СМРТ ГАДАФИЈА Митски сукоб на пустињском песку Либије

Пише Љиљана Богдановић

Хоће ли питање о евидентној савременој немоћи у поимању разлике између добра и зла, које је  у смртном часу изрекао Моамер ел Гадафи, постати и једна од „најтежих“ и најважнијих тема  у одређивању будућности света?

„Разликујете ли ви добро од зла“? Ово је питање које је лица попрсканог крвљу, тешко рањен и свестан да се суочава са блиском смрћу – својим убицама упутио пуковник Моамер ел Гадафи. Питање је било казано са луцидном, застрашујућом усредсређеношћу, без страха и панике, што се могло поуздано закључити склапањем делова „мозаика“ и утисака из видео снимка, фотографија и других забележених сведочења „на околности“ ове грозне смрти. Не можда и без невољног пијетета, потом су Гадафијеву фасцинантну недоумицу о добру, злу и етичком далтонизму препричавали сведоци погубљења. Изоставили су, разуме се, одговор! Или је вероватније да – уколико се у „дијалог“ не рачуна виђено хорско „изјављивање“ урлика помахнитале руље садиста – одговора није ни било. До свести егзекутора, односно побуњеника (што је еуфемистички назив за групу психопата које је најмио и наоружао НАТО), занетих у жару свирепог иживљавања, питање је могло допрети једнако као што би га, на пример, могле чути и разумети разјарене звери док кидишу на плен. Питање се, међутим, није „загубило“, пустињски ветар Либије није га „однео“, о чему сведоче искази и одговори који се бележе широм узнемирене планете. Једнако као и непосредно по објављивању првих прошлонедељних вести о погубљењу, тако и данас – када се нижу противречни гласови о тумачењу појединости његовог страдања, скрнављења тела, необичне и тајновите пустињске сахране, тужбе породице хашком МКС-у и других момената трагичног догађаја – Гадафијево поменуто питање оставља дубок и узнемиравајући траг.

[restrictedarea]

НОВА ПРАВИЛА (МЕЂУНАРОДНОГ) ПРАВА
И као што је незамисливо да у тренутку суочавања са стравичном смрћу неко говори и размишља „патетично” и театрално, те да хотимично драматизује и (зло)употребљава велике речи, тако је, верујемо, сувишна сумња у потребу  тематизовања и промишљања поменуте поруке. Такође, као што се може разумети да није најважније како би гласио одговор руље коју је Гадафи питао „разликује ли“, постаје јасно колико је важно чути одговор оних којима је, посредно, као правој „адреси“, питање о злу заправо и било постављено. Ни у овом случају одговор, као артикулисан, неће се  можда дочекати. Осим уколико се језик насиља и тираније којима је свет изложен не означи као смислена и „артикулисана“ етичка порука.
Догађаји који су непосредно претходили Гадафијевом погубљењу, разговор о поимању добра и зла премештају далеко од  несрећне Либије, па далеко и од целог напаћеног афричког континента, чијем се страдању – сада када се „бели господари враћају“ крај не назире. Ови догађаји који вектор моралних и етичких недоумица савременог света усмеравају у непогрешивом, тј. у правцу северо-западно од Либије, за судбину самог пуковника, одлучујуће су почели онога тренутка, када је амерички државни секретар Хилари Клинтон, 48 сати пре егзекуције Гадафија, стигла у Триполи и изјавила познато „признање ”– како САД желе да бивши лидер Либије Моамер ел Гадафи буде убијен!“
У лицемерју очврсла „међународна заједница“ тада је и јавно, мада не и „снажно“ изразила своје запрепашћење чињеницом да чује иако, истини за вољу, „први пут“, како неко од високих америчких званичника отворено каже да Гадафи треба да буде убијен. Најновија правила у новом међународном поретку, најављена ритуалним убиством Бин Ладена, тако су незванично устоличена. Живело Међународно утамничено или покојно право! Свет је неумољивост промене разумео тек који дан касније, када су надомак либијског града Сирта, стравичним сценама Гадафијевог уморства, нова правила у међународним односима и практично заживела.
Да не буде забуне, те да се не помисли да је само реч о голом насиљу и политици линча и одмазде, у наставку оне вести – саопштења наручиоца убиства од стране еманциповане и елегантне америчке државне секретарке било је и једно обавештење познатог и за неупућене допадљивог садржаја: „Вашингтон ће наставити да подржава Либију у транзицији ка демократији“.

