога који је Веће издало Тужилаштву) није састављање списка са 8.000 имена, него нешто много озбиљније и сложеније. Да би такав списак био сврсисходан, није довољно 8.000 имена која би могла бити преузета из било којег телефонског именика. Да би послужила као доказ против оптуженог Младића, имена на том списку по времену, месту и начину смрти морају бити повезана са сребреничком операцијом у јулу 1995. године. То значи да је у захтев уграђено имплицитно очекивање да ће поред сваког имена и презимена жртве, Тужилаштво доставити и информације на основу којих би се могло закључити још неколико процесно релевантних околности: да та особа није изгубила живот у неком другом периоду рата у Босни, на неком другом месту или на начин који искључује кривичну одговорност, као што би била погибија током борбених дејстава.
И ту долазимо до суштине проблема са којим би Тужилаштво имало да се суочи, да свој задатак обавља пред редовним, професионалним судом уместо пред ад хок политичким трибуналом. Врло је лако доказати да је на подручју Сребренице страдало на хиљаде људи, па чак навести и имена многих од њих. Али у процесном смислу, без додатних појединости које би потврдиле везу наведеног лица са извршењем кривичног дела, Тужилаштво не би добило много. За оптужницу битна је само једна категорија настрадалих: противправно стрељани ратни заробљеници, али то ће – ако се удовољавању налога Већа буде пришло озбиљно  – представљати велики проблем.
Проблем је у томе што је много више Бошњака погинуло током борбених дејстава, него што је било заробљено и стрељано. Мешовита колона 28. Дивизије Армије БиХ која се са великим бројем цивила од ноћи 11. јула 1995. године повлачила из Сребренице према Тузли, и успут у борбеним сударима са Војском Републике Српске претрпела огромне губитке, представљала је легитиман војни циљ. Доказ томе је да нико никада није био оптужен ни у Хагу, ни пред Судом БиХ у Сарајеву зато што је пуцао у колону и наносио јој губитке. Када је пред Судом БиХ сведочио као вештак у вези са губицима колоне, писац ових редова проценио их је конзервативно на око 2.500. Амерички војни стручњак и за  време сукоба високи функционер обавештајних структура САД-а у Босни Џон Шиндлер легитимне губитке колоне процењује на око 5.000, а жртве стрељања  на око 2.000. Анализом форензичког материјала Хашког тужилаштва, ми смо полазећи од обрасца рањавања установили да  доказиви број погубљених лица на сребреничком подручју у јулу 1995. године износи испод 1.000. Али чињеница да докази за погубљење 8.000 заробљених лица у овом тренутку једноставно не постоје, најмањи је проблем Тужилаштва. У светлу налога Судског већа, много је већи проблем да је састављање поименичког списка, чак и стварних жртава, скоро немогуће. Технологија на коју се Тужилаштво ослања, ДНК упаривање, једноставно не функционише.

НЕМОГУЋА МИСИЈА
ДНК не може да обави задатак који му је Тужилаштво наменило, ДНК служи за идентификацију посмртних остатака и за реасоцијацију делова дела исте особе. Али та технологија, поред свих својих предности, не може да одговори на питања када, где и на који начин је неко лице усмрћено. То може само класичан аутопсијски налаз. Према подацима које садрже аутопсијски налази форензичара Хашког трибунала, у масовним гробницама које се могу везати за Сребреницу налази се не 8.000 него око 1.920 особа. Та чињеница је крајње неповољна по тезе Тужилаштва, а чињеница да ДНК анализа не може да разликује лица која су погинула у легитимним борбеним дејствима од оних која су погубљена у јулу 1995. године још је неповољнија.
Налог који је Судско веће на челу са судијом Алфонсом Оријем издало Тужилаштву представља „mission impossible“, немогућу мисију.
Зашто је искусни судија Ори Тужилаштву наложио обавезу за коју зна да је оно не може испунити? Могло би се нагађати, али то би било разумљиво у оквиру хипотезе да се под притиском многобројних нових доказа и увида у сребреничке догађаје, неуклопивих у званичну причу, став западних спонзора  постепено мења. Сваким даном постаје све јасније да је званична конструкција дугорочно неодржива. Спонзори конципирају План Б, иако можда своје локалне клијенте о томе још нису обавестили.
У том суптилном престројавању Тужилаштво може делимично бити остављено на цедилу. Али ће по инерцији наставити да ради свој посао. У свом опробаном стилу оно ће смислити неки начин да налог Судског већа ескивира, а шта ће им конкретно пасти на памет то ћемо ускоро видети.
[/restrictedarea]