Sever gurnuli pod kuršume, od enklava digli ruke

Piše Nataša Jovanović

Stalnom upotrebom termina „severno Kosovo“ naši političari su zaboravili i sasvim digli ruke od preostalih srpskih naselja na Kosovu koje zovu pogrdnim imenom: „enklave“! Kao da to više nije predmet srpskih interesa

Peter Handke zapisao je: „Veliki je narod koji ima Veliku Hoču“. Posle ubistva Aleksandra Putnika u selu Zrze, nedaleko od Orahovca, i ranjavanja njegovog sina, pucnjima ispaljenim u leđa, Velika Hoča ostala je velika samo po veličini trpljenja kojoj su Srbi u ovoj enklavi izloženi. Ovaj, posle Jarinja, očevidan dokaz kontinuiteta zločina potresao je sve Srbe na Kosmetu i otvorio pitanje šta se, dok su sve oči uprte u sever, dešava sa našim sunarodnicima južno od Ibra.
„Ne tražimo osvetu, već pravdu. Opet je ubijen Srbin. Gde? Na Kosovu i Metohiji. Ima li koga da posvedoči? Sve dok je jedan: ceo svet“. Ovo je jedna od poruka skupa u Gračanici, organizovanog u znak protesta zbog ubijenog Putnika. Šetnja oko 1.000 Srba od Doma zdravlja do manastira imala je za cilj da podseti na čitav niz ubistava koja do današnjeg dana nisu rasvetljena, niti su počinioci ikada kažnjeni.

SPASITELJI I PLAČNE JEREMIJE
Između dve vatre, agresivnog otimanja naših institucija od strane takozvane „kosovske vlade“, te strahovlade koja se sprovodi iz Tačijevog Kabineta, i nezainteresovanog Beograda s druge strane, kažu Gračanci, ova enklava, tačnije lager ili konclogor, polako se briše iz svesti ljudi kao tačka u kojoj žive Srbi. Protest u Gračanici organizovan je dan pošto se sličan završio u Opštini Štrpce.
„Slučaj ubistva u Hoči je stravična opomena Srbima da su viđeni kao glineni golubovi i da će u ovom ruskom ruletu pasti uskoro još nečija glava. A ubistvo je nastavak svega već viđenog ovde…Mi znamo za kanibalizam i mnogoboštvo, ali neka mi neko kaže gde su se to na kugli zemaljskoj i kada vadili unutrašnji organi živim ljudima da bi se našli na slobodnom tržištu? Na kojem delu zemaljske kugle šest stranih vojnika prati staricu do Doma zdravlja ili decu do škole? Nigde sem u Metohiji koja je pretvorena u zbir koncentracionih logora o kojima  Beograd ćuti kao da ne postoje“, navodi jedan Štrpčanin.
Jer dok je sever gurnut pod kuršume KFOR-a, enklave su ostavljene  šiptarskim iživljavanjima.
I „spasitelji“ i „plačne Jeremije“ iz Vlade Srbije pokazuju zavidnu nezainteresovanost. Ona im ne smeta. Naprotiv, predstavlja im motivaciju da idu dalje, gurajući narod u još dublju propast! Stalnom upotrebom termina „severno Kosovo“ zaboravili su i sasvim digli ruke od preostalih srpskih naselja na Kosovu koje zovu pogrdnim imenom: „enklave“! Kao da to više nije predmet srpskih interesa. Kao da to nije Ustavom obuhvaćena teritorija Republike Srbije. Kao da je bezuslovna predaja već nastupila, pa se još samo čeka na pisanje projekta o „dobrosusedskim odnosima“! Činjenica da Srbi misle da to što će im poštedeti levu, ne znači da im nisu odsekli desnu ruku, Beograd malo ili nimalo ne zanima. Naprotiv. Beograd je dozvolio i postojanje više bednika koji su se osmelili da optuže i tako otužnu  vlast da od građana krije istinu o događajima na severu Kosova.
Odbor za nacionalnu bezbednost, održan je iza zatvorenih vrata, po svemu sudeći kao da pravi prednacrt koncepta NATO komande. To što je zatvoren za javnost navelo je SRS da nepromišljeno napusti sednicu sa koje je mogla da ponese verodostojne podatke šta se zaista zbivalo. No, tek kada su se vrata otvorila, nekolicina političkih bednika iznela su u javnost službene beleške proizašle iz notesa ministra Dragana Šutanovca koji je izjavio da KFOR nije kriv.
„Došlo je do fizičkog kontakta, američkom vojniku je oteta puška, koja do sednice skupštinskog Odbora za bezbednost još uvek nije bila pronađena“, kasnije je interpretirao ove reči Bednik.
Ako je to bila državna tajna, kako je prezentovano, da li je trebalo da zakonski odgovara za iznošenje tajne? Ako je reč, pak, o službenoj tajni da li su usledile neke sankcije? Ne, a i kako bi, kada je reč o koordinisanim potezima.
Reč je o istom čoveku koji je „sekao turske ruke i barjake“, a danas je pao dotle da više brani ljudska prava onih koji su okupirali srpsku zemlju. Napadajući branitelje onoga što se danas svodi na severno Kosovo kao portparoli globalističke zavere, pojedinci savršeno tumače američke interese na ovom malom, ali značajnom prostoru: oni prihvataju minimum kako bi se maksimum što pre zaboravio. Još gore, ni to ne prihvataju! Naprotiv, otvoreno pozivaju da Srbi prihvate kapitulaciju, bezuslovnu predaju, pa i više od toga, nude i predlažu Srbima sa Kosmeta da oduševljeno prihvate albansku vlast.