ДА ЛИ ПСИХОПАТЕ ВЛАДАЈУ АМЕРИКОМ
Објаву, од које се иначе боље обавештени свет ужасава (а најбоље су „обавештени“ они којима је демократија на бомбардерима већ стигла), пратила је слика физиономије примерене речима поруке: средовечна плавуша уморног погледа, четвртастих, у окрутну гримасу стиснутих чељусти, погледа који је „секао“ и претио… Речју – слика и прилика типа личности који се у популарној психологији данас, са подразумевањем одређених карактерних особина, именује као „анални тип“, то јест профил у којем су доминантни агресивност, егоизам, израбљивачка ригидност оличена у заповестима: отми, зграби, превари…Управо овај наступ Клинтонове, непосредно уочи Гадафијеве смрти, код посматрача, посебно у Србији, побудио је недоумицу: да ли се највиши чиновници вашингтонске бирократије штанцују по моделу који је давно направљен, па умножен и пуштен да путује по свету? Да ли је у свести убијеног либијског вође управо „сећање“ на ликове типичних представника моћи западног естаблишмента (који му је,, некад, и не тако давно, „јео из руке“будући огромним сумама новца дариван) уобличило оно питање, поруку? Реч је о ликовима, који као у неком обрнутом „матриксу“  емитују слику и поруку похлепе „аналног типа“, према којем је готово  симпатична и злокобна стилизована маска по лику Гаја Фокса са брковима и шпицастом брадицом (из филма „В као Вендета“), коју ових дана гледамо у демонстрацијама против капитализма.
Да ли психопате владају Америком или је напросто земља светски лидер склона да за своје највише дужноснике – вољом моћне и невидљиве „кадровске комисије“ бира овакве, „стасом и гласом“, одвратне агресивне типове за које је некаква дилема о добру и злу не само излишно питање већ и вероватни повод за ругање?
После Гадафијевог земног краја питања су заоштрена: међу небројеним коментарима који преплављују медије и Интернет, изражава се једнодушна одвратност и презир према ВИП свету Запада, посебно према поменутој плавој дами и њеним заштитницима. Објашњавајући са колико се монструозним системом и свом његовом „преторијанском гардом“ – у којој је НАТО посебно важан, а ови дужносници, и сами „преторијанци“ језивог корпоративног капитализма, његови шефови и пи-ар службеници – Гадафи сударио, па трагично и јуначки скончао живот, систематичан коментатор полемише и тврди да су и људождери од њих „били бољи“: „Погрешио је, каже, читалац, који је то назвао канибализмом. Канибали нису били на ‘Харварду’, немају теорије слободе, људског достојанства, правне државе, Међународног права. Они нам не потурају теорије о људским правима, праву на фер суђење, друштвени консензус о правди, Међународни кривични суд“.
Одговарајућа реченој типичној биографији и политичком дискурсу савременог моћника из Вашингтона јесте и слика државе у чије име иступа насилница „са Харварда“. Та држава је „наоружана својом бескрупулозношћу, егоизмом, незајажљивошћу, неправдом, расизмом, хришћанским фундаменталним визијама о себи као спасиоцу света и бојевим главама Америка је постала прва глобална опасност. Њен Кип слободе је Горгонина глава. Ко је данас погледа леди му се крв у жилама. Госпођа Клинтон је њена верна копија“.
Овај упечатљиви опис бележен је у тренутку док Хилари Родам Клинтон, америчка политичарка и 67. по реду државни секретар САД-а, непристрасно, ето, названа модерном Горгоном (заправо именом митолошког лика који је погледом људе претварао у камен), није, на вест о Гадафијевој смрти, изустила сада већ „славно“, а тако холивудски, тако ХБО-овско: „Вау“. Римовало се „Вау“ иначе са Обаминим „Имамо га“, реченим у тренутку док је отворених уста и дечачки радосно посматрао контроверзно државно убијање Осаме Бин Ладена.

ОБЕЋАНА ЗЕМЉА ГУСАРА И МАФИЈАША
Шта се то догађа са америчким народом у чије име савремена Горгона и друге сличне наказе данас иступају, и којима наводно тај народ даје легитимитет за деловање и заштиту америчких националних интереса? Ко је стварни послодавац америчких путујућих државних „терориста и мафијаша“, како је врхушку која влада овом земљом, па и целим западним светом, назвао аргентински економиста Адриан Салбучи, а неки медији то стидљиво пренели. Изражавајући не само своје лично уверење да је Гадафи стварно ликвидиран само зато што је желео да уведе златни динар као валуту која би постала најважнија на нафтном тржишту, Салбучи даје и прецизан опис уобичајеног сценарија којим „демократија“ надире и млави „земље – жртве”: „Прво нападну земљу тако да је назову ‘неваљалом државом’, па подржавају локалне терористе и називају их борцима за слободу, затим међу цивиле донесу смрт и разарање и то назову санкцијама УН. Тада рашире лажи и назову их мишљењем међународне заједнице. Потом направе инвазију у држави, те је ‘ослободе’, па украду нафту, и то назову страним инвестицијама и реконструкцијом“. Језгровито и луцидно запажање, само што нема увек нафте, па је у другим државама некакав други ресурс циљ.
Језик званичне Америке језик је прикривеног насиља и отворене хипокризије, патолошке по својим одличјима. Тако, на пример, новинару Ен-Би-Сија државна секретарка Клинтон после егзекуције каже: „Подржавам предлог да УН испитају околности смрти Гадафија, али и да либијске прелазне власти треба да испитају случај“.
Не помену она  у склопу демократског  хепиенда још и „транзицију“, што је у савременом, коректном преводу, термин који означава „пут из диктатуре у демократију“? Како је поменула „помирење“, у Србији су са разумевањем могли  да прогутају ово кратко  агенцијско штиво.
Прошло је пет деценија од када је доктор Кинг рекао чувену реченицу: „Велика је несрећа за амерички народ што је игнорантан“, то јест што је као незналачки и неук, а добрано ментално обрађен, вољан да подржи све напоре свог естаблишмента да шири благостање и демократију по свету. Чак је и наводно освешћени и бунтовни део Американаца, кивних на капитализам и корпоративну и ових дана протестима прозвану „банкстерску“ отимачину, одушевљено поздравио ликвидацију либијског „диктатора и тиранина“!
Америком је део света и данас неспорно опчињен, али убрзаном прогресијом умножавају се бес и оспоравања. Имена и описи попут: „земља гусара, пљачкаша и убица“, „земља варвара у којој је Хилари варварска принцеза“, постају уобичајен садржај коментара прилика и деловања ове земље. Да ли је и амерички народ својеврсна анестезирана и изманипулисана жртва своје „варварске властеле“?
Када је реч о етичким недоумицама, посебно оној са чијим обликовањем на уму је умро пуковник Гадафи, вреди питати: знају ли „обични” Американци одговоре? Како гласе одговори у земљи иначе опседнутој религијом, а све више и хришћанским фундаментализмом што је појава која запрепашћује свет?