MAPA DOMOVINE
S druge strane, „braneći“ sever Tadićeva politika pristaje na minimum. I manje od toga. Sa takvom politikom više niko ozbiljan neće da razgovara. I ne samo da razgovara već je KFOR stacioniran na privatnim srpskim posedima.
Sadašnji odnos srpskih vlasti i stranih okupatora na Kosovu je teško objašnjiv.  Iz toga je i proizašao njen mizeran odnos prema Kosovu i Metohiji uopšte, gde je celokupan ulog stavljen na jednu malu teritoriju. Ostatak je poklonjen. Zašto i kako, pokazaće vreme.
Otuda i najnovija nezadovoljstva Srba „u enklavama“, jer su svesni da je rok njihove važnosti u Beogradu istekao. Oni će ubuduće biti potrebni samo albanskoj vlasti u Prištini, da lažno prikazuje zapadnim mentorima postojanje ljudskih prava, građanske države i razumnu politiku.
Ali i oni čak ćute o enklavama na Kosovu i Metohiji koje danas predstavljaju zbir koncentracionih logora. Tačno trideset godina posle uvođenja prvog posleratnog vanrednog stanja na Kosovu (1981-2011) zbog održavanja prvih masovnih separatističkih demonstracija Albanaca u Prištini i drugim gradovima na Kosovu sa zahtevom „Kosovo republika“, Srbi su postali stranci na zemlji svojih predaka.
Goran Arsić, načelnik Kosovskog okruga, kaže da ono što najviše poražava jeste nehaj Srbije za Srbe u enklavama. Neredi na severu Kosova, smatra, utiču loše na život ljudi koji žive južno od Ibra, ali, u isto vreme, istrajnost Srba i srpskih institucija na severu daju podršku onima koji žive u ostalim delovima pokrajine da opstanu.
„ Rane sa severa isto bole i nas na jugu. I događaj sa Jarinja i borba na barikadama su zavidan pokazatelj da srpstvo još tamo živi. U Opštini Vitina, gde smo mi, živi 95 odsto Albanaca i pet odsto Srba, ali veću opasnost osećamo od Srba koji su u institucijama Kosova nego od samih Albanaca. Iznad svega žalosno je što se u Beogradu priča samo o severu Kosmeta, dok jug u kojem procentualno ima veći broj Srba niko ne pominje“.
Od onoga što se danas u retorici salonskih „geostratega“ zove Kosovo i Metohija, ostala je samo mala teritorija od sela Rudnica ispod Raške, u podnožju Kopaonika, pa preko susednog Leška, Leposavića i Sočanice uz dolinu Ibra, do srednjovekovnog srpskog utvrđenja Zvečana, neposredno na ulazu u Kosovsku Mitrovicu. Oko tog  teritorijalno malog prostora biju bitku i Istok i Zapad, odmeravaju svoje snage i uticaje velike sile…Srpski vlastodršci ovog vremena pokušavaju da od svoje kapitulantske politike naprave diplomatski trijumf „u borbi za severno Kosovo“, očito ne poznajući dovoljno mapu svoje domovine koja kaže da Kosovo nije na Kopaoniku. Ni geografski, ni kulturološki, ni klimatski, i ne pripada tamo ni po nebeskim, ni po zemaljskim zakonima.