ПУКОВНИК И ИСУСОВА ПАРАДИГМА
Либијски државник уз чије име су изговаране титуле попут – револуционар, велики вођа, ујединитељ, пучист, републиканац, испунио је своја обећања: остао је у Либији, борио се до последњег часа, умро је храбро и умро је у својој земљи. Мало ко сумња да ће место његове погибије постати свето место и место ходочашћа већине Арапа. И не само њих. Значајан део света данас изражава дубоко гнушање над Гадафијевим убицама, не циљајући при том на најамнике. Такође, много је оних који данас деле искрену емоцију и поштовање према овом  славном Либијцу.
Питање умирућег Гадафија, чију смрт већ сада многи упоређују и са смрћу ранохришћанских мученика и другим у историји славним страдањима, остаје дубоко узнемирујући и важан моменат у причи о овом ратном злочину о којем би као упућени очевидац могао да сведочи тако рећи „цео свет“. Милијарда из ТВ аудиторијума сигурно! Није више важно да ли је питање било само искрено у свом тренутном и ужасавајућем  разочарању у ближње или је пак  било надахнуто моћнијим откровењем судње истине, „јасне и једине“. Те појединости свакако нећемо никада сазнати, али управо околности у којима је речено, питању сада дају огромну  важност, снагу моћну да створи својеврсну и будућу упитаност која превазилази фигуру и место оног ко је, као тестаментарну загонетку посредно и пред цело човечанство, а не само присутну руљу, поставио! Хоће ли неспособност у поимању и одвајању добра од зла, коју је као некакву нову и страшну немоћ, налик на  „системску грешку“ у свести и меморији савременог света, у часу умирања уочио Гадафи, бити и најважније питање опстанка и будућности?
Убице нису могле „добацити“ до висине пуковниковог судбинског дијалога у који је у магновењу судњег часа, када се како сведоче казивања оних што су се вратили „с друге стране“ са невероватном јасноћом у трену и најоштрије  просејаном смислу живота покажу стварно важни моменти трајања и смисла.
Много је тога по чему ће се он помињати, али ова недоумица јесте и једна од битних чињеница која неочекивано обележавају његово завештање. Бројаће се да је он, Муамер Мухамед Абу Минијар ел Гадафи (како иначе гласи његово пуно име), либијски вођа од 1969. до 2011. године, називан и „братским вођом“ и „водичем“ Првосептембарске револуције Велике Социјалистичке Народне Либијске Арапске Џамахирије, умро са етичком недоумицом и запитаношћу.
Модерна Горгона спржила је Либијца који је још за живота био мит, сада је на пустињском песку, у крви, овај мит добио нову снагу и замајац за будућност.
Гадафијев живот, као што је познато, није увек трајао у знаку искључиве посвећености и „службовања“ закону, реду, чедној врлини и доброти. Понекад, делањем и животом, био је далеко ближи матрици коју је Исусова метафоричка изрека сажела у речи „Ко се лати мача, од мача ће погинути“. Иако изрека упућује на вечито остварење правде која управља судбином, чини се да се својим коначним судбинским удесом, записом и страдањем Гадафи искупио. Библијско упозорење да ће „они који живе насилно и умрети насилно“ данас би требало вероватно да далеко више заокупи управо оне који мисле да су недодирљиви. Зло чини и злу се надај, каже Христова поука и искуствена истина коју вероватни нико, па ни хришћански фундаменталисти, не могу и не смеју да превиде.

[/restrictedarea]

12 коментара

  1. Avatar

    Dok god postoji ovaj sistem stvari,a nadam se da nece jos dugo,za svakog iole postenog stanovnika ove Planete Gadafi ce biti i ostati sinonim slobode!Ostace upamcen kao covek koji se nije hteo ziv pokoriti evro-americkom zlu,i njihovim guzolizcima,kojih je nazalost i ova nasa Srbija prepuna! O slavi koju ima Gadafi evro-ameri mogu samo da sanjaju! Pukovnik ce se pominjati kao covek HEROJ,a evro-ameri kao neljudi!!Slava mu i laka mu vecna tama i zemlja!!

  2. Avatar

    Šta reći posle ovakvih događaja? Kojim rečima opisati gađenje, koje svaki iole civilizovan čovek mora da oseti dok gleda ove snimke i čita ove redove? Ova gomila, upravo psihopata, koja se iživljavala i ubila ovog heroja, bezvredna je! Prave ubice i psihopate najgore vrste, su oni, koji su plaćali, pomagali, i inspirisali ove životinje, lažno se predstavljajući kao civilizovane vođe, civilizovanih država! Ubice i klovnovi, bolesni nitkovi i licemeri, nagrnuće sada u pljačku svega i svačega!

  3. Avatar

    Bravo! Fascinantan tekst o herojstvu i mučeništvu Gadafijem, poput biblijskog Hristovog stradanja, koji prevazilazi svojom literarnošću i metafizikom uobičajene žurnalističke kodove. Čestitam autoru, Ljiljani Bogdanović!

  4. Avatar

    Libija ce uskoro po bogatstvu biti u rangu sa Srbijom. Nece vise imati besplatno skolstvo,zdravstvo, a moguce je da i benzin dobije akcizu. Videcemo uskoro.

  5. Avatar

    Ja ipak mislim da ovo objavljivanje Gadafijevih fotografija idiotizam . Ako su idioti oni sto su ga ubili , zasto bi sad mi to morali da gledamo . Njima na dusu to sto su radili, to jos samo Lenjin uradio sa carskom porodicom da pobiju sve i djecu i snahe i sta jos znam .

  6. Avatar

    …raduj se libijo,raduj do neba…RADUJES SE POSLEDNJI PUT…

  7. Avatar

    МУАМЕР ЕЛ ГАДАФИ, ХЕРОЈ И МУЧЕНИК. БРАНИО ЈЕ ОТАЏБИНУ И ЗА ЊУ ПОЛОЖИО СВОЈ ЖИВОТ. ОД ТОГА НЕМА ВЕЋЕ ЉУБАВИ.
    НЕКА ВИДЕ СРПСКИ ИЗДАЈНИЦИ, КОЈА ЈЕ ЦИЈЕНА КАД СЕ БРАНИ НАЦИОНАЛНО БЛАГО И ДРЖАВА.
    ТЕШКО ВАМА ЛИБИЈСКИ ИЗРОДИ И ИЗДАЈНИЦИ, КОЈИ СТЕ РАЗОРИЛИ СОПСТВЕНУ ДРЖАВУ И ДАЛИ ЈЕ У РУКЕ НАЈВЕЋИМ ПЉАЧКАШИМА И УБИЦАМА ДАНАШЊИЦЕ.
    КАД СЕ СПОМЕНЕ ЕУ, САД И НАТО, ЧОВЈЕЧАНСТВО СЕ МОРА НАЈЕЖИТИ.

  8. Avatar

    Dzaba ti je gluvom pricati i coravom pisati.

  9. Avatar

    „R&R“ Rotšildi i Rokfeleri, vladari sveta, Royal tribun, krown se iznutra urušio i sada otvoreno preti i šalje poruke kako će svaki čovek proći na planeti, ako se ne saginje pred njima. Posle 500 godina vladavine, od kada su preuzeli vlast i zlodela od papske kurije i do kad su je podjarmili da i ona radi zanjih, ovo je prvi znak slabosti. Mi treba prvo da popišemo kaparisane plaćenike među nama, a onda plan za dalje..,

  10. Avatar

    PEKO…100% PRAVI KOMENTAR…Nista Dodati osim Cestitkke…Hvala.

  11. Avatar

    Нови светски поредак је учинио још једну грешку,
    убио је човека и створио легенду.
    Мит о борцу за слободу.
    Сада му више немогу ништа!! Човек је смртан а легенда бесмртна. Гадафијеви џелати ће одживети свој век тако или онако а Он ће живети вечно.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